MUHAREM BAZDULJ: Milan Kundera – naš savremenik
Autor: Glas javnosti
U jednom čak i ne tako kratkom istorijskom trenutku, čitanje Kundere bila je mera učešća u intelektualnoj savremenosti. Bio je tolika medijska i javna zvezda da je to teško i zamisliti
Rodio se na svetski dan šale, a zatim je baš reč „šala” postala jedan od temelja njegovog umetničkog sveta. Znao je, dakle, da su važni biografski datumi kao stvoreni za projektovanje tobožnjeg višeg smisla.
Zapisao je stoga u jednoj svojoj knjizi da se kad god je u teretani, boji da ne umre, ne zato što bi se bojao smrti, nego zato jer se bojao da ne umre u okolnostima sličnim Hermanu Brohu koji je, je li, umro dižući tegove.
Čovek koji je obožavao Brohove Mesečare do tačke da se bojao da ga ne proglase plagijatorom romansijerske metode koju je Broh u svojoj trilogiji „patentirao”, pomislio je da bi to bio vrhunac plagijatorstva: umreti na način na koji je umro tvoj umetnički idol. Ali, naravno, on se sve vreme s tim pomalo, da prostite, i zajebava.
To je bio Milan Kundera: čovek koji vidi dalje od svih, koji o tome priča lepše od svih, a koji se opet sprda na svoj račun i podsmeva se samom sebi.
Umro je Milan Kundera 11. jula 2023. godine, na četrdeset i prvu godišnjicu smrti Meše Selimovića. Od sada do večnosti, dakle, deliće datum smrti, razdvojen četrdeset i jednom godinom. Obojica su dugo bolovali i obojica su se u svojoj književnosti, kako bi se enciklopedijski reklo, obračunavali sa društvenom praksom totalitarizma.
Mogli su, u teoriji, čitati jedan drugog: Derviš i smrt je preveden na češki pre nego je Kundera napustio Čehoslovačku (a kad je došao u Francusku, tamo je takođe već postojao prevod), dok je barem Šala (iako ne samo Šala) bila prevedena na srpskohrvatski za Selimovićevog života.
Ali, uprkos toj širokoj tematskoj srodnosti, kao i činjenici da su kod zapadnih izdavača znali izlaziti u istim edicijama, Kundera i Selimović suštinski nisu pisci sa iste police. Ključna razlika je u humoru. Selimović je kao pisac smrtno ozbiljan, za njega je to što je smrt besmislena kao i život tragična misao, dok je za Kunderu ta ista misao primarno – komična.
Razglednica društvenih mreža
Pisao sam o Kunderi često i u različitim žanrovima, jedva da možda postoje dva ili tri pisca o kojima sam pisao češće. Uostalom, teško da su prošla tri meseca da sam o Kunderi pisao i na ovom portalu.
Nema ovde mesta nabrajanju Kunderinih naslova i razglabanju o osnovnim biografskim detaljima, čitalac će to lako naći drugde. Ono što hoću da kažem tiče se njegove ukorenjenosti u jednu epohu i tiče se mogućnosti koju mu je njegova dugovečnost dala – da vidi kako se trendovi koje je prepoznavao kao slične na komunističkom Istoku i kapitalističkom Zapadu sve više zrcale jedni u drugim.
Pre skoro šezdeset godina, u Šali, a i u šali, jedan student, iz ironije i obesti, na razglednici napiše „Živeo Trocki!” i život mu se u trenu raspadne: gubi mesto na fakultetu i sve socijalne perspektive koje je imao. O tome odlučuje strogi sud Partije.
Sasvim je zamisliva varijacija na Šalu smeštena u 2023. godinu, gde neki mladi intelektualac, na svom Tviteru, primera radi, iz šale, ironije i obesti, napiše, recimo „Živeo Putin!” te da mu se život u trenu raspadne, da izgubi posao, glas u javnosti i sve socijalne perspektive. Sada ne odlučuje strogi sud Partije, nego mnogo gori sud digitalne javnosti i takozvane lajne.
Klopka za svet
U jednoj polemici koja je danas neobično aktuelna, Milan Kundera i Josif Brodski su se pošibali oko – Dostojevskog. U svojoj prvoj slavnoj pesmi, Brodski poručuje (samom sebi?): „Preživi ih”, što se, van čisto lirsko-poetskog konteksta, čita kao: Nadživi ih.
Kundera je nadživeo većinu svojih vršnjaka i svedočio je, kao malo ko, nestalnosti istorije i relativnosti svega. U jednom čak i ne tako kratkom istorijskom trenutku, u nekih petnaestak godina, od početka njegovog egzila u Francusku, pa do pada Berlinskog zida, čitanje Kundere bila je mera učešća u intelektualnoj savremenosti.
Pisac koji je u to vreme još uvek pisao samo na češkom (na francuskom će propisati tek posle Hladnog rata, kad svet kome je on kao pisac trebao već počne nestajati), pisac koji nije neki aerodromski simplifikator, nego erudita čije su reference Niče, Janaček, Gombrovič i Kafka, bio je tolika medijska i javna zvezda da je to teško i zamisliti.
Po njemu je Salman Ruždi svom sinu dao ime – Milan, po njegovoj Nepodnošljivoj lakoći postojanja snima se visokobudžetni holivudski film, samo četiri godine nakon prvog izdanja, i to u režiji Filipa Kaufmana, a s Danijel Dej-Luisom, Žilijet Binoš i Lenom Olin u glavnim ulogama, dok scenario skupa s Kaufamnom piše Žan-Klod Karijer. (Samo ova imena navedena zajedno, uz kontekst kraja osamdesetih skoro da skiciraju zasebnu knjigu.)
U to isto vreme, Kundera je u Umjetnosti romana pisao kako se svet pretvorio u klopku. I to je, ispostavilo se, bilo tek proročanstvo; prava klopka svet je tek danas.
Naš pisac
Ta famozna Nepodnošljiva lakoća postojanja, uz Sto godina samoće valjda najparafraziraniji naslov svih vremena, u prvom se izdanju paralelno pojavila na engleskom, francuskom i – srpskohrvatskom. I to u Sarajevu, od svih mesta. Bio je tada Kundera iz perspektive čitalaca naš – domaći – pisac, svim „Bijelim knjigama” usprkos.
Nije kod njega u knjigama bilo previše jugoslovenskih referenci, Tamina iz Knjige smijeha i zaborava je poneki put letovala u Jugoslaviji i to je manje-više bilo to, ali Kunderino osećanje sveta bilo je nepogrešivo – naše.
To se naposletku najlepše iskazalo u pasusu iz knjige napisane tek kad Jugoslavije više nije bilo:
„Nova Evropa rođena je iz jednog ogromnog poraza,
kome nema ravnog u njenoj istoriji;
prvi put, Evropa je bila potučena,
Evropa kao takva, čitava Evropa.
Potučena prvo ludilom svog sopstvenog zla
otelovljenog u nacističkoj Nemačkoj
i potom oslobođena s jednog kraja od strane Amerike,
a s drugog, od strane Rusije.
Oslobođena i okupirana. Govorim to bez ironije. Obe te reči su tačne.
U njihovom spoju leži jedinstvena priroda situacije.
Postojanje članova Pokreta otpora (Partizana),
koji su se svuda borili protiv Nemaca,
ništa bitno nije promenilo: nijedna zemlja Evrope
(Evrope od Atlantika do baltičkih zemalja)
nije se oslobodila sopstvenim snagama.
(Nijedna? Jedna ipak jeste. Jugoslavija.
Svojom sopstvenom partizanskom vojskom.
Zato je 1999. godine bilo neophodno
nedeljama i nedeljama bombardovati srpske gradove:
da bi se, a posteriori, i tom delu Evrope nametnuo status pobeđenog)”
Nema povratka
Posle kraja Hladnog rata, Kundera postaje francuski pisac. Besmrtnost je po formi nastavak njegovih čeških „simfonija”, no odmah posle ovog romana on piše tri „novelističke” francuske „sonate”, a to su Usporavanje, Identitet i Neznanje. Nije nevažno da je prvi prevod Neznanja, na celom belom svetu, objavljen u Beogradu, u „Stubovima kulture”.
Istinski disident, čovek čiji je život prelomljen nametnutim egzilom, suprotstavio se klišeu o „četrdeset ukradenih godina”. Život pod komunizmom, čak i posle pada Praškog proleća, nije bio robija, bio je život, poručivao je pisac svojim sunarodnicima.
On se posle pada Berlinskog zida ne vraća u Češku, koju uostalom nigde u svom opusu ne zove Češkom, nego Bohemijom. On zna da istorija ne zna za „bajpasove”. Ne možete se volšebno vratiti u zamišljeno zlatno doba i na tu tačku nakalemiti željenu budućnost. Ne može se poništiti odživljena istorija.
U poslednjoj deceniji 20. i prvoj deceniji 21. veka, on takođe piše niz esejističko-romanesknih knjiga u kojima se krije njegova „Ars poetika”.
Roman je za njega forma koja čuva svu kompleksnost i svu relativnost života. Roman je prostor slobode u svetu koji je proklet sveopštom simplifikacijom. To je svet u kome je žuta štampa od njega pokušala da napravi cinkaroša i doušnika. To je svet u kojem se za njegovog života objavljuju njegove biografije svedene na trač i lascivne anegdote. Život je drugde, književnost je drugde, Kundera je drugde.
Zavist i vodvilj
Kad je Dostojevski poslednji put u životu bio u hotelu, u trpezariji je za doručkom sreo jednu ljupku gospođicu. Pitao ju je da li je čitala Dikensa, a ona je, ponešto stidljivo, rekla da nije. Dostojevski se iskreno oduševio. Ona je pomislila da pravi sprdnju, a on je rekao: „Mnogo vam zavidim, vama će se tek u životu otvoriti jedno od njegovih čudesnih iskustava, prilika da prvi put čitate Dikensa”.
Na neki način, slično možemo da zavidimo onima koji Kunderu nikad nisu čitali. Čarolija Šale, vodviljska napetost Oproštajnog valcera; širina neozbiljnosti erosa koja prekriva dijapazon Smiješnih ljubavi, sve je to skoro neverovatno dragoceno.
Ima u našoj kulturi legenda da je samo prerana smrt Danila Kiša sprečila da dobije Nobelovu nagradu. Kunderina sudbina možda je argument za tezu da je to ipak samo legenda. A opet, da se ne lažemo, do dana današnjeg, jedini Čeh koji je dobio Nobelovu nagradu za književnost je pesnik Jaroslav Sajfert, i to 1984. godine; i u istoriji svetske i u istoriji češke književnosti, mnogo važniji podatak je da je te iste 1984. godine objavljeno prvo izdanje Nepodnošljive lakoće postojanja.
Ako u budućnosti bude sveta i ako bude književnosti, paradigma književnosti dvadesetog veka u epohama koje dolaze biće proza Milana Kundere. Nobelovska hronologija spram toga je puki vodvilj.
Nije Milan Kundera jedini koji je znao da je „borba čoveka protiv moći – borba pamćenja protiv zaborava”, ali je prvi koji je drugim ljudima pokazao da to važi i za privatni život, a ne samo za „veliku istoriju”.
Lako je pobuniti se protiv državnog totalitarizma, nego, hajde ti, majčin sine, ustani protiv „svetinja” svog privatnog, socijalnog, kancelarijskog, kafanskog kružoka. Na toj se muci poznaju junaci.
Ne da je junaštvo sada neka mnogo važna stvar…
SKINI APLIKACIJU
.png)
