Navaljni – sumanuti projekat

Vladimir Putin 2007. godine u Minhenu drži, sada već istorijski govor, zalažući se za rusko pravo na bezbednost. Bušov tim je taj govor shvatio kao objavu rata.

Nevaljni, kao političar, ni na Zapadu ni u Rusiji, nikoga nije zanimao, ali je njegova smrt u zatvoru imala veći publicitet nego genocid izraelske vojske nad decom Palestine.

U jesen 2020. bivši direktor CIA-e, Džon Brenan, objavio je na svom tviter nalogu: „Zamislite izglede za svetski mir, prosperitet i bezbednost da je Džo Bajden predsednik Sjedinjenih Država, a Aleksej Navaljni predsednik Rusije. Skoro smo na pola puta… ukratko – radimo na tome!“

Namere američke obaveštajne zajednice su i ostale na pola puta – Bela kuća je dobila dementnog stanara a Aleksej Navaljni je otišao u „ropotarnicu istorije“ (Krleža) kao osuđenik, a ne predsednik Ruske Federacije.

Navaljni nije izabran slučajno – on je model idealnog člana saradničke mreže koju svaka ozbiljna tajna služba brižljivo neguje. Na početku političke karijere, isključen je iz partije desnog centra „Jabloko” zbog ultranacionalističkih aktivnosti i rasizma. Snimio je video gde tobože puca na Čečene osuđujući „horde imigranata“. Godine 2013. je podstakao nemire u moskovskoj opštini Birjuljevo, nakon što je jedan Azerbejdžanac nožem ubio 25-godišnjeg Jegora Ščerbakova. Okupljanje građana se izrodilo u nemire s polomljenim izlozima, prevrnutim automobilima i upadom na pijacu na kojoj su imigranti radili. Organizaciju mu u početku finansijski podržavaju Mihail Hodorkovski i drugi ruski tajkuni.

Neki od slobodnih američkih medija su kasnije pisali da bi liberali Navaljnog iz te „rane razvojne faze“ da je nekim slučajem Amerikanac, mrzeli mnogo više nego što danas mrze Trampa. Kasniju promenu političkog gledišta i uspeh u promociji organizacije, omogućio mu je kurs (bez diplome) univerziteta Jejl – za strance „buduće svetske lidere“. Tako je Aleksej Navaljani postao američki kandidat za šefa države s jedanaest vremenskih zona.


Biznis karijeru Navaljni je započeo 2000-ih kupujući kompanije kako bi privatizovao njihov profit. Pošto je ta praksa bila nezakonita, osuđen je na pet godina zatvora uslovno. Kasnije, 2018. je ponovo pod uslovnom kaznom zbog čega je odbijena njegova kanditatura za predsedničke izbore. Ova kazna je u vezi s verovatno najkontroverznijim prestupom Navaljnog – aferom s francuskom kozmetičkom kućom „Iv Roše“.

Najsadržajniji opis ovog zamršenog „posla“ je saopštenje za štampu ugledne kompanije. Reč je o zloupotrebi službenog položaja Aleksejevog brata, Olega Navaljnog koji je 2008. bio šef poštanske sortirnice u Podolsku. Da bi ubrzao isporuku Rošeovih proizvoda, insistirao je da Francuzi angažuju logističku kompaniju u vlasništvu porodice Navaljni. Očigledna korupcija i sukob interesa doveli su do zvanične istrage, pa su braća osuđena na po tri i po godine zatvora, Aleksej uslovno. Uložili su žalbu Evropskom sudu za ljudska prava zbog „politički motivisane kazne“. Sud je delimično podržao žalbu zaključivši da ruski sud treba da im isplati odštetu ali je odbačen navod da je presuda bila politički motivisana. Nakon pravosnažne presude, Navaljni nije poštovao obavezu da se dva puta mesečno javlja policiji, ali su ispočetka ruske vlasti bile popustljive. Za to vreme, on snima dokumentarac o navodnoj Putinovoj vili a sebe predstavlja kao dostojnu alernativu Vladimiru Vladimiroviču. Vlasti ga opominju preko advokata pa uporno oglušivanje početkom 2021. dovodi do hapšenja.


Poznati incident sa „trovanjem“ Navaljnog je takođe bio u funkciji interesa Zapada. Zloupotrebljen je čak i „Lanset“, jedan od najuglednijih medicinskih časopisa kao i nekoliko biohemijskih laboratorija čiji su nalazi trebalo da potvrde prisustvo otrova novičok u telesnim tečnostima Navaljnog. Tako je švedska vlada januara 2021. odbila da skine tajnost sa laboratorijskih rezultata da ne bi „naštetila odnosima između Švedske i strane sile“, ostavljajući nam da nagađamo da li je možda reč o Sjedinjenim Državama.

Budući da SAD i kolektivni Zapad nemaju sveže ideje, ni „slučaj“ Navaljni nije ništa novo. On je deo obaveštajnog projekta koji predvodi SAD a čini ga kombinacija resursa NATO-vih Centara izvrsnosti (Centres of Excellence), međunarodne vojne organizacije za dodatnu obuku specijalista; neizbežne Nacionalne zadužbine za demokratiju, (National Endowement for Democracy) kvazi-autonomne nevladine organizacije SAD, u suštini privatne fondacije koja podržava „projekte unapređivanja demokratije“ u više od 100 zemalja. Prema depeši američke ambasade iz Moskve iz 2006. Nacionalna zadužbina za demokratiju finansira organizaciju Navaljnog sa oko 1,8 miliona dolara godišnje; francuske nezavisne, neprofitne organizacije Konspirisi Voč, (Conspiracy Watch) koja „analizira dezinformacije i ekstremizam i bori se protiv njihovog uticaja na demokratske vrednosti i ljudska prava širom sveta“; britanske Inicijative za integritet, (Integrity Initiative) programa Ministarstva spoljnih poslova odgovornog za obaveštajnu službu MI-6 i vladinog štaba za komunikacije u cilju borbe protiv ruskih dezinformacija u Evropi. II koristi Bi-Bi-Si i Rojters za promociju „zvaničnih” stavova, ali se oslanja i na privatne obaveštajne, marketinške i medisjke mreže sastavljene od operativaca i „prijateljskih novinara“.


Vodeće savremeno načelo američke spoljnopolitičke strategije je Volfovicova doktrina – zadržati nadmoć na međunarodnoj sceni. Sve do 2000-ih, Sjedinjene Države su bile u prednosti jer se Rusija tek oporavljala nakon pada komunizma a Kina još nije stekla današnji ekonomski značaj. Zvono za uzbunu u Kremlju je bilo povlačenje Bušove administracije iz sporazuma o razoružanju 2002. Konačno, Vladimir Putin 2007. godine u Minhenu drži, sada već istorijski govor, zalažući se za rusko pravo na bezbednost. Bušov tim je taj govor shvatio kao objavu rata.

Širok spektar sredstava američke strategije protiv Rusije je detaljno opisan u dokumentima RAND korporacije čiji je poslodavac Pentagon. Brenanov tvit o „predsedniku“ i podrška Navaljnom su samo delić ovog spektra. Kao političar, on ni na Zapadu ni u Rusiji nikoga nije zanimao, ali je njegova smrt u zatvoru imala veći publicitet nego genocid izraelske vojske nad decom Palestine.

Bušovi, Klintonovi, Obama, Bajden, sutra ko zna ko, učinili su Ameriku nesposobnom da se uzdigne iznad svojih konkurenata. Mnogo je krupnih pitanja koje elita duguje pre svega Amerikancima. Društveno tkivo je pokidano, droga se valja ulicama i kasarnama, milioni porodica su u teškim finansijskim nevoljama, primorane da napuste domove primaju markice za hranu. Njihova sudbina je predata u ruke ljudi kao što je Ričard Čejni.


Dogodine će biti pedesetogodišnjica Helsinškog sporazuma čiji su žiranti bili Džerald Ford i Leonid Brežnjev. Zašto je američki pogled na svet u međuvremenu postao iracionalan? Kome koristi priča o izuzetnosti američke nacije i najveće vojne sile koju je svet ikada video? Zar ništa nije naučeno iz lekcije s vijetnamskim narodom?

Sistematsko rušenje ionako delikatnog međunarodnog poretka, obiće se, bez sumnje, Americi o glavu. Vreme pred sobom nastaviće da troši na miniranje nekog novog Severnog toka, doturanje oružja Kijevu i traženje načina uništenja ne samo onih koji mogu da joj se suprotstave, već i onih koji je odano slede gde god pošla.

U suštini, Navaljni je jedan simbola Sjedinjenih Američkih Država 21. veka. U stvarnosti, nesrećnik je, kao mnogi pre i posle njega, prihvatio ulogu maleckog, zamenjivog dela megalomanskog i sumanutog projekta dezintegracije Rusije. Show must go on, pa je Bela kuća munjevito instrumentalizovala „prvu damu ruske opozicije“ Juliju Borisovnu Navaljnaju. Iako ne živi u Rusiji, bivša supruga samo nekoliko sati nakon vesti o smrti poručuje: „Želim da živim u slobodnoj Rusiji…nastaviću Aleksejevo delo“. Za mrtvim Aleksejem, plakaće samo majka.

AUTOR: MIlorad Perović