Deca se u Brazilu penju na palme visoke i do 20m da bi svet jeo – asai beri
Autor: Glas javnosti
U luci Igarape da Fortaleza, na krajnjem severu Brazila, radnici na pristaništu istovaruju velike narandžasto-crvene vreće iz malih drvenih čamaca. Male tamne bobice raspršuju se po pristaništu, bojeći sve u ljubičasto i čineći teren klizavijim. Nakon što se sve opere, obradi i pomeša, svaka vreća daće oko 19 litara asai pulpe koja će ići u činije, smutije i suplemente.
U proleće, kada većina voća još nije zrela, svaki džak od oko 60 kilograma se prodaje veletrgovcima za oko 80 dolara, što je dvostruko više od cene za koju se prodaje u sezoni. Kupci mogu ili ne moraju da znaju da superhranu koju kupuju da bi prodali multinacionalnim kompanijama možda beru deca – to niko ne proverava.
Osamdeset dolara bi bilo bogatstvo za žeteoce koje bi poneli kući, ali oni i dalje moraju da plate „krosere“, koji obezbeđuju prevoz čamcima od obližnjih sela do džungle i nazad, i zemljoposednike čije su drveće pobrali.
A nije uvek bilo tako. Rastuća potražnja transformisala je ono što je nekada bila uglavnom lokalna industrija u međunarodnu operaciju koja vrši pritisak na zajednice koje su decenijama zavisile od ploda za ekonomski opstanak i sopstveni život.
Godine 2012, država Para, koja proizvodi više od 90 odsto brazilskog asaija, izvezla je 39 tona voća, u 2022. izvezeno je 8.158 tona, čime je ostvaren prihod od više od 26 miliona dolara, prema podacima. Kao rezultat toga, deca se šalju na opasna putovanja da beru plodove, penju se na drveće visoko i do 20 metara, bez pojaseva i izlažu se opasnostima močvara prašume, uključujući zmije otrovnice, škorpije i jaguare.
Bere bobice da bi prehranio porodicu
Lukas Oliveira ima 13 godina, iz sela Fazendinja, jedno je od ove dece. On ide u školu, ali takođe pomaže svom bratu Venglstonu da bere asai kad god može da pomogne u prehrani njihovih sedmoro braće i sestara.
Ekipa CNN-a im se pridružila u jednom tipičnom danu žetve početkom marta.
Probudili su se u 3.00 sata ujutro, uputili se ka motornom čamcu sa šačicom drugih dečaka i mladića i prešli reku Amazon, najveću na svetu. Kad su se našli na drugoj strani, skočili su u kanue da bi stigli do privatnog imanja gde u divljini rastu asai palme.
Lukas je hodao kroz džunglu koristeći mačetu veliku kao njegova ruka da bi sekao veliko lišće i grane. Dok je raščišćavao stazu, podigao je pogled i napred, skenirajući svaku palmu u krošnji. „Evo, ovaj ima malo“, rekao je Lukas, ispuštajući svoju torbu.
Ugurao je mačetu u struk šorca, i jednim skokom obavio svoje mršave noge oko debla palme. Podigao se, penjao se 5-6 metara pre nego što je nestao u krošnji. Nakon nekog šuštanja, Lukas je viknuo: „Zreo je!“
Šuštanje se pojačavalo, a lišće, štapići i sitne ljubičasto-crne bobice tvrde kao kamen počele su da padaju. Venglston je bio zadovoljan. „Imaš dva!“. Lukas je skliznuo dole sa dve gomile asaija, teških oko pet kilograma svaki. Lukas će to uraditi desetine puta u jednom danu.
Venglston, koji sada ima 20 godina, napustio je školu kada je bio u Lukasovim godinama da bi radio puno radno vreme. U ovih sedam godina, dobio je ozbiljne bolove u leđima od nošenja do 90 kilograma asaija na leđima dnevno.
„Jednog dana sam dizao džak i osetio sam da su mi se leđa jednostavno pocepala“, rekao je Venglston. „Nekih dana ne mogu da radim zbog bolova, pa moram da ostanem kod kuće“, naveo je.
Rekao je i da se plaši da će uskoro izgubiti više na pokretljivosti ili da će završiti kao drugi berači asaija kod kojih su problemi sa leđima toliko jaki da više ne mogu da hodaju.
Priče o beračima koji su pali sa drveća su brojne — neki su imali teške povrede i nikada više nisu hodali. U ovim udaljenim predelima džungle, spas može biti udaljen nekoliko sati. Na dan kada se CNN pridružio grupi, jedan od radnika koji su sakupljali asai na obližnjem ostrvu izgubio je svest nakon što je pao sa drveta.
Širom zemlje, 1,9 miliona dece između pet i 17 godina bilo je angažovano u dečijem radu 2022. godine, prema decembarskom izveštaju brazilskog statističkog biroa. Od toga, najmanje 756.000 radilo je u, kako ih Međunarodna organizacija rada naziva, najgorim oblicima dečijeg rada, što uključuje opasne uslove.
Jedan od najvećih izazova kada je u pitanju rešavanje ovog problema je to što su regioni u kojima je dečiji rad najprisutniji, najteži za policiju, kažu vlasti.
„Zato se nazivaju teško dostupnim lokacijama, do kojih se može doći samo uz mnogo truda i savladavanja svih ovih prepreka“, rekao je Alan Bruno, tužilac u brazilskom ministarstvu rada.
Bruno je rekao da su posebno fokusirani na arhipelag Maražo i obalu Amape, gde seoski rad karakteriše uglavnom uzgoj bivola i berba asaija, i istražuju upotrebu i regrutovanje dece za ovu vrstu posla.
Glas javnosti/ N01S
BONUS VIDEO
SKINI APLIKACIJU
.png)
.png)
