URAZUMITE SE SRBI!!
Autor: Glas javnosti
Moji suljudi, ne pitajte šta čovečnost duguje vama već šta vi dugujete čovečnostvi!
Preko dva tisućleća mudraci i bogoljupci, u udobnim i bezbednim utočištima od surovosti stvarnog sveta oko sebe, drže na oku lobanju kakvog smrtnika da bi ih stalno podsećala na okončanje života, nemo im saopštavajući: „Umrećeš!" Na trenutak kada će račun morati da podnesu Tvorcu. Danas nam tuđe lobanje nisu potrebne jer svakome od nas, koji smo morituri nolumus mori, svesno ili podsvesno je jasno da smo od kneževa ovog sveta već zvanično zavedeni kao mrtvi, i da je pred nama trenutak za podnošenje računa. Samo se čeka poslednji potez, kojim će zbir prevagnuti na stranu Spasa, ili na onu stranu koja tako sladostrastno navodi većinu da maloumno i dušegubno Spas, tako lako zarađen dȅlom pravednim, odbiju.
Pred našim očima je primer prekobrojnih „individualističkih stanovnika savremenog globalnog sela", iskonskih žitelja Gaze, drevnog naroda palestinskog, istinskih vernika dve velike vere, većinom islamske, ali i pravoslavne hrišćanske — primer tog poslednjeg dela ovozemaljskog, kojim se opravdava vera Gospodnja u Čoveka, i kojim se održava ceo ljudski rod u postojanju i trajanju Milošću Božjom, kojom se uči svako od nas kako da spasi ne samo svoju dušu, već kako da spasi mnoštvo nevinih i čistih, ali i kako da se POBEDI ZLO, i da mu se ne dozvoli da i danas, kao u vreme Jova Pravednoga, „pohodi zemlju i obilazi", već da ga držimo tamo gde mora da bude: okovanog dobrotom ljudskom u najudaljenijem kutu Bogom Stvarnosti Stvorene.
Većina ljudi se već pojedinačno opredelila, kao što su se opredelile i vlasti država njihovih. Ukrajina je već postala ona neravna staza kojom se hodi, a stalna je verovatnoća da njena kosina navede stope na jednu od dve moguće strane — jer nemoguće je takvom stazom hoditi prȁvo, jer právo je samo na jednoj od strana, a mi moramo svesnom odlukom da se opredelimo na koju ćemo se uputiti. Već desetleće mnogi hodaju nakrivo, ali im Gaza daje poslednju mogućnost da pređu taj greben razdelni i da se vrate na pravu stranu. Isto je i sa onima koju su to desetleće proveli na pravoj strani, ali sada hrupe uz nagib ne bi li se prebacili na stranu koja ih neodoljivo mami.
Srbi su, uprkos kneza ovog sveta koji trenutno vlada njima (i bezbroja besomučnih saučesnika njegovih), jedan od retkih naroda koji su u oba slučaja srcem i dušom na ispravnoj strani, ali koji, u odnosu na svoj narod i opstanak, neodlučni i dalje hodaju prȁvo, po toj sudbonosnoj oštrici brijača, koja im stope zaseca do krvi, izazivajući patnju, i koja ih podseća da njihov izbor nije samo pitanje Ukrajine i/ili Gaze, već je pitanje svih srpskih pitanja: KOSOVO.
Pitanja Ukrajine i Gaze su samo podsetnik za ovo pokolenje Srba da njihovo pitanje – ne samo ovozemaljskog opstanka već i večne srpske duše – tek mora da se reši, da Srbi moraju taj odgovor da daju ne samo praznim rečima, već i delom, možda i krvavim, poput tog hoda po mukama kojim se kreće ovo pokolenje, kojim su se kretala i sva prethodna pokolenja srpska, koja su svoj odgovor dala, obezbeđujući dosadašnji opstanak i spas te srpske duše, koju upravo zbog toga i mrzi i muči i goni bez odmora knez ovoga sveta, i sve sluge njegove, a naročito one Srbima susedne i „bratske".
Srbi će možda kratkoročno odložiti večitu presudu samozabludom da, recimo, Goranci nisu Srbi, pa da ne moraju da se upliću u poslove drugog „naroda"; da će Srbi sa Kosova i Metohije, „puni para" „očas pokupovati nove kuće" „kad se presele u Srbiju"; da će „Njegova Svetost Patrijarh Srpski" dati „na usufrukt" crkve i manastire „Kosovarima", kao što ih je dao i „SMakedoncima"; da će „predsednik Srbije, koji se bori kao lav" izvojevati još jednu od bezbrojnih „pobeda"; da će... Bezbroj utešnih izgovora i gorkih melema će Srbi sročiti, ne verujući u njih — ali, „ćuti, može i gore da bude"...
Uči pravoslavlje da je tihovanje način bogosličenja, ali je ćutanje i pokoj, ali ne pokoj duši već smrt njena, i tela u kojem se ona (ne baš uvek!) bori za svoj spas. Ćutanje i nedelovanje su danas u Srba gori od najsmrtnijih greha, grđi od svake telesne grdobe i dvostruko ubitačniji od ubistva rukom neprijatelja, jer uz njegovu ruku ubija i ruka poćutice, a time, iako pravedno delo izbegavaše u žiznji, u smrti čini nedelo samoubistva, kojim se duša večita večito gubi.
Nije sve to trajna odlika Srba samo po sebi. Nije to ustaljena narav Srbinova. Behu drugačiji... Ali se izmeniše... Naročito velikaši i naučenjaci srpski... Sveti Petar bȉ okovan Časnim verigama, koje mu Spasenje i Život Večni doneše, a Srbi se danas okovaše, i telesno i duhovno, verigama svakojakim: malograđanštinom, tj. sitnim ćarom, črevougodijem, sladostrastjem, potuljenošću, zluradošću... I strahom da će izgubiti upravo ono za šta smo u životu jedino sigurni da će biti izgubljeno — život! A lepo Njegoš reče da „strah životu obraz kalja često"...
Zaboraviše Srbi ne samo na nauke svojih velikana, već i na reči upozorenja koje su naši neprijatelji upućivali svojim potomcima. Car Murat (kako Početak bune protiv dahija navodi) mudro reče: „Ne može se zadobiti carstvo / na dušeku sve duvan pušeći", ali je očigledno da će Srbi i „carstvo" i duše pogubiti „na dušeku sve duvan pušeći", i dimom oči varati da krah i osuda ne hrle ka njima.
U Ukrajini je čistodušna baka Ana Ivanovna junački zavijorila pobedni barjak pred ukronacistima, a u Gazi žalopojne majke pravo sa grobova svoje dece odlaze u borbu protiv cionacista koji besoopsednuto sprovode Gazacid i Gazakaust.
Samo Srbi nit romore nit govore, a još manje išta čine dok Zlo divlja, ruši, pljačka, oskrnavljuje i poništava i ljude, i tekovine njihove, i sećanje, i budućnost i nadu da će ikada biti ne samo osvete, već i suze žalosti, u čijoj čistoti se prelama sjaj i veličanstvenost pravedne borbe, koja je suština osvećenja pobede nad Zlom.
Srbi su spojnica ta današnja dva sveta sveta — bratskog sveta Slovena, sveta svetaca pravoslavnih, koji se proteže od hiljaducrkovne Moskve, preko Srbom-uspostavljene Ukrajine i njene patnje, preko mučeništva jasenovačkog i podviga na Gazimestanu kosovskom, pa do, po stradanju, pobratimskog sveta levantskog, usredsređenog u Palmiri, Petri, i u Al-Kudsu — a upravo u ovom poslednjem darovanom i otkupljenom i Svetim Savom i svetim kraljem Milutinom — svetova danas razapetih i oskrnavljenih, primoranih na mučeništvo i žrtvovanje, svetova koje će upravo taj zajednički neprijatelj da ujedini, okuraži i razjari do pobede i udivljenja.
Stoga Srbi nemaju pravo na ovo kukavičko ćutanje, ropsko klečanje, klanjanje Zlu i saučestvovanje u bogoborstvu! Ne samo zbog sebe i svojih predaka i potomaka, već i zbog svetskog istrebljenja nevinosti i blagorodnosti od strane Zla, i boja Dobra za opstanak Čoveka i Bogolikosti na Zemlji, koja je ne samo „dolina suza" već i (za zaslužne!) predvorje Nebesa.
Ako ta središnja karika tog lanca otpora pukne i rastoči taj spoj, i greh i prokletstvo poraza pravednih boraca, i gordi bes kazne čovekomrzaca i bogokletnika će pasti ne samo na današnje Srbe već i na sećanje na njih, i na sramotno postojanje narednih pokolenja.
Kojekude, Srbi, u pamet se!
AUTOR: dr Višeslav Simić
29. januar 2024. na Časne verige Svetog apostola Petra
BONUS VIDEO
SKINI APLIKACIJU
.png)
