TETKA CIA NIJE CICIJA: Gospođa Amerika dobro plaća ruske izdajnike (3)

U februaru 1964, kao dar s neba, u SAD je prebegao major KGB Jurij Nosenko. Nosenko je lično ispitivao Li Osvalda u SSSR-u.

Major  KGB Juri Nosenko je 19. januara 1964. išao u Ženevu na konferenciju o razoružanju, a 4. februara je nestao. Nedelju dana kasnije, „neprijateljski glasovi“ su rastrubili da je čekista u Sjedinjenim Državama, otkrivajući neprocenjive tajne.

Major nije bio običan čekista. Njegov otac je bio Staljinov miljenik Ivan Isidorovič Nosenko, član Centralnog komiteta KPSS, ministar brodogradnje SSSR-a (1940-1956). Nikolajevsko brodogradilište, najveće brodogradilište u SSSR-u, dobilo je ime po njemu. Urna sa pepelom ministra Nosenka, zazidana je u zid Kremlja. Jurij se pridružio KGB-u sa 25 godina, nakon što je diplomirao na MGIMO. Bavio se američkim i engleskim turistima.

U Sjedinjenim Državama, Nosenko je izjavio da ništa u Osvaldovom tajnom dosijeu KGB-a ne ukazuje na sovjetsku umešanost u Kenedijevo ubistvo. Američki marinac je, kažu, bio psihički nestabilan i nisu mu mogli poveriti ozbiljne stvari. Sovijetske vlasti su htele odmah da proteraju dezertera iz SSSR-a, ali je Osvald pokušao da preseče vene što bi "iza gvozdene zavese" ocenili kao "rusku kasapnicu". Amerikanac je smešten u Botkinsku bolnicu ( bolnica za strance u Moskvi ). Lečen je, a zatim poslat u Minsk da radi u nekoj fabrici. Odatle se sa suprugom i ćerkom, ipak, vratio u SAD.


IZVOR: Ustupljena fotografija / Major Jurij Nosenko

Glavni kontraobaveštajni oficir CIA-e  Džejms Anglton je verovao da Nosenko laže i da ga je Kremlj poslao specijalno da odvuče istragu od sovjetskog traga Kenedijevog ubistva.

Anglton je imao lični motiv. Bilo je velikih propusta u centrali tajne službe. KGB je razotkrio agente CIA Petrova i Penkovskog i oni su pogubljeni. Što je najvažnije, legendarni Kim Filbi, Angltonov prijatelj, je  pobegao u Moskvu. Sebi je dao zadatak da "razbije prebegača" Nosenka i razotkrije sovjetsku zaveru i reši Kenedijevo ubistvo.

U aprilu 1964, po nalogu američkog državnog tužioca Roberta Kenedija, CIA je Nosenka smestila u samicu. Gotovo da nije imao hranu, psihički zastrašivan, pa čak i mučen. Snimak sa saslušanja je sačuvan u arhivi CIA.

Nosenko moli na ruskom: „Svim srcem... svim srcem... molim vas da mi verujete!" 

Agent Begli viče na engleskom: „Gluposti! Glupost!"  Na svim  preslušanim 17 audio fajlova intervjua sa Nosenkom  bila su ispitivanja. Major je negirao umešanost SSSR-a u ubistvo predsednika SAD. Dakle, na snimcima nema senzacija.

Nosenkova mučenja u tamnicama CIA su nastavljena. Kasnije  se agent CIA Begli  "setio" da je Nosenko proveo tri i po godine u samici, u ćeliji bez prozora pod danonoćnim nadzorom. Svaki treći ili četvrti dan je izvođen pred istražitelja i brutalno je ispitivan o detaljima njegovog slučaja. Korišćene su metode dezorijentisanja, zaglupljivanja,  "psihičkog porno šamaranja"... Na primer, da bi izgubio osećaj za vreme, vraćali bi kazaljke na satu ili manipulisali električnim svetlom tako da bi pomislio da je napolju noć, a u stvarnosti je bio dan. Istražitelj je  dao  sve od sebe da dobije priznanje, ali se Nosenko nije slomio. 

Major Nosenko  je otkrio oko 300 sovjetskih agenata i njihove kontakte u inostranstvu i oko dve hiljade oficira KGB-a. Tačno  su identifikovana 52 skrivena mikrofona u zgradi američke ambasade u Moskvi. Ispričao je kako je KGB planirao da ucenjuje zapadne diplomate i novinare. Da li je cena previsoka za dezinformacije o Osvaldu?

Pa šta je suština?

Pet godina kasnije, Nosenko je pušten na slobodu. Primorao je CIA da mu isplati 130.000 dolara odštete. Dobio je, dokumente na lažno ime i zaposlio se kao konsultant CIA. Umro je u avgustu 2008. godinu dana ranije, visoki zvaničnici CIA su posetili osamdesetogodišnjeg Nosenka i predali mu zahvalnicu direktora CIA Majkla Hejdena za lojalnu službu Sjedinjenim Državama. Pitanje da li je bio izdajnik otadžbine ili vešto podmetnuta „krtica“ ostaje otvoreno do danas.

Priča o Nosenkovom bekstvu je mutna. Bivši prvi zamenik predsednika KGB-a Filip Bobkov piše u svojim memoarima: „Još sam uveren da je Nosenko upao u neku tešku situaciju i da nije mogao da se nosi sa njom. Znao sam koliko je Jurij voleo svoju  bolesnu ćerku. Nije mogao tek tako da napusti svoju porodicu."

Bivši šef KGB-a Vladimir Semičastni se priseća : „Nosenko je imao važan zadatak od KGB-a: da kontaktira određenu Francuskinju i da je vrbuje. Upoznali su se u hotelu na francusko-švajcarskoj granici. Posle večere, Nosenko je nestao bez traga. Dama se pokazala kao špijun, sposobnija od našeg agenta. Da li je Nosenko bio opijen nečim tokom večere? Kada je došao sebi, svet je već bio pun izveštaja o njegovom bekstvu.” U Švajcarskoj državi  je potpisao  zahtev za politički azil. 


Istinita priča pruža drugu verziju:

U junu 1962. Nosenko je stigao u Ženevu na konferenciju. Sovjetski agent se napio prve noći. Lokalna prostitutka mu je ukrala  sve pare uzete na revers na blagajni KGB (oko 900 dolara). Naziru se ozbiljni problemi na poslu. Shvativši da je jedan od članova američke delegacije na konferenciji bio oficir CIA-e, Jurij  mu je rekao: „Mogao bih da vam dam neke informacije, ali mi treba taj novac. Tako je zbog  900 dolara sin preminulog sovjetskog ministra postao izdajnik. Vrativši se u Ženevu januara 1964, Nosenko se sastao sa svojim novim vlasnicima i zatražio azil u Sjedinjenim Državama. Kažu da ga je Moskva možda otkrila i da će biti uhapšen u domovini kad se vrati. Vredan izvor je hitno prevezen u Sjedinjene Države. U  SSSR-u je izdajnik  Nosenko osuđen na smrt u odsustvu.

Kako je ispitivan  bivši major KGB Nosenko

Prebegnik Nosenko je Amerikancima stalno govorio da SSSR i KGB nemaju nikakve veze sa Osvaldovim ubistvom Kenedija i da sovjetske specijalne službe nisu vrbovale bivšeg marinca. Evo fragmenta jednog od razgovora iz   februara 1964. godine.

Nosenko: Nema potrebe da preterujete, to je pogrešno. Ja sam vaš prijatelj. U potpunosti sam uz vas, radiću sa vama protiv Sovjetskog Saveza po svim pitanjima. Moramo biti ljudi, a istina mora biti istina. Koliko god da mrzim menadžment, ne želim da lažem protiv svojih uverenja i nikada neću lagati. Nemojte vezivati Sovjetski Savez u atentat na Kenedija.

Da li su mu (Osvaldu ) nešto rekli, da li su bar malo poradili na njemu? 

Bože sačuvaj! Da li je regrutovan ili nije? Nije! Jedino smo insistirali, preko ujaka njegove žene Marine, inače potpukovnika  policije... Ujak  mu je rekao: "Odlaziš! Budi čovek. Živeo si u Sovjetskom Savezu, pa bar nemoj da kritikuješ, ne omalovažavaj, nemoj da nas grdiš i ne grdiš. ..To je bilo jedino što mu je bilo dozvoljeno da kaže.


Zašto govorim tako čvrsto? Radio  sam na  slučaju Osvald. Hteo sam da  saznam  šta su uradile lokalne vlasti u Belorusiji, da li su sebi išta dozvolile? Odmah sve proverite, dižite sve na noge! Sve dobro proverite...

"Želim da imam zanimljiv posao"

Snimak razgovora majora KGB Jurija Nosenka i šefa sovjetskog odeljenja CIA Dejvida Marfija, koji je iz SAD doleteo u Ženevu, specijalno da se sastane sa agentom. Nosenko insistira na hitnom odlasku u Ameriku, pošto ga, navodno, čeka hapšenje u domovini.

Ženeva, januar 1964.

Marfi: Postoje dva pitanja. Prvi se tiče vašeg prelaska kod nas. Ovlašćen sam od gospodina Helmsa (Ričard Helms – zamenik direktora CIA) da vam poželim dobrodošlicu. Izuzetno je zainteresovan za vaše planove za olakšavanje naših operacija. Posebno me je zamolio da se detaljnije dotaknem  pitanja – kako ćemo sada raditi. A druga tema je izbor tema i vremena o kome još nismo razgovarali. Gospodin Helms mi je postavio dva-tri pitanja na koja nisam mogao da odgovorim i koja bih želeo da razjasnim.

Nosenko: Molim vas, spreman sam.

Marfi: Na primer, pitao me je: „Zašto Džordž (Nosenkov pseudonim u CIA) prelazi na našu stranu“? Objasnio sam mu Vaš odnos prema sovjetskom režimu. Rekao je, "Dobro, on to može sada, jer  je za njega  kritičan trenutak, a šta će biti dalje?"

Informacije koje nam Džordž daje od velike su važnosti za bezbednost Sjedinjenih Država.

Nosenko: To i sam razumem, jer sam radio u KGB-u.

Marfi: Dakle, ono što šef želi da zna je: Da li smo apsolutno sigurni da su Džordžovi razlozi za bekstvo toliko ubedljivi da on mora da ostane? Rekao sam šefu  da nakon što se Džordž vrati u Moskvu možda više neće imati priliku da ide na Zapad, pa je Džordž želeo da iskoristi tu priliku.


Nosenko: - Tačno. Jer onda neću više  ići na Zapad. Imao  sam dovoljno vremena od našeg poslednjeg susreta ovde u Ženevi da sve odmerim i razmislim.

Marfi: Ne želim da ulazim u detalje našeg dugog razgovora sa gospodinom Helmsom. Bez sumnje, transver  bi se mogao dogoditi i danas. Ali,  potrebna je potpuna jasnoća, zato postavljam ovo pitanje.

Nosenko: Ne znam koja su još potrebna uveravanja. Jedino što bih želeo da znam, jeste šta me čeka. Razumete.

Marfi: Koliko sam razumeo, u Sjedinjenim Državama biste voleli da imate posao i sigurnu budućnost. Koliko god je moguće da  radite na polju koje poznajete, zar ne?

Nosenko: Tako je.

Marfi: Pošto ste nam već bili od velike pomoći, želimo da  uvereno  započnete i daćemo vam 50.000 dolara unapred i ugovor od 25.000 dolara godišnje...

Nosenko: Koliko traje ugovor?

Marfi: Neodređeno. Ugovor će uključivati penzije i mogućnosti za napredovanje u karijeri. Da li je ovo ono što želiš?

Nosenko: Želim da imam posao, zanimljiv posao, posao koji mi se sviđa kao profesija.  Daću sve svoje znanje, svu snagu, sve da radim.

„Zašto se ne sećate broja svoje partijske knjižice?“

Umesto da radi po svojoj specijalnosti u inostranstvu, Nosenko je bio suočen sa samicama u zatvoru. Ispitivanja su trajala nekoliko godina. Ovog puta, zli istražitelj je prebegli Pjotr Derjabin. Evo kratkog citata iz transkripta saslušanja, koje je obavljeno u julu 1964. godine.

Derjabin: Razgovaramo sa vama već treći dan i ne vidim nikakvu potvrdu onoga što vi nazivate istinom.

Nosenko: Ja vam govorim samo istinu, čistu istinu.

Derjabin: Zaboravljate da smo upravo završili razgovor o upitniku, a vi niste mogli da odgovorite na najjednostavnija pitanja. Kako objašnjavate činjenicu da se ne sećate broja svoje partijske knjižice?

Nosenko: - Ne sećam se, ne sećam se.

Derjabin: - Svaki član partije je dužan da zapamti broj svoje partijske knjižice. Ovoga nema u povelji, ali je obavezno. To blagajnik u stranci uvek pita prilikom naplate članarine.


Nosenko: Sećaš li se  ti svog broja?

Derjabin: Dobro se sećam. Ostao mi je u sećanju. Ne sećam se broja svoje komsomolske knjižice, ali se sećam svoje partijske knjižice, iako je to bilo pre više od 30 godina.

…Znate, između nas, za dve nedelje koliko smo komunicirali, jedino  ste pokazali znanje iz  kriminalnog žargona. Na primer, nikada nisam čuo reč "bika".

Nosenko: Pa, poznaje ga omladina. Postoji čak i u književnosti - pročitajte „Jedan dan u životu Ivana Denisoviča“.

(Transkript razgovora – sa sajta Radija Sloboda.)

Poslednji nastavak priče o atentatu na Kenedija donosi glasine o umešanosti izraelske tajne službe MOSAD.

Uređuje Šone Ninin