Kako su se u Staroj Rusiji borili protiv razbojnika?
Autor: Glas javnosti
Razbojničke bande su se u Staroj Rusiji pojavile znatno pre organa reda. Zato su, kako seljaci, tako i plemstvo, od njih morali sami da se brane.
Na prelasku iz XVII u XVIII vek jednog ruskog vojvodu koji je plovio Volgom kod Nižnjeg Novgoroda su „opkolile tri barže ruskih razbojnika pri čemu se u svakoj nalazilo po osamnaestoro ljudi“. Komanda vojvodinog broda uspešno se branila. Razbojnici su, nakon što su im tri čoveka ubijena, pobegli. Ovu priču je zabeležio Holanđanin Kornelis de Brujn koji je 1703. godine putovao Volgom u Astrahanj brodom na kojem se uz 52 čoveka nalazilo preko četrdeset pušaka i pištolja, dok su tokom noći dvojica držala stražu. Razbojnici su sve do druge polovine XVIII veka zaista predstavljali ogroman problem.
Kako se država borila protiv razbojnika
Prvi zakonodavni spis „Ruska pravda“ za razbojništvo propisuje surovu kaznu: sva imovina razbojnika da bude razgrabljena, a on sa porodicom ubijen ili prodat u ropstvo. To, naravno, nije zaustavilo prestupnike. Razbojnici, koji su se nazivali „tati“ ili „vori“, u Rusiji su postojali daleko pre pojave regularne policije i bili su ozbiljan faktor života na koji se moralo računati.
Specijalne mere evidentiranja i istrage profesionalnih prestupnika pojavile su se tek u zakoniku „Sudebnik“ iz 1497. godine. Posebno zlokobni povratnici zločinu proglašavani su za „zle ljude“ ili „poznate zločince“, pri čemu se sprovodila procedura prikupljanja podataka od lokalnih stanovnika o zločinima konkretne osobe.
Od 1539. godine u Rusiji su se pojavile specijalne ustanove za borbu protiv razbojnika. Bile su to tzv. „gubne kuće“ na čijem čelu se nalazio „gubni starešina“, koji je bio prvi „pozornik“ u Staroj Rusiji. Ove ustanove su bile pod kontrolom uprave za razbojništvo. Jasno je da su ove mere slabo pomogle u suzbijanju kriminala.
Kako su razbojnici živeli
Prvi ruski ekonomista Ivan Posoškov je 1724. godine zabeležio: „Kod nas u Rusiji imamo mnogo razbojnika, jer ih u bandi može biti ne samo po deset ili dvadeset, nego i po sto ili dvesta.“ Razbojnici su retko delovali pojedinačno, po pravilu su se okupljali u bande koje su imale svoje atamane, primitivnu hijerarhiju, raspolagale prevoznim sredstvima i oružjem, uključujući i teško naoružanje do kojeg su dolazili tako što su sa trgovačkih i carskih brodova krali topove i otimali puške od vojnika.
Razbojnici su imali svoje „jazbine“ u gradovima i selima. Skrivanje razbojnika bilo je krivično delo koje se posebno kažnjavalo. Kako je zapisao Mihail Lomonosov, jazbine se „nalaze u selima, a u gradovima se često koriste za prodaju ukradene robe“. Čak je i sam veliki ruski prosvetitelj priznao: „mada se na razbojnike šalju istražitelji, ipak nema gotovo nikakve nade da se ovo zlo na taj način može iskoreniti ili bar znatno umanjiti“.
Zašto su čak i sredinom XVIII veka razbojnici nastavili da terorišu stanovništvo? Policija je počela da se pojavljuje tridesetih godina XVIII veka samo u velikim gradovima. Profesionalni vojnici iz redova plemstva nalazili su se u službi u velikim gradovima ili na bojnim poljima. Lokalne vojvode su raspolagale ograničenim arsenalom i malim brojem ljudi. Vojni garnizoni su se nalazili samo u velikim gradovima. Osim toga, za svaku akciju vojvoda je morao da ima dozvolu centra. A razbojnici su bili dobro organizovani, poznavali su okolinu i ljude, i znali veštinu ratovanja. Među njima je, naime, uvek bilo mnogo odbeglih kmetova i vojnika.
Zato su u šumskom čestaru trgovca ili kočije sa robom mogli lako da presretnu razbojnici. „Legavši u žbunje kraj puta, razbojnik je uveče čekao svoj plen, i kao gladan medved iz brloga, namršteno gledao u daljinu“ – ovako je Ivan Krilov opisao tu sliku. Zaštita sopstvene imovine bila je prepuštena svakome ponaosob.
Kako se stanovništvo štitilo od razbojnika?
Istoričar Andrej Šipilov je u članku „Kako su se u XVIII veku ljudi branili od razbojnika?“ zapisao da je svaki imućan čovek tada imao čitav arsenal hladnog i vatrenog oružja. Bogataška imanja su bila utvrđena. Tako je imanje kneza Aleksandra Menšikova „Ranenburg“ imalo zidine, utvrđenu kapiju i bastione sa topovima. Ali nisu svi imali tako komplikovane građevine.
Šipilov navodi sledeće podatke. Knez Gagarin u Tulskoj guberniji je 1721. godine imao „fuzeju“ (pušku sa glatkom cevi) i sablju, komesar Paškov u Kolomenskom okrugu je 1723. godine na tavanu imanja imao dva pištolja i dva „mala topa od livenog gvožđa“, a načelnik državne uprave Losev u Ruzskom okrugu imao je „tri topa gvozdena“. Đulad i barut tada su bili u slobodnoj prodaji, tako da je običan čovek mogao kod kuće da napravi čitav arsenal.
Knez Grigorij Volkonski, Petrov saborac i načelnik Tulskog zavoda za proizvodnju oružja, držao je na svom imanju 14 topova od livenog gvožđa, 2 topa od rafinisanog čelika i 16 lafeta, uključujući 4 na točkovima. Međutim, ovaj arsenal nije pomogao knezu. Car ga je pogubio zbog krađe prilikom izgradnje zavoda.
Ali i krajem XVIII veka razbojnici su i dalje predstavljali problem za obične ljude. Pesnik Mihail Dmitrijev se prisećao: „S dolaskom leta, kada bi šume već ozelenele, pojavili bi se razbojnici... Moj deda je uvek je bio spreman: svake godine, čim grane proleće, u svojoj seoskoj kući na zidovima sobe i predsoblja kačio je puške, torbe sa barutom, sablje i koplja“.
Kada bi naišli razbojnici, seljaci su bežali na spahijsko imanje, a spahijske sluge su uzimale oružje. Dmitrijev je bio svedok jednog susreta svog dede sa razbojnicima: „Moj deda je uzeo bodež, naredio da se otvori kapija i čekao razbojnike na tremu. Tom prilikom sve se, ipak, dobro završilo. Razbojnici, njih dvanaest, naoružani do zuba, prišli su na konjima ogradi, pozvali stražara i rekli mu: Idi, kaži Ivanu Gavriloviču da se nismo uplašili njegove uzbune, nego su nam konji umorni.“ Istog dana, međutim, ova banda je opljačkala i spalila mlin kod Sizranja.
Glas javnosti/R07S
SKINI APLIKACIJU
.png)
