SVEŠTENIK I PSIHIJATAR REŠILI DILEMU OKO VOĐENJA DECE NA SAHRANE: Da li ih treba štititi od toga?

Da li bi ih prisustvo sahrani moglo dodatno povrediti ili produbiti tugu

S obzirom na to da se će se preminuli danas biti ispraćeni na večni počinak, jedno pitanje muči roditelje - da li decu voditi na sahranu ili ne.

Sveštenik Borislav Petrić i psihološkinja Dragana Ivanović prošle godine su o tome govorili, a povod su bile fotografije vidno uznemirene princeze Šarlot (7) na sahrani kraljice Elizabete II.

- Svako u svom domu treba da uzme u obzir uzrast deteta i činjenicu da li su deca za to spremna. Da li bi ih prisustvo sahrani moglo dodatno povrediti ili produbiti tugu. Kao sveštenik mislim da ne postoji ta neka donja granica koju treba da odredimo, od četiri, šest ili deset godina, već promišljati lično i individualno – kaže sveštenik Borislav Petrić u emisiji.

On dodaje, da prema njegovim parohijskim iskustvima deca su često mnogo zrelija, odgovornija, samostalnija, ozbiljnija i na svaki način spremnija od odraslih da se uhvate u koštac sa takvim temama.

- U svom domu sam morao davati odgovor na takva pitanja i svaki put se iznenadim i pozitivno zaprepastim koliko su moja deca ili njihovi vršnjaci spremni da razgovaraju o smrti. Ne vidim problem u tome da decu pripremamo da je smrt deo života, to smo dužni i kao roditelji, a tek kao crkva. Da promišljamo da ih vodimo na groblje, opela, sahrane... da bi i oni mogli da se suočavaju i daju svoj odgovor na takva pitanja - ocenjuje sveštenik.

On je dodao i da roditelji ne bi trebalo da deci prećutkuju stvari.

- Ako roditelji nešto prećute deca će smatrati da je to nešto opasno. Razmišljaće: Čim mama i tata o tome ne pričaju, to je nešto strašno. Isto tako, ne treba "terati" dečje suze. Pustite ih da plaču ako su tužni. Ljubav je jedina mera u crkvi i u životu. Ako je osećaj da bi deca iz ljubavi prema pokojniku trebalo da prisustvuju sahrani, onda je to dobra odluka. I mi bi više trebalo da budemo kao deca, odnosno bezazleni i radosni – kazao je sveštenik.

Sa njim je saglasna i psihološkinja Dragana Ivanović. Ona je objasnila da bi o smrti sa decom svakako trebalo da razgovaramo.

- Smrt je deo života. Nema pravila koje bi trebalo slediti. Nekada se od dece sakrije smrt bliskog člana porodice i tako se napravi greška. U praksi sam imala slučajeve da se deci kaže da je neko od članova porodice na putu, a ne da je preminuo. Deca onda saznaju o smrti bliske osobe ne od svojih najbližih nego od nekih ljudi sa strane, i dožive šok i traumu. Čak i veću nego da smo im odmah rekli da je neko preminuo. To mogu da budu velike traume kada je reč o gubitku – rekla je psihološkinja na K1 televiziji, i dodala:

- Sve je do procene roditelja, do toga kako će razgovarati sa detetom i pripremiti ga. Važno je i kakav odnos prema

smrti ima sam roditelj, prema sahranama, kakva su njegova uverenja. Koliko god deca bila mala ona sve primećuju i uočavaju. Sa njima se mora razgovarati na jednostavan način, jer kod dece nije formirano apstraktno mišljenje.

Kako deca doživljavaju teme u vezi smrti?

Psihološkinja Dragana Ivanović objasnila je i kako deca doživljavaju smrt.

- Ne može se izbeći tema smrti, jer će dete videti neku životinju koja je uginula, kućnog ljubimca, čuće na vestima da je neko umro. Kada su manji, uzrasta od tri ili četiri godine, oni misle da će se taj neko vratiti. Sledeći nivo, kada su nešto stariji, je da znaju da je smrt konačna ali ne shvataju to lično, često misle da je osoba postala anđeo. Sa oko deset godina shvataju šta je gubitak i da se ta osoba neće vratiti. To su faze razvoja, i faze zaključivanja i razmišljanja. O svemu sa decom možete i treba da razgovarate, ali je potrebno prilagoditi način na koji to radite, da bi mogli da vas razumeju. Govorite istinu i budite iskreni – savet je Dragane Ivanović.

Glas javnosti / E01S

SKINI APLIKACIJU