DEJAN MIJAČ: Srbi nikad nisu imali potrebu za kulturom, više volimo slavu i preslavu, zabave i vašare…
Autor: Glas javnosti
Reditelj, profesor i akademik Dejan Mijač govorio je u svojoj percepciji Srbije u budućnosti.
"Drumovi će poželeti Srba, a Srba neće biti... Možda će Srbi ovde biti u manjini u budućnosti", kaže Mijač u intervjuu koji je dao za portal Nova.
„Znate šta, meni je dugo vremena trebalo da se naviknem i na to da sam profesor. Kao i zvanje profesora, tako i ovo zvanje akademika nisam birao. Zadesilo me je…“, ovim rečima reditelj Dejan Mijač započinje razgovor za Nova.rs i komentariše novopridošlu titulu akademika koju je zavredeo u poslednjem izbornom ciklusu za SANU i zvanično je primio na svečanosti, održanoj 19. novembra.
Iza Mijača su predstave koje su i danas u kolektivnom pamćenju, silna priznanja, a odškolovao je i generacije studenata. Na konstataciju da je duga bila borba da se umetnici iz sveta teatra i filma „probiju“ do Srpske akademije nauka i umetnosti, naveo je da je malo trajnih dela koja ostaju zabeležena.
„Nisam se ja borio. Ali, jeste bitno što smo konačno ušli u SANU. Ima vrlo zanimljivih ljudi iz naše branše koji žive, rade, koji su mlađi od mene i koji bi mogli da budu takođe članovi Akademije zbog svojih doprinosa. Naša umetnost, ma koliko bila efemerna, bitna je kao umetnički čin. Uostalom, i druge umetnosti su efemerne. Kao kad odete u Luvr i vidite „Mona Lizu“- to je taj trenutak, a ostalo je sve pamćenje i osvrt. Ne pravimo trajna dela koja negde ostaju zabeležena. Ali, promenilo se vreme, pa se i na dela koja su zabeležena više ne obraća pažnja. Ko danas čita Ovidija? A pre 150 godina bio je nezaobilazan pesnik.“
Žene su opet nepravedno zapostavljene, jer nijedna nije primljena u članstvo SANU?
„Jesu. Ali, u mom svetu nikada nisam imao podelu na muškarce i žene – recimo na glumce i glumice. To je za mene bilo jedno te isto. Vrlo sam uvažavao obe strane medalje. O tome nikada nisam ni razmišljao, nije mi tako nešto padalo na pamet.“
Govoreći o podelama u našem društvu zaključio je da se ono zasniva na izdisaju patrijarhata.
„Ovo društvo je još uvek na nekom izdisaju patrijarhata. Ali, to ne znači da sada treba da se vratimo u matrijarhat. Da je u vreme matrijarhata postojala Akademija nauka, možda bi se postavljalo pitanje zašto je tako malo muškaraca. (smeh). Brojke, kad je u pitanju SANU, jesu porazne, ali ja nisam čovek za razgovor o tome. Ceo život sam radio i razmišljao potpuno drugačije. U umetnosti nisam nikoga posmatrao kao manje vrednog. Premda, patrijarhat je fakat vladao. Recimo, vidimo to i kod pisaca koji su fenomenalno pronikli u suštinu ženstvenosti, poput Tolstoja. Pa, njegovu Natašu bolje poznajem nego svoju sestru. Ili Anu Karenjinu. I kod Šekspira su većina likova muškarci. I danas, kad u pozorištu pravite podelu za neka klasična dela, uvek imate dve-tri uloge za glumice, a sve ostalo su muški likovi. I ti pisci su živeli u muškom svetu.“
On je takođe naveo i da kultura na ovim našim prostorima nikada nije bila stvar prioriteta.
„Tamo gde su je smestili oni koji su na vlasti. Naša kultura najbolje govori o odnosu ljudi na vlasti prema njoj. Kultura ovde nikad nije bila bitna. Ono što mi zovemo visokom kulturom, za to nikad nije bilo novca. Isto je i sad. Evo, ja bih voleo da odem na koncert u novu zgradu Beogradske filharmonije. Od kad je najavljeno da će biti sagrađena… Koliko je pozorišta bilo kada sam došao u Beograd, toliko je celog mog života ostalo. Nijedno se više nije otvorilo, ako izuzmemo Madlenianum i Zvezdaru. Recimo, Nemci i Rusi imaju osećaj za teatar, obično ga daju jednom čoveku i on sprovodi svoje ideje. Beograd ima enormno mnogo zgrada, u ovaj grad se enormno mnogo ljudi doselilo, a sve je ostalo na istom nivou. Šta to znači? Nema potrebe za tim. I sutra da neko zatvori pozorište, niko se ne bi bunio. Jer, srpski narod nikad nije imao potrebu za kulturom, voleo je više slavu i preslavu, zabave, vrela, vašare…“, zaključio je Mijač za portal Nova.
SKINI APLIKACIJU
KOMENTAR
Прилично неозбиљна, увредљива и неутемељена изјава. ,, Јер српски народ никад није имао потребу за културом... . Па, ко је изградио српска позоришта Одакле вековна историја театра код Срба Донекле је Мијач у праву. Срби све мање посећују позориште, јер има све мање нормалних представа. Коме уопште требају разне изопачености под видом позоришта. Све је мање класичних поставки. Добре комаде лоши редитељи, и драматурзи унакажавају до непрепознатљивости. Нушић, Стерија, и други, би им забранили извођење њихових дела. У Београду се например деценијама један небитан позоришни фестивал представља као важан догађај. Да, Срби имају потребу за културом, то је историјски потврђено. Имају и потребу за театром, али Срби су народ традиције. А не народ експеримента, Поготово не воле лоше, неуспеле експерименте.
Titoista je u drustvu Kostica e sad vidite ko nam je krojio kulturu i GrloBjele Rezisere...
