Sudbinu Srbije određuje stav prema NATO
Autor: Glas javnosti
Teško nalazimo razloge kome pridodati sopstveni glas, ali je razloga za glasanje protiv režima napretek
- Srpske partije još uvek ne uviđaju da su nacionalna i državotvorna pitanja bitnija od osvojenog broja poslanika i zato se od njih ne može očekivati ništa više od sitnosopstveničke špekulacije
- NATO nije nikakav odbrambeni savez nego je puki instrument za ostvarivanje neokolonističkih, globalističkih, imperijalnih interesa globalista
Vanredni parlamentarni i pokrajinski izbori, odnosno lokalni izbori u 65 jedinica lokalne samouprave raspisani su za decembar jer Vučićev režim slabi. Vučića će svaki protekli dan koštati pokoji izgubljeni glas, njegova opcija stajaće bolje sad u decembru nego u martu ili septembru dogodine. Vučićeva računica je sasvim prosta ̶ obezbediti glasove birača za još četiri godine vladavine kako bi sve smrtonosne projekte koje je namenio Srbiji — sproveo.
Vlast izborima pokriva rezultate katastrofalnog učinka na opštem, a osobito na spoljnopolitičkom i ekonomskom planu, i maksimalizuje podršku biračkog tela žureći sa njenim kapitalizovanjem. Vučićev rejting je u silaznoj putanji, osipa se, pa osim instrumenata za anesteziranje spoljnih pritisaka, izbori mu u ovom trenutku omogućavaju povoljne uslove za osvajanje većine. Vučić ne sme da dozvoli konsolidaciju opozicije, a nikako ne sme da sačeka rešavanje kosovskog pitanja, jer će nakon toga EU i Amerikanci favorizovati njegove protivnike.
Delimični lokalni izbori raspisani su zbog unutarstranačkih razmirica, raščišćavanja kompromitovanih lokalnih prilika, pokušaja da se ojača narušena stranačka struktura u tim sredinama, a s druge strane da se ne rizikuje gubitak velikog broja lokalnih samouprava (otuda raspisivanje gradskih izbora za Beograd, ali ne i beogradskih opštinskih izbora, npr).
Pokrajinski izbori raspisani su zbog „nesimpatične“ naprednjačke pokrajinske vrhuške, s namerom da se pokrajinsko rukovodstvo zameni bez gubljenja vlasti, ali i prigušeno, bez glasnih stranačkih obračuna. Ni u jednoj vojvođanskoj opštini neće se održati vanredni lokalni izbori. Vlast na lokalu u Vojvodini ostaće naprednjačka ma šta se desilo na pokrajinskom nivou. Međutim, indikativno je da je Vučiću prihvatljiviji rizik od gubljenja pokrajinskih izbora od opstanka sadašnjeg pokrajinskog menadžmenta (Mirović end kompani).
S druge strane, delimično izborno zahvatanje i oprezna igra ukazuju da je Vučić nesiguran u opštu pobedu i pipavo ulazi u izborni inženjering rizikujući samo ono što mora, onemogućujući ili prevenirajući frontalni izborni poraz u jednoj bitki.
Izborne prilike
Ni ovoga puta stvari suštinski nisu odmakle od osnovne odlike biračke dileme: teško nalazimo razloge kome pridodati sopstveni glas, ali je razloga za glasanje protiv režima napretek. Odavno u Srbiji ima tako malo razloga za glasanje za neku opciju, a toliko čvrstih i temeljnih razloga za glasanja protiv bahate vlasti. Nikako zbog izbirljivosti i cepidlačenja, nego zato što skoro nijedna, ili možda ama baš nijedna politička partija ne brine o opštem nego o ličnom interesu stranačkih vođa i klijentele oko njih.
Srbi treba ozbiljno da promisle kakvu međunarodnu integrativnu politiku treba da baštine sa osobitim osvrtom na to što su događaji i fakti pokazali da od tzv. EU ne treba očekivati ravnopravan tretman ni u čemu. Tzv. EU isključivo se ravna prema interesima koji su u dubokoj koliziji sa srpskim nacionalnim i državotvornim interesima. Svaki izazov između Srbije i tzv. EU bio bi rešen na potpunu štetu naroda i države Srbije.
Drska je prevara, nepošteno i nedemokratski to što se partikularno ili možda čak lično političko opredeljenje oktroiše i kao ekskluzivno nameće u Srbiji bez potvrđivanja narodne volje. Među srpskim partijama skrasilo se mnoštvo evroatlanskih lobista koji od referenduma o EU beže glavom bez obzira, ali im to ne smeta da, uprkos raspoloženju naroda, guraju Srbiju u evrointegracije.
Najglasnija opozicija Vučićevom personalnom režimu je grupacija okupljena oko evrofilske ideje, ali u njihovoj praksi nema opozicionog delovanja prema osnovama Vučićeve politike. Ta se “opozicija” razlikuje od vlasti tek utoliko što bi Vučićevu politiku brže i bespogovornije sprovodila uz poneki dodati začin u vidu uvođenja sankcija Rusiji i Kini. Istine radi, svojevremeno je Vučić od njih preuzeo tu politiku dok se penjao ka vlasti, pa je u nekim aspektima radikalizovao, a u nekima ublažio. Osamostaljenje Kosova je ubrzao, devastiranje državne imovine je pojačao, opštu kriminalizaciju rasplamsao je u širokom frontu, a organizovani kriminal usavršio do bizarnosti. No, usporio je izdaju srpskih interesa kada je reč o Rusiji i Kini. Vučićeva politika u osnovi je zapravo hibridizovana evrofilska, DOS-politika, koju doslovno sprovode isti kadrovi-dospreletači, a koju bi Đilasova grupacija sada agresivnije i temeljnije htela opet da nameće Srbiji sa pozicije vlasti. Zapad nije zadovoljan kvalitetom i kvantitetom Vučićeve saradnje, kao što onomad nije bio zadovoljan Tadićevim učincima. Oni uvek hoće više i brže, ali sprovođenjem politike koju većina ne podržava troši se podrška vlasti, vlast se menja a kolektivni zapad samo učestvuje u simulaciji smene vlasti koja se odvija tako da odu crveni, dođu plavi, odu plavi, zamene ih crni, ili žuti, a svi oni instrumentalizuju američku spoljnu politiku. To je razlog što se određenim partijama daje podrška bez koje se izbori u Srbiji, a i širem regionu izuzev Mađarske, ne mogu dobiti, to je činilac koji čitav proces čini pukom trgovinom. Partije se unapred obavezuju da će sprovoditi natoovsku politiku, politiku koja je isključivo u funkciji ostvarivanja interesa američke spoljne politike koju nazivaju i globalističkom, neokonzervativističkom its. Partije se obavezuju na vazalstvo i trguju suverenitetom sopstvene države i građana zarad ličnog bogaćenja.
Državotvorna opozicija, tačnije grupacija partija koja sebe tako naziva ne nastupa kao jedna izborna lista. Propustila je šansu da kredibilno i ozbiljno formuliše alternativu svakoj partiji koja sprovodi program američke spoljne politike. Deo tzv. državotvorne opozicije, umesto međusobno, ipak se lakše dogovorio sa Vučićem i više je razloga za to:
– Dugoročna strategija: ni Zapadu, ni evrofilskoj opoziciji, ni SPS-u, a pogotovo Vučiću ne odgovara zajednička državotvorna lista. Suverenistička politka ima veliki potencijal koji njeni neprijatelji drže pod kontrolom. Mnogo je „krtica“ u redovima nacionalne opozicije.
– Kratkovida taktika: ukoliko je broj partija na listi manji, a lista pređe cenzus, partije će osvojiti veći broj poslanika. Zajednička državotnorna lista osvojila bi veći broj mandata, ali stranke unutar zejedničke liste dobile bi manje nego što će uzeti od međusobne raspodele dve članice, uz prelazak cenzusa, razume se.
Politički kapital koji bi se ostvario zajedničkim nastupom državotvorne, suverenističke opozicije bio bi respektabilan pre svega sa stanovišta potencijala da se očuvaju osnovni državotvorni interesi Srbije i srpskog naroda. Dokazivanjem da je broj osvojenih mandata bitniji od političkog sadržaja (a to su defakto učinili rušenjem zajedničke liste) mnogi su pokazali da je za njih politika trgovina i poligon za sticanje lične koristi, a ne disciplina za ostvarivanje državotvornih i nacionalnih, odnosno opštih interesa građana.
Srpske partije još uvek ne uviđaju da su nacionalna i državotvorna pitanja bitnija od osvojenog broja poslanika i zato se od njih ne može očekivati ništa više od sitnosopstveničke špekulacije. Sasvim sigurno takve stranke nemaju potencijal da odbrane bilo šta drugo sem svog parcijalnog, ličnog interesa ili meterijalnog benefita.
Na žalost, pokazalo se da je Srbija od 2000. godine naovamo izgubila i protraćila vreme i propustila prilike da ozdravi i ojača jer se nijedna ozbiljna politička stranka nije bavila suštinskim nacionalnim i državotvornim interesima. Imadosmo kratkovide stranke – akcionarska društva i preduzetnička udruženja, kalkulantske dvorske ili salonske svite, ili u najboljem slučaju naivne političare koje je zapad nadigrao i tragično prevario, i mnoštvo grupa ili pojedinaca koji su se obogatili i pristojno omastili. A državu su razorili, društvo zatrovali, Srbiju i Srpstvo uveli u (možda) nepovratno nestajanje.
Takozvana EU
Sada i vrapci na grani znaju da ideja EU ne postoji u onom obliku kakva je predstavljana i kakvu smo prihvatili krajem prošlog i početkom ovog veka. EU je odavno skinula masku političke i ekonomske organizacije i besramno pokazuje lice krila NATO, potpuno ogrezlo u militarnoj, ratobornoj suštini. Ova organizacija odavno ne opravdava sopstven naziv. A više ne preza ni da sopstvene birače nipodaštava i prezire. EU odavno ne postoji kao pravno lice. Oni su vazali bez svoje volje, sprovodnici totalitarizma.
Srbi treba ozbiljno da promisle kakvu međunarodnu integrativnu politiku treba da baštine sa osobitim osvrtom na to što su događaji i fakti pokazali da od tzv. EU ne treba očekivati ravnopravan tretman ni u čemu. Tzv. EU isključivo se ravna prema interesima koji su u dubokoj koliziji sa srpskim nacionalnim i državotvornim interesima. Svaki izazov između Srbije i tzv. EU bio bi rešen na potpunu štetu naroda i države Srbije.
Drska je prevara, nepošteno i nedemokratski to što se partikularno ili možda čak lično političko opredeljenje oktroiše i kao ekskluzivno nameće u Srbiji bez potvrđivanja narodne volje. Među srpskim partijama skrasilo se mnoštvo evroatlanskih lobista koji od referenduma o EU beže glavom bez obzira, ali im to ne smeta da, uprkos raspoloženju naroda, guraju Srbiju u evrointegracije.
Šta činiti
Državotvorno biračko telo trebalo bi da glasa za one koji sa tim glasom neće potkusurivati kratkoročne matematičko-trgovinske izborne formule. Mora se prepoznati kredibilna politička stranka, odnosno kredibilni ljudi koji garantuju zastupanje načelâ koja proklamuju ne samo u kampanji nego i u praksi. Lakmus-papir za utvrđivanje takvog kredibiliteta svakako je prag tolerancije u dogovoranju postizbornih kompromisa i koalicija. Srljanje partija ka vlasti uz kršenje programskih načela jasan je pokazatelj karaktera partije.
Građani kojima je stalo do Srbije treba da znaju da se na ovim izborima otvara pitanje svih pitanja — odnos Srbije prema NATO. To je jezgro političke suštine ovih izbora.
Iako ima mnogo drugih, važnih tema: od ekonomije do Kosova, prosvete, zdravstva, socijalnih nevolja, tzv. evrointegracija, regionalnih problema u odnosima sa susedima itd, ključno određenje na ovim izborima trebalo bi da bude odnos prema NATO. Srbija je zakoračila ozbiljnim koracima ka toj organizaciji još ranije, a danas je mnogo bliže NATO, nego što bi trebalo da bude, ne samo imajući u vidu njenu deklarativnu vojnu neutralnost, nego i dubinsko raspoloženja naroda. Neutralnost se ne ostvaruje bliskom saradnjom sa NATO. Građani su rezolutno protiv te opcije. To je vododelnica oko koje politički akteri pokazuju pravi karakter te je veoma važno da se tzv. evropska opozicija o tome izjasni.
Strateški posmatrano, odnos prema NATO je najbitniji i najtemeljniji činilac koji daje odgovor na pitanje da li Srbija postoji ili ne. Čak i tzv. evrointegracije, kao i rešavanje kosovskog pitanja samo su usputne stanice i prelazna stanja do utvrđivanja konačne adrese Srbije. Da li će se Srbija privoleti carstvu nebeskom i ostati Srbija, ili carstvu zemaljskom postajući vazal demona.
NATO nije nikakav odbrambeni savez nego je puki instrument za ostvarivanje neokolonističkih, globalističkih, imperijalnih interesa globalista koji ne brane bezbednost sopstvenih država, nego pokoravaju države u potrazi za ekonomskom korišću i imperijalističkim plenom. NATO od svojih članica zahteva bespogovornu lojalnost, dobrovoljnost u odricanju od sloboda i apsolutnu gluvoću za sve ljudsko. NATO ima prava na sve, a njegov protivnik nema prava ni na šta. Ukoliko se Srbija pribroji ovoj vojsci, srpska identitetska struktura biće sasvim razorena. (Više o NATO pogledati ovde i ovde).
Svaka istinski suverenistička stranka trebalo bi da pripremi politički paket mera za aktivno i delotvorno suprotstavljanje evroatlantizmu, a konsolidacija i artikulacija ove politike trebalo bi da postane najviši nacionalni prioritet.
Države čiji su interesi suprotstavljeni interesima velikih sila Zapada ozbiljno su destabilizovane. Što su interesi manjih suprotstavljeniji, utoliko su teže ostvarivi. Kisindžer je davno rekao da američki neprijatelji verovatno neće dobro proći, ali da američki prijatelji sigurno neće dobro proći. Srbiji bi zasigurno od američkog zagrljaja popucale sve kosti.
AUTOR: Slavko Živanov
Mišljenja i stavovi u Kategoriji "Lični stav" nisu nužno stavovi redakcije "Glasa javnosti"
BONUS VIDEO
SKINI APLIKACIJU
