Glas Javnosti

NISAM JA IDEOLOŠKO GOVEDO, VEĆ ČOVEK KOJI TRPI ISKUŠENJA: Ova predstava DEJANA MIJAČA bila je ZABRANJENA u Jugoslaviji, a EVO i zašto

Kultura
Autor: Glas javnosti

Istaknuti reditelj Dejan Mijač je preminuo u Beogradu.

Iz Udruženja dramskih umetnika Srbije, potvrđeno je da nas je napustio istaknuti umetnik i akademik u 88. godini života.

Reditelj je rođen 17. maja 1934, u Bijeljini u svešteničkoj porodici. Već 1935. porodica se, posle kraćeg boravka u Bijeljini, vratila u Valjevo, gde je 1944. završio osnovnu školu, a 1952. gimnaziju.
U jesen 1952. upisao se na Filozofski fakultet u Bgdu (Grupa za jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik), ali je sledeće godine, pošto je položio prijemni ispit na Akademiji za pozorišnu umetnost, nastavio studije na ovom fakultetu i diplomirao 1957. u klasi prof. Vjekoslava Afrića.


Njegova karijera propraćena je fantastičnim ostvarenjima koja je teško i nabrojati jer iz ima mnogo, a 2017. godine on je za "Novosti" govorio o predstavi "Golubnjača" koja je bila zabranjena u Jugoslaviji".


* Novosađani su vam priredili monografiju, u SNP ste kao stalni reditelj proveli čak dvanaest sezona...

- Da, bio je to moj najduži angažman u karijeri. Porodica je živela u Beogradu, a ja sam odlazio na radne dužnosti u Novi Sad. Imao sam stan tamo i ovde, i iz ove perspektive sve izgleda veoma dobro. Pomaljaju mi se samo lepe slike, a ono što je bilo teško i oporo sam i zaboravio. Poneko me podseti da nije sve bilo sjajno kao u mom, sada izglađenom i upeglanom sećanju. Postojali su i teški trenuci, vezani ne samo za "Golubnjaču", koju sam, uostalom, uradio kao gost kad sam se već preselio u Beograd. Zato sam i bio "sumnjiv", jer sam je izrežirao kao beogradski reditelj.

* "Slučaj" predstave "Golubnjača", rađene po tekstu Jovana Radulovića uzburkao je mnoge duhove ondašnje Jugoslavije?

- Pre 35 godina predstave su imale mnogo veći značaj nego što imaju danas. Kad se pojavila "Golubnjača", citatima iz predstave vađenim van konteksta moglo se nešto iskonstruisati. Ali cela pozorišna priča bila je neverovatno naivna. Ipak, možda je "Golubnjača" bila lakmus papir za neke podzemne strasti u izraženom nacionalističkom vidu. Po mom mišljenju, predstava je bila bezazlena, ali je poslužila da se napravi velika buka. Zbog nje sam nezasluženo slavljen i kuđen - zavisi koja je strana učestvovala u diskusiji.
* Radnja priče odvija se u Dalmatinskoj Zagori?


- Reč je o šezdesetim godinama prošlog veka i malom, siromašnom selu u kojem se oko jednog izvora okupljaju i razgovaraju meštani. Tu Drugi svetski rat još nije prošao, a ono što je Savez komunista propagirao kao rešeno, zapravo to nije bilo, što se videlo i u odnosima između srpskih i hrvatskih naselja.

* To je priča o srpskim jamama iskopanim u prošlom ratu?

- Između ostalog. Ali je, pre svega, priča o ubogom, siromašnom dečaku bez majke, sa ocem nasilnikom koji ga tuče. Dečak ima iz rata sakrivenu ručnu bombu i nameru da se raznese zato što je u utrobi osećao užasno zlo i problem koji nije mogao da reši. Na kraju se i ubija. E, to je priča o tome, a ne o srpskom nacionalizmu i ustaškom fašizmu.
Inače, "Golubnjača" nosi ime po jami u kojoj su pokopani žitelji tog sela, žene i deca, žrtve ustaškog zločina.

* Zašto je, iz vaše današnje perspektive, predstava izazvala toliku buru i posle dva meseca skinuta s novosadskog repertoara?

- Zato što je bila politička priča. Vojvođani su hteli da Ivanu Stamboliću - tada predsedniku GK Beograda, s tendencijom da preuzme CK - stave jak pečat nacionalizma i optuže ga za "import" tih težnji u, inače, stabilnu i srećnu Vojvodinu. Pisac Jovo Radulović je u to vreme zvanično radio kod Stambolića kao lektor u Komitetu, a zapravo mu je pisao govore. Pa je, "kao", on "poslan" da napiše ovaj tekst, a ja sam mu kao reditelj omogućio izvođenje... Odjednom sam shvatio koliko je ovo što se zove Srbija na nišanu i koliko je mala. Rat između vojvođanskih i srpskih komunista, u svakom slučaju, nije me se ticao: niti sam pripadao niti navijao za neku stranu.
* "Golubnjača" je, ipak, neometano nastavila svoj pozorišni život u beogradskom Studentskom kulturnom centru i doživela je prirodan kraj...

- Ne bih mogao reći da je imala ni prirodan kraj ni prirodan tok. Ušla je u žižu interesovanja, SKC nam je ponudio scenu i tamo je mnogo izvođena. U svakom zakazanom terminu igrale su se po dve predstave.

* Čime tumačite toliko interesovanje?

- Spinom. Narod je hteo da vidi o čemu se tu radi, a meni je stalo do toga da se uvere da se ne radi o onome o čemu novine pišu. Međutim, eho je bio svakojak i ono što je bilo uzburkano je taj mutljag Drugog svetskog rata koji se ponovo pokrenuo. Zaboravio sam sve te stvari iz mog detinjstva i bio potpuno zabezeknut šta ljudi pričaju. Naravno, da sam znao da će se sve to desiti, ne bih ni radio ovu predstavu.


* Gde su bili vaši motivi kad ste se prihvatili režije?

- Nalazili su se u sledećem: niti je naše detinjstvo bilo tako idealno kao što su pričali, sa letovanjima i kampovanjima na moru, niti je prošlost iz Drugog svetskog rata bila tako svetla kao što su nam recitovali na koncertima i proslavama.

* Govorite o njemu kao ličnosti. Veoma rado ste i postavljali njegove komade. Kakvo je njegovo delo?


- Takvo da nadmašuje naša saznanja o njemu. Kada se udubite, vidite koliko je značajan mislilac svoga doba. Umro je relativno mlad, sa samo pedeset godina.

* Više ste ga cenili od Nušića?

- Više sam ga voleo, a podjednako cenio. Nušić je veliki komediograf, i ja sam sa velikim zadovoljstvom režirao njegovu "Gospođu ministarku" i "Sumnjivo lice". Čak je kao predstava u celini osvojila i nagradu na Sterijinom pozorju.

* Posle svih ovih godina, kako biste opisali svoju rediteljsku poetiku?

- S jedne strane, svaka predstava bila je neki moj lični odgovor na mučninu koju sam osećao u susretu s vremenom, s druge, neka vrsta demantija i prevazilaženja prethodne predstave.

* Da li ste prema njima ponekad bili kritični, pronalazili im nedostatke?

- Greške su uglavnom proizvod zabluda i opterećenja predrasudama. Srećom, predstave su mi otvarale vidike i otkrivale poneke istine. Tako sam se, na izvestan način, čistio i orijentisao u svom saznajnom prostoru.

* Koja je predstava, za vas lično, bila posebno katarzična?

- Najviše su poučne bile one u kojima sam najviše grešio.
"Višnjik" ste odabrali za oproštaj s rediteljskim radom. Zašto baš taj komad?

- Rekao sam, napraviću dve predstave, i to kao moj omaž Novom Sadu i SNP (Bulgakovljevu komediju "Zojkin stan") i JDP (Čehovljev "Višnjik"). Mislim da obe imaju pečat mog ličnog rastanka. Nisu vrhunske, ali su imale notu u kojoj nije bilo ničeg nostalgičnog. Kao posle dobrog letovanja i dugih večernjih druženja, kada kažemo: "E, za ovu priliku je gotovo. Videćemo se nekom drugom..."

* Da li ste ikada posumnjali?

- Vera je, između ostalog, i ispit sumnje. I odolevanje. Nisam ja ideološko govedo već čovek na vetrometini koji stalno trpi iskušenja.

BONUS VIDEO


SKINI APLIKACIJU

glas javnosti android
glas javnosti IOS


POVEZANE VESTI




KOMENTAR



 


AKTUELNE VESTI S MREŽA



HOROSKOP