MUHAREM BAZDULJ: Veštačka inteligencija uzvraća udarac

ChatGPT je sistem veštačke inteligencije koji ne samo što može da samostalno piše tekstove i imitira stilove, već može i da smišlja viceve i piše kvalitetnu poeziju. Kako je to moguće?

U prvoj nedelji decembra 2022. mnogi kolumnisti „opšte prakse” sa određenom reputacijom na engleskom govornom području suočili su se sa bizarnim iskustvom. Biti novinar specifičnog i prepoznatljivog stila uvek je sa sobom nosilo opasnost (ili privilegiju) da će vas neke mlađe kolege oponašati ili parodirati. Kako se, međutim, postaviti kad vaš stil preuzima neživi „entitet”?

Kenan Malik, autor i publicista specijalizovan za neurobiologiju i istoriju nauke, pre desetak dana započeo je svoj tekst za Gardijan u svom, reklo bi se, tipičnom stilu: „Kako napreduje tehnologija za obradu prirodnog jezika, potencijal četbotova i konverzacijskih sistema veštačke inteligencije (VI) izaziva sve veću pompu. Jedan takav sistem, ChatGPT, tvrdi da je u stanju da učestvuje u prirodnom razgovoru s ljudima, pa čak i da pruža korisne informacije i savete. Međutim, postoji opravdana zabrinutost u vezi sa ograničenjima ovog i drugih konverzacijskih VI sistema i njihovom sposobnošću da verno reprodukuju ljudsku inteligenciju i interakciju.”

Malikov čitalac verovatno je klimao glavom, pre nego što je prešao na drugi pasus: „Ovaj pasus nije moj. Napisao ga je ChatGPT, softverski program veštačke inteligencije za konverzaciju, nakon što sam zatražio da napravi ‘uvodni paragraf za tekst u maniru Kenana Malika, o sumnjama u sposobnosti ChatGPT-a’. Možda bih imao zamerki na stil, ali pokušaj je svakako impresivan. Nije teško razumeti zašto je najnovija verzija četbota izazvala takvo uzbuđenje, čak pompu, otkako je objavljena pretprošle nedelje.”

Botovi i ostali skotovi

Ima tome već i desetak godina da je u srpskim dnevnopolitičkim raspravama najveća moguća uvreda postala prozvati nekoga „bot”. Za divno čudo, fraza „četbot” sa mogućim značenjem „četnički bot” nije se primila.

Bot je skraćenica od „softverski robot”, a ti su softverski roboti u iskustvu većine ljudi uglavnom delovali primitivno, nesofisticirano i inferiorno. U suštini, praktično nemoguće ih je bilo zameniti sa stvarnim ljudskim bićem. U tom smislu, metafora „stranačkog bota” nije lišena duhovitosti, pošto se implicira da tu vrstu posla (ostavljanje najbanalnijih komentara po internetu, ‘udaranje’ pluseva i minusa) može jednako dobro da radi i algoritam.

Većina botova na koje većina korisnika interneta nailazi svakodnevno definitivno nije u stanju da prođe tzv. Tjuringov test. Reč je o konceptu koji je osmislio Alan Tjuring (1912-1954), čuveni engleski matematičar, u eseju koji je objavio četiri godine pre svoje smrti. Na samom početku eseja, Tjuring postavlja pitanje: „Mogu li mašine da misle?”

Kao mogući odgovor, Tjuring je kreirao varijaciju na društvenu igru „imitacije” popularnu u viktorijanskoj Engleskoj. Tu je ideja bila da jedan muškarac i jedna žena odu u različite prostorije, dok publika ostaje u trećoj prostoriji i postavlja im različita pitanja na ispisanim ceduljama. Oni oboje odgovaraju takođe pismeno, a svakom je cilj da pokuša da dovoljno dobro oponaša onog drugog i da se publika prevari, odnosno da poveruje da je muškarac žena i obrnuto.

Na tom tragu, Tjuring je izašao sa tezom da ako bi čovek paralelno komunicirao sa drugim ljudskim bićem, odnosno sa mašinom, i prevario se pa pomislio da je mašina ljudsko biće, da bi to bio dokaz da se zaista radi o ozbiljnoj veštačkoj inteligenciji.

Impresionizam i renesansa

Ovo što sada ovde pišem je čisti impresionizam, odnosno posledica činjenice da u poslednjih šest-sedam dana svakodnevno barem po sat vremena „ubijam” dokolicu koristeći ChatGPT, ali čini mi se da ovde imamo posla sa „mašinom” koja bi Tjuringov test mogla da položi.

Najčudesniji je zapravo način na koji ChatGPT vlada engleskim jezikom. To je nešto što su u prvim reakcijama potcrtali i neki predavači engleskog na vrhunskim američkim gimnazijama i koledžima. Kao što je Gugl translejt, barem kad prevodi između „velikih” jezika, među kojima postoji ogroman korpus dela prevedenih s jednog na drugi kao što su engleski i francuski ili engleski i nemački, postao faktografski skoro nepogrešiv, a od ozbiljnih „ljudskih” prevodilaca se razlikuje ponajpre tek po manjku smisla za estetsko, tako je ChatGPT, kad je reč o „školskoj” esejistici, dosegao nivo neke čvrste osmice.

U velikoj meri humanističko obrazovanje se već decenijama i vekovima svodi, između ostalog, na razvijanje više pismenosti i esejističke kompetencije. Ljudi iz obrazovne prakse znaju da je jedan od velikih problema u poslednjim decenijama – plagiranje. To je u srpskoj javnosti nekoliko puta bilo u centru pažnje javnosti iz dnevnopolitičkih razloga. Problem plagijata je problem krađe autorskog rada. Kad je o botu reč, međutim, to ne može biti to.

Mala i ružna teologija

Ni Tjuring nije, naravno, pao s neba. Nagoveštaji te priče postoje već kod Renea Dekarta. Na Dekarta se naslanja Deni Didro, a na Didroa Alfred Ajer. Najsugestivnija anegdota koja naslućuje sagu o umetnoj inteligencije je ona o tzv. „Turčinu šahisti” koju je zgodno razradio Valter Benjamin.

Benjaminov esej O shvatanju istorije počinje ovako: „Kao što je poznato, postojao je automat koji je na svaki potez šahiste odgovarao protivpotezom, što mu je donosilo pobedu u partiji. Lutka u turskoj nošnji, sa nargilama u ustima, sedela je za tablom na prostranom stolu. Sistem ogledala stvarao je iluziju da je taj sto sa svih strana providan. U stvari, u njemu je sedeo grbavi patuljak, šahovski majstor, koji je pomoću uzica upravljao rukom lutke. Možemo zamisliti šta bi u filozofiji odgovaralo toj aparaturi. Uvek treba da pobedi lutka koja se zove ‘istorijski materijalizam’. Ona se bez po muke može uhvatiti u koštac s bilo kime, ako unajmi teologiju, koja je danas, kao što znamo, mala i ružna, pa se ionako ne sme pokazivati pred svetom.”

Benjaminov skoro stotinu godina star esej pokazuje se kao proročanski. Trijumf bota je istovremeno poraz individualizma. U tom smislu nije slučajno da se sve više potencira pitanje pravne regulacije. Sve ono što je delovalo kao zbir fantazija Isaka Asimova počinje da biva sve realističnije.

Za Elizu

Postoje i druge „međustanice”. Jedna od najčuvenijih je kompjuterski program ELIZA koji je sredinom šezdesetih godina dvadesetog veka u Bostonu kreirao Džozef Vajcenbaum.

Program je dobio ime po književom liku Elize Dulitl, junakinji „Pigmaliona” Džordža Bernarda Šoa. Kako je ona uspela da usvoji vokabular i gramatiku više klase, tako je i program trebalo da bude što sličniji ljudskoj inteligenciji.

Dugo vremena je upravo ELIZA potencirana kao program koji je barem za pojedince bio primer mogućnosti da se „položi” Tjuringov test. Došlo je to i do popularne kulture: od Džordža Lukasa do Adama Kertisa.

Kod onodobnih beleški ljudi koji su imali iskustvo sa programom ELIZA ima zanimljivih podudarnosti sa iskustvima ljudi koji ovih dana koriste ChatGPT program. To je uvek pitanje utiska da se ne suočavaš sa neživim „entitetom”, nego sa ljudskim bićem, da ne kažem sa stvorenjem sa dušom. A otkud taj utisak dolazi? Otud što efektno i uspešno „imitira” ljudskost. To nikad ne počiva na čisto informativnoj vrednosti komunikacije. Uostalom, to su sve već imali internetski pretraživači. Nova vrednost ChatGPT-a je upravo u artikulaciji iskustva. A ona se teško razumeva u kategorijama koje izmiču ljudskom.

Humor i poezija

U prvim „recenzijama” svega što je ChatGPT u stanju da proizvede, fokus je dominantno na dve stvari: na poeziji i na vicevima. Za većinu ljudi, sposobnost da se kreiraju originalna poezija i duhoviti vicevi su, čini se, ponajbolji dokaz polaganja Tjuringovog testa.

Osim toga, uvek se može i tražiti „fingiranje” nečijeg stila. Autor ovog teksta je na engleskom jeziku objavio četiri knjige i, recimo, dvocifren broj tekstova, ali je ChatGPT rutinski pristao da „oponaša” i njegov stil pišući uvodni pasus potencijalnog eseja o napretku nauke. I tu je postojao dovoljno veliki „korpus” da se stil „skine”.

Ali kad od bota tražite da napiše sonet ili haiku na ovu ili onu temu, odnosno ako želite da čujete vic o Titu i Staljinu ili o Margaret Tačer i Ronaldu Reganu, pa dobijete sasvim korektnu pesmu odnosno relativno duhovit vic, onda je zaista teško verovati da iza toga ne stoji neki „ljudski faktor”.

U tom smislu, čak i najveće i najvidljivije kritike celog ovog koncepta nisu one koje poriču njegov uspeh, nego one koje je strah njegovih posledica. Pol Krugman, primera radi, kaže: „Ovo će da užasno smanji potrebu za intelektualnom radnom snagom”. To zvuči uverljivo, ali to je takođe i kompliment celom konceptu.

Naposletku, ljudi skloni teorijama zavere uvek će reći da nije slučajno da ova verzija četbota u ovoj varijanti dolazi u besplatnoj i slobodnoj opciji svakom stanovniku planete sa internetskom konekcijom. Ako je jedna kalifornijska firma bila spremna da ovaj program ponudi svakom potencijalnom korisniku, među programima koji su tek u razradi po svojoj prilici ima i onih mnogo razvijenijih i mnogo savršenijih.

ChatGPT je prikupio stotinu miliona korisnika za samo pet dana. Guglu je trebalo četrnaest meseci da dođe do te tačke. Instagramu je trebalo dvadeset i osam meseci. Majspejsu su trebale tri godine, a Snepčetu tri godine i osam meseci. I druge platforme, poput Netfliksa, Fejsbuka ili Tvitera bile su mnogo sporije.

Uglavnom, četbot na onlajn adresi www.chat.openai.com postoji jedva malo duže od tri nedelje. Bliži se kraj godine, a on već rutinski dospeva na spisak „događaja” koji su je obeležili.

Odbojna je inače ona fraza da, eto, „živimo u dvadeset i prvom veku, a u Srbiji se radi to i to”, ali ovaj uzorak veštačke inteligencije je zaista povod da se ozbiljno i drukčije razmišlja o budućnosti. Ako ljudi ne budu mislili, misliće, izgleda uskoro, neko drugi.

SKINI APLIKACIJU