Drugačiji pristup kosovskom problemu
Autor: Glas javnosti
Drugačijim pristupom kosovskom problemu bi u srpskim rukama ostalo više – nakon čega bi i pregovaračka pozicija bila bolja. Rizici jesu veliki, ali se pokazalo da i ovako nisu ništa manji na dugi rok
„Koliko je Kina spremna za rat?” Uz ovakav naslov u prestižnom časopisu Forin polisi ide i podtekst: „Signali rizika za sukob već trepere crveno.”
Ponajviše sporna u analizi dva ugledna autora (Majkl Bekli sa Univerziteta Taft i Hal Brands sa Univerziteta Džon Hopkins) jeste konstatacija sadržana u dve završne rečenice: „Moćna, ali problematična Kina ide u lošem pravcu. Biće potrebne sva snaga i trezvenost koju SAD i njeni prijatelji mogu prikupiti da spreče klizanje u rat.”
I pored svog truda uloženog u objašnjenja ovih teza, ovakav zaključak je sporan sa koje god strane da se pogleda.
Zašto je Kina problematična? Za koga je problematična? Zbog čega ide u lošem pravcu? Kome je uopšte potreban rat u azijsko-pacifičkom regionu? Kada su Kinezi poslednji put u svojoj istoriji vodili ekspanzionističke ratove? Da li SAD pokazuju trezvenost u međunarodnim odnosima?
Konstruisani narativ
Jer, treba podvući da su samo tokom dve decenije poslednjeg veka SAD indukovale i vodile ratove u Avganistanu, Iraku, Libiji, Siriji – bez da se tu računaju bombardovanja, intervencije ili kako god da nazovemo te akcije u Somaliji, Ugandi, Nigeru, Pakistanu, Jemenu… Bez da se tu računaju i rukovođenja krizama poput one u Ukrajini, obojene revolucije, unutrašnje destabilizacije čitavog niza malih država… Ali, percepcija u SAD je takva. Odavno konstruisani narativ teško se menja. Ili se čak uopšte ne može promeniti?
Amerikanci su „trezveni”, oni upravljaju svetom, a svako ko se tome usprotivi ili ko svojom politikom ugrožava projektovani odnos snaga doživljava se „problematičnim”. Nesreća je što se takav narativ proširio i unutar NATO pakta, pa u najvećoj meri i unutar EU te se o „trezvenosti” i „problematičnosti” govori na identičan način i od strane većine zvaničnika evropskih država.
Politička moć SAD ogleda se i u tome što će američka objašnjenja bespogovorno pratiti niz političara širom sveta, a u Evropi ih je ubedljivo najviše! Paradoksalno ili ne, tek neki od njih čak deluju i tvrđi i žešći nego sami autori i promoteri narativa. Naravno, Evropa nema apsolutno nikakav interes da ulazi u konflikte sa Kinom. No, Evropa nije imala apsolutno nikakav interes da problematizuje relacije sa Rusijom, pa se to ipak odigralo.
„Trezveni” i „problematični”
Preslikana na balkanske regionalne prilike, polarizacija na „trezvene” i „problematične” daje logičan rezultat. Srbija je uvek „problematična”, to će tako ostati sve dok se u potpunosti ne prihvati konstruisani narativ.
Nije stvar samo u Kosovu i Metohiji, ili Republici Srpskoj, pa ni u uvođenju sankcija Rusiji, čak ni u članstvu u NATO paktu. Stvar je da se „trezvenom politikom” proglašava doslovno sve čime se narativ kontinualno dopunjava, makar to bile i čiste gluposti. Makar to bila i tvrdnja da Kinezi hoće rat na sopstvenoj teritoriji protiv Amerikanaca, odnosno protiv Amerikanaca i „američkih prijatelja”.
Ako bude eventualnog američko-kineskog rata, u njemu će učestvovati i balkanske članice NATO pakta. Neki su zaista poverovali u bajku kako članstvo u NATO donosi ekonomski prosperitet, o tome su čak pisani i naučni radovi. Funkcija vojnog saveza sasvim je drugačija, a funkcija jednog potpuno hijerarhijski uređenog vojnog saveza dijametralno je suprotna od te bajke upotrebljavane u propagandne svrhe.
Kada je o propagandi reč, u delu srpskih medija puno prostora posvećuje se diskreditaciji Aljbina Kurtija. Naravno, njegovi potezi su, najblaže rečeno, devastirajući po srpske državne i nacionalne interese. Međutim, u konstruisanom zapadnom narativu to nije „problematično”.
Kurti sprovodi dogovoreno, ostvaruje preuzete obaveze, partner je zapadnom delu međunarodne zajednice… Nekada previše rizikuje, pa ga kakvim saopštenjima za javnost kritikuju, ali se na tome sve završava. Uostalom, da je drugačije, ne bi Dejvid Kameron odmah nakon novogodišnjih praznika posetio Prištinu, niti bi Boris Pistorijus kretao na „balkansku turneju” sa više nego jasnom porukom o cilju misije.
„Putovanje” namenjeno Srbiji
Za Srbiju, putovanje ka „trezvenosti” vodi preko priznavanja lažne države kosovsko-metohijskih Albanaca. Naravno, putovanje se tu ne završava – taj proces je kontinualan, nema kraja, ali je njegova kosovska etapa važna. Najvažnija!
Nesumnjivo, u ovome što se odigrava, sa stanovišta srpskih interesa Kurti jeste deo problema. Ipak, suštinski, problem je daleko ozbiljniji i mnogo dublji. Problem je što konstruisani narativ ostaje i opstaje! Otuda i razmatranja Mihaela Martensa u Frankfurter algemajne cajtungu o mogućnostima da Srbija „zauzme sever Kosova”. Kao što su Kinezi za rat, tako su i Srbi za rat!
Ispostavilo se da taktičkim potezima i uslovno rečeno političkim manevrima Srbija može eventualno uticati na dinamiku procesa i tok aktualizacije problema, ali ne i na promenu konstrukcije i rešavanje problema. Zbog toga svaka upotreba glagola „rešiti” ima samo jedno značenje.
Ma u kakav kontekst taj pojam stavljali Kameron i Pistorijus, ma kakve se „oblande” koristile da se uvije tekući stav, ma kakva saopštenja za javnost pisale zvanične diplomatije, ishod „rešavanja” kosovskog pitanja u nametnutom narativu može biti samo jedan.
Zato sada postaje potpuno nepobitno ono na šta su mnogi upozoravali neposredno nakon potpisivanja Prvog briselskog sporazuma. Neprestani ustupci, usmena pristajanja na sporazume, bagatelizacija argumentacije zasnovane na međunarodnom pravu i zaobilaženje ustavnih ograničenja nisu doveli do rešenja povoljnog za Srbiju. Jednostavno, takav nastup nije mogao promeniti tok procesa, nije mogao razgraditi „onaj” narativ.
Iskreno, ni bilo koji drugačiji nastup Srbije, u okolnostima kakve su trenutno, u kontinentalnoj politici ne bi rezultirao promenom toka procesa ili razgradnjom narativa. Ipak, drugačijim pristupom bi u srpskim rukama ostalo više – nakon čega bi i pregovaračka pozicija bila bolja. Rizici takvog pristupa jesu veliki, ali se nakon decenijskog sprovođenja tekućeg pristupa pokazalo da i ovako nisu ništa manji.
Uostalom, pristupi Kine i Rusije, razvijani dve decenije, orijentisani ka učvršćivanju ekonomske saradnje i zamišljenih „partnerskih odnosa” sa SAD nisu se mogli održati. I jedni i drugi naposletku su kategorizovani među „problematične”. A potencijali moći ove dve velike sile su kolosalni – od njih zavisi međunarodna bezbednost – SAD su tu morale biti opreznije i predusretljivije nego prilikom projektovanja sopstvenih interesa na Balkanu.
Za SAD Srbija ostaje „problematična”. Imajući u vidu dešavanja u međunarodnim odnosima tu će i ostati čak i da pristane na ekspresnu i punu primenu takozvanog Šolc-Makronovog plana.
Putovanje ka „trezvenim” odvijalo bi se novim popuštanjima oko Republike Srpske, uvođenja sankcija Rusiji, do članstva u NATO paktu. Usput, podrazumeva se, još i ispunjavanjem novih i danas nepredvidivih uslova. Ne bi predstavljalo iznenađenje da u takvom raspletu srpski vojnici završe na kineskoj teritoriji ratujući protiv Kine „koja želi rat”. Kako god da se okrene – neki rat se pominje. Nažalost, ali je tako.
Srbija na Kosovu brani mnogo! Mnogo u smislu ne samo tekućih državnih i nacionalnih interesa, nego i u smislu budućnosti narednih generacija. Zato su dalji ustupci nezamislivi, a nova popuštanja kontraproduktivna. Bez obzira što neće biti prijatno i dalje slušati kako smo „problematični”.
Uprkos tome što svrstavanje među „problematične” proizvodi i neke vrlo konkretne rizike, promenom dosadašnjeg pristupa rizici ne bi postali ništa manji. Uostalom, među tim „problematičnim” više nismo sami.
AUTOR: Dušan Proroković
Mišljenja i stavovi u Kategoriji "Lični stav" nisu nužno stavovi redakcije "Glasa javnosti"
BONUS VIDEO
SKINI APLIKACIJU
.png)
