Dr ALEKSANDAR FATIĆ: Politika koja je lišena etike ne samo da nema legitimitet, nego je NAJVEĆA SRAMOTA

Svojevremeno, nemački pravnik Vilhem Henis (Wilhelm Hennis) napisao je čuvenu knjigu naslovljenu “Etika i politika”, u kojoj zagovara stav da politika koja je lišena etike ne samo da nema legitimitet, nego predstavlja najveću sramotu kako za političare, tako i za one koji se stave na stranu takve politike.

Ova jednostavna istina pokazala se mnogo puta kroz noviju istoriju.

U jednom nedavno objavljenom tekstu pominje se primer Karla Šmita, jednog od najvećih nemačkih pravnika, koji je danas jedna sramotna ličnost, osoba koja je, pored svojih knjiga i akademskih uspeha, osramotila svoju porodicu, potomke, rođake, prijatelje i sve sa kojima je bio blizak, jer je stupio u indirektno intelektualno savezništvo sa Hitlerovim režimom. Nedavno sam prisustvovao predavanju jednog poznatog italijanskog pravnika, stručnjaka za Šmita, koji je, govoreći o Šmitu, rekao: “ali sve ovo o čemu smo govorili kao o njegovim pravnim uvidima, pada u vodu u svetlu činjenice da je on kao čovek bio govno” (“having said all this about his legal insights, they are simply nothing compared to the fact that Schmidt was a shit of a person”).

Martin Hajdeger, jedan od najvećih evropskih filozofa svih vremena, ne izučava se na većini fakulteta u Americi, a i kod nas se jedva izučava, i prati ga stigma zbog činjenice da se stavio u službu nacista i postao rektor univerziteta u vreme kada su progonjeni njegovi prijatelji. Hajdeger, koji je napisao Biće i vreme, epohalno delo, mnogo je poznatiji po tome što je svom prijatelju Edmundu Huserlu oduzeo članstvo u univerzitetskoj biblioteci zato što je Huserl bio Jevrej.

Šta bi se moglo reći za sudije jednog ustavnog suda koji, opredeljujući se za Vučića, svojim prijateljima oduzimaju dete, zato što im je tako naložio politički režim, a ne samo da nisu Hajdeger, nego su vrlo daleko od toga da uopšte dovoljno poznaju materiju kojom se bave? Kakav će trag ti ljudi ostaviti u društvu iza sebe, pored svog novca za koji su prodali svoj lični integritet? Hoće li to biti trag častan, hrabar i lojalan, ili, kao što Andrić jednom napisa, trag balav, kao iza puža?

Šta se može reći za hipotetičkog navodnog pravnika i procesualistu, večitog poslušnika svih režima, lažnog profesora pravnog fakulteta bez ijednog međunarodnog rada u referentnim stranim publikacijama, koji se dva puta ženio studentkinjama, koji o pravnoj materiji kojom se navodno bavi zna jako malo, a koji na obmani gradi celu karijeru? Čoveka koji je bio u svim pravosudnim telima svih režima, a koji dan danas ne ispunjava uslove ni da bude vanredni profesor po važećim kriterijumima, dok prima ogromne plate od režima? Kakav trag će takav čovek ostaviti?

Kako se može posmatrati srpsko pravosuđe u kome, čast izuzecima, mogu da rade prostitutke, osobe koje po društvenim mrežama oglašavaju seksualne usluge dok sude u porodičnom referatu osnovnog suda, koje sude po političkim nalozima?

Kakva je sudbina pravosuđa u kome nepismene snaše sa zembiljima, lobirajući preko smešnih sudijskih udruženja za režimske izmene ustava, bivaju izabrane među druge iste takve snaše u vrhovnim sudovima, koje o predmetima odlučuju po principima pijace ili provincijskog tračerajskog frizeraja?

Kakav će trag ostaviti predsednici apelacionih sudova koji oduzimaju pretmete protivnika režima od časnog sudije, u avgustu, u sred letnje pauze, i daju ih podloj i korumpiranoj sudiji koja za par dana odlazi u penziju, da presudi za 2 dana, ne čitajući predmet, onako kako režim kaže?

Hajdeger je osramoćen jer je Huserlu oduzeo pristup biblioteci. Nije mu uradio ništa drastičnije od toga. Na pamet mu nije palo da Huserlu oduzme dete.

Šta reći za sudiju jednog ustavnog suda, navodnog naučnika, koji svom kolegi i prijatelju oduzme dete, i to tako što lično poznaje sve aktere tog slučaja, uključujući i to dete, i tako što je svedok agonije tog čoveka koga režim godinama progoni i zlostavlja, uništavajući detinjstvo njegovog deteta?

U vreme Svetle sedmice, neposredno posle Vaskrsa, prigodno je da se podsetimo Hristovih reči iz Novog Zaveta da će se sve što je skriveno otkriti i “objaviti sa krovova”.

Hitlerov propagandista Gebels imao je čuvenu izreku: “kad čujem reč intelektualac, hvatam se za pištolj”.

Gebels je ovde mislio na one intelektualce koji su se prodali upravo njegovom režimu. On je video niskost tih ljudi, i znao je koliko ih je lako kupiti novcem, privremenom moći i privilegijama.

Ali, s druge strane  intelektualnog života od tog intelektualnog šljama, bili su drugi intelektualci.
U isto to vreme, živeo je jedan Karl Jaspers, čistokrvni Nemac, koji je odbio da se pridruži nacistima.

Jaspers je mogao nekom  svom prijatelju Jevrejinu ili političkom protivniku Hitlera da oduzme i dete, i život.

Ali Jaspers je to odbio da čini.

Sitna korist je privremena, a sramota je večna
Istovremeno, u Švajcarskoj, u neposrednoj blizini, živeo je Karl Gustav Jung, koji je prkosio Hitleru, pisao o njemu kao o psihotičnom malom lakeju, a Hitler je prema njemu osećao strahopoštovanje i nije se usuđivao ni rečju da ga kritikuje.

U to vreme živeo je i Viktor Frankl, čuveni jevrejski psihijatar, kome su ubili ženu i nerođeno dete, i oboje starih roditelja, a njega poslali u Aušvic, odakle je on izašao i ostavio častan trag nasuprot bali koja je ostala iza onih koji su ga se odrekli.

I svi mi koji smo žrtve ovog režima smo Jevreji, svi smo mi mali Frankli, Huserli, neki od nas mali Jungovi.

A oni sa druge strane, nažalost, nisu ni Hajdegeri ni Šmitovi, nego običan bedni polusvet, diletanti čije će se neznanje i nedostatak akademskih referenci vrlo brzo otkriti.

O tetkama sa zembiljima ne vredi ni govoriti. Jer, sitna korist je privremena, a sramota je večna.

dr Aleksandar Fatić, prof. filozofije, publicista
Portla izmedjusnaijave