Deca antisrpskog propagandnog zla

Apsurdno je očekivati da srpski poreski obveznici učestvuju u finansiranju nečega što se izdaje za zabavu, a ima za cilj da pred celim svetom perfidno oblati srpsku državu i narod

Serija Deca zla – snimljena po istoimenom romanu sudije Miodraga Majića – potvrđuje da Srbi jedinu šansu imaju da uđu na prestižne globalne striming platforme poput HBO-a i Netfliksa kao silovatelji i ratni zločinci. Ta uloga dežurnih koljača i divljaka, izgleda – jedina koja nam je dozvoljena da igramo u industriji zabave pod patronatom Zapada – zakucana je još sredinom 1990-ih godina minulog veka.

Ogolela obmana

U onom kratkom predahu otvorene zapadne mržnje prema Rusiji i Rusima – negde između 1990. i 2014. – Srbi su se nametnuli kao idealna pravoslavna zamena za uloge negativaca u holivudskim filmovima i televizijskim serijama. Od visokobudžetnih ostvarenja poput Mirotvorca sa Džordžom Klunijem i Nikol Kidman, gde Srbin terorista hoće da digne u vazduh zgradu UN, preko trilera Killing Season u kome Džon Travolta igra zlog Srbina koljača koga juri dobri penzionisani američki vojnik u tumačenju Roberta De Nira, do satirične antiratne drame Hunting Party sa budistom Ričardom Girom koja tematizuje lov na Radovana Karadžića – Srbi su gotovo isključivo prikazivani kao zlikovci i nasilnici koji predstavljaju pretnju za zapadnu „demokratiju” i „civilizovan svet”.

Vrhunac napora Holivuda da se uskladi sa haškom interpretacijom savremene istorije ovih prostora predstavlja film Anđeline Džoli U zemlji krvi i meda, koji je istorijski proslavljenog srpskog vojnika predstavio isključivo kao ubicu, silovatelja i raspojasanog kabadahiju. Učešće brojnih istaknutih srpskih glumaca u ovom sramnom anti-istorijskom i antisrpskom pamfletu ostaće kao trajna mrlja na reputaciji domaćeg glumišta, koju ne mogu oprati ni Dunav ni Sava.

Propagandna mašinerija

Istovremeno, u domaćim produkcijama – pod firmom nužnog umetničkog „suočavanja sa prošlošću” – nastojale su se autošovinistički potvrditi sve one najcrnje predrasude i stereotipi o srpskom nacionalnom karakteru i mentalitetu pa smo dobili ostvarenja poput Šišanja (Srbi kao rasisti i nacisti), Srpskog filma (Srbi kao seksualni manijaci i morbidni perverznjaci), Turneje (Srbi kao primitivci i ratni zločinci), Tereta (Srbi kao etnički čistači i skrnavitelji posmrtnih ostataka)  i Četvrtog čoveka (Srbi kao ratni zločinci i surovi egzekutori civila) koja tendenciozno portretišu naš narod u najgorem mogućem svetlu.

RUSKI AKADEMIK: Vučić je izdao Kosovo (VIDEO)

Dok su se Srbi iz petnih žila trudili da mazohistički „čiste svoje dvorište” i da se, u cilju pomirenja, iznova ritualno posipaju pepelom, kinematografije ostatka regiona, uz obilatu inostranu asistenciju, uglavnom su snimale filmove koji su govorili isključivo o sopstvenim žrtvama i tuđoj (čitaj: srpskoj) krivici za građanski rat, pa smo dobili autoviktimizacijska dela Jasmile Žbanić (Grbavica, Kvo vadis Aida), hrvatski visokobudžetni filmski panegirik General o Anti Gotovini i najavljeni projekat o „heroju” Naseru Oriću koji priprema bošnjački glumac Emir Hadžihafisbegović.

Nažalost, medijska propagandna mašinerija iz 1990-ih koja je satanizovala čitav srpskih narod i falsifikovala njegovu bližu i dalju istoriju – a sve u cilju ostvarivanja geopolitičkih interesa Zapada na prostoru bivše SFRJ i Balkana – još uvek daje svoje otrovne plodove u vidu radova savremenih srpskih stvaralaca koji osećaju potrebu da gotovo u svako delo koje šalju za izvoz u svet ubace po neki motiv koji priziva greh velikosrpskog nacionalizma, mračne ratne godine i nezaceljene rane i traume iz tog perioda.

Neki to, sasvim izvesno, čine iz iskrenog ubeđenja u preovlađujuću srpsku kolektivnu krivicu za ratove na prostoru bivše SFRJ, dok drugi deluju iz konformističke želje da zadovolje očekivanja inostranih naručilaca i time obezbede bolju prođu svom kulturnom proizvodu na međunarodnom tržištu.

Političke ambicije autora

Deca zla, čini se, više spada u drugu kategoriju, jer se čitav podzaplet o 30 godina starom ubistvu i silovanju u Bosni ne uklapa baš organski u inače dobro iskonstruisanu krimi priču o korupciji u domaćem pravosuđu i sprezi kriminala i politike u urbanom miljeu Beograda. Osveta za ratno silovanje kao motiv za počinjene zločine 30 godina kasnije ne pije vodu ni na čisto logičkom planu – što je daleko veći greh za jedan krimić od političarenja – jer zahteva od gledalaca da progutaju potpunu besmislicu da bi silovana muslimanka, kojoj su Srbi prethodno ubili muža, otišla da se porodi, od svih mesta na kugli zemaljskoj – baš u Beograd.

SRPSKO (NE)PRIHVATANJE: NE priznavanju Kosova i Metohije! NE rušenju Republike Srpske! NE sankcijama Rusiji!

Obaška što se radi o gotovo preslikanom zapletu iz jedne od epizoda iz prve sezone čuvene serije Zakon i red: odeljenje za specijalne žrtve (1999) u kome se silovana muslimanka brutalno sveti njujorškom taksisti Srbinu koji ju je silovao tokom rata u Bosni i Hercegovini.

Šteta što je serija, koja je sasvim solidno snimljena i ima priličan potencijal da zaintrigira i uvuče gledaoca u priču, postala žrtva političkih i društvenih ambicija autora knjige na kojoj je zasnovana. Kao da je autor romana Miodrag Majić – inače redovni gost „Utiska nedelje” i intelektualna perjanica građanističkog Beograda – želeo da, ubacivanjem srpskih ratnih zločina iz prošlosti, obezbedi dodatni medijski vetar u leđa i status angažovanog dela za svoje petparačko krimi štivo, koje je, putem ekranizacije, stiglo čak do HBO-a.

Zlo možda nema zastavu, kako tvrdi sudija Majić, ali je nemoguće ne primetiti da se ono, u delima za izvoz domaćih autora, prečesto odeva baš u srpsku trobojku. Sasvim je izvesno da se Deca zla nikada ne bi dokopala HBO-a da, na primer, govore o silovanim Srpkinjama, što je, recimo, tema romana Mirka Kordića Jelena 93, jer to, naprosto, nije politički korektno.

Kao što nije politički oportuno i lukrativno na filmu govoriti o faktografski dokumentovanom vađenju organa Srbima u Žutoj kući na Kosovu, pa smo umalo pre nekoliko godina dobili i nakaznu autošovinističku inverziju stvarnosti u scenariju za nesuđeni film Mezimica u kome srpski državni aparat učestvuje u vađenju i trgovini organima, ali je finansiranje tog projekta, na svu sreću, obustavljeno.

Ostaje nejasno kako su Deca zla dobila zeleno svetlo u Telekomovoj „Fajerflaj produkciji”, koja se nalazi u državnom vlasništvu i koja je glavni finansijer projekta, jer je serija tek nakon što je snimljena prodata HBO-u. Apsurdno je i protivprirodno očekivati da srpski poreski obveznici učestvuju u finansiranju nečega što se izdaje za zabavu, ali zapravo ima za cilj da pred celim svetom vrlo perfidno oblati srpsku državu i srpski narod.

Krajnje je vreme da prestanemo da mazohistički radimo u korist sopstvene štete i da to nazivamo plemenitošću i širinom. Dosta su samo Srbi opsesivno čistili po svom dvorištu, vreme je i da drugi malo zasuku rukave, ima i kod njih u bašti pregršt đubreta, korova i zmija otrovnica.

 AUTOR: Marko Tanasković 

SKINI APLIKACIJU