KAKO JE DOBRICA ĆOSIĆ ZASADIO VINOGRAD U HILANDARU

"Moj preminuli prijatelj, svetogorski monah Mitrofan Hilandarac bio je čovek duboke vere u Boga i Srpstvo, čovek zadivljujuće radne energije i jedan od najznačajnijih pravoslavnih prosvetitelja, možda i najznačajniji preporoditelj Hilandara u ovom veku.

Prvi put smo se sreli u hilandarskom konaku prvih dana aprila 1967. godine, obojica unapred obavešteni jedan o drugom, s obostranim nepoverenjem i podozrenjem, ali i jakom, privlačnom radoznalošću: gde smo sada, šta smo sada, mi bivši ratni neprijatelji, komunist i ljotićevac, partizan i dobrovoljać, obojica jedan drugom izdajnici otadzbine; u ratu ogorčeni protivnici, u miru - on u emigraciji, ja među pobednicima; sada - ja pisac, on kaluđer. A bili smo đaci i vršnjaci.

 

Izbegavali smo razgovor i susrete bez blagog prisustva Voje Đurica, ali smo se, nekako uvek, kao da smo jedan drugog tražili, često susretali u sumračnim hodnicima konaka, zastajkivali da se pogledamo i izgovorimo što beznačajniju reč, pa se hitro udaljavali jedan od drugog, sa osećanjem nelagode i neke teške krivice za cije priznanje nismo spremni.

Uveče, posle liturgije i večere, dok se sedelo u tremu konaka i grupno razgovaralo u polutami gasnjače, izbegavali smo da sedimo jedan do drugog; on kao da nije želeo da mu dodirujem mantiju, ja nisam zeleo da vidim staklasti sev njegovog vestackog oka koje je izgubio u borbi sa partizanima, strepeći da se to nije dogodilo u onoj borbi s mojim odredom...

Preko ideološkog i ratnog ambisa koji je istorija stvorila među nama, nismo imali snage da jedan drugom pruzimo ruke i izgovorimo svoje istine što smo nagonski želeli i ćutanjem potvrđivali.

U dugim hilandarskim noćima, dok su bolno, kao da ih neko tuče, zavijali šakali iz šume, a Voja sređivao svoje radne beleške, mojim sećanjima protičale su deobe moga narštaja i srpskog naroda sa ishodima koji nisu bili u našim pobudama i ciljevima. Svi smo stigli tamo gde se nismo uputili. Ako se Mitrofan i ja bratski ne izmirimo, srpske deobe nisu okončane; naše sudbine i iskustva su bez ikakvog smisla za potomstvo. A nisam znao i video put koji vodi u nase pomirenje.

Tih dana Hilandar je bio pred značajnim događajem: trebalo je da zasadi vinograd koji je uništila filoksera. Loza je manastiru sveta biljka; vino je pričest, nagrada za poslučanje, hrana u postu, zdravica manastirskim gostima i hodočasnicima. Nad Atosom su lile tropske kiše; Jegejskim morem brektala je bura, lađe nisu plovile, grčki geoponos koji se čekao da Hilandaru zasadi vinograd sa 30 argata što su ležali pod donjim tremom konaka, nije mogao da dođe.

Profesor Sveta Radojcic je za svakom večerom podsećao starca Nikanora da sam ja završio vinogradarsko-voćarsku školu i da imam znanje geoponosa. Stari i mudri kaluđer bi pohvalio Srbiju sto ima takve škole i molitvom okončao razgovor o sađenju vinograda, a Voja mi šapnuo: "Ne veruju ti." O mojoj stručnosti starac Nikanor je obaveštavao manastirski Savet staraca koji je većao i nije se saglasio da komunist Hilandaru zasadi vinograd. Bure se oko Atosa nisu smirivale, geoponos nije mogao da doplovi, 30 argata je plaćano kao da rade, pa je starac Nikanor svake večeri hukćući izračunavao hiljade drahmi koje gubi manastir.

Primoran burom i velikim novčanim rashodima, Savet hilandarskih staraca nekako je pristao da ja zasadim vinograd na kosini iznad Svetog Vasilija.

Odgovornost za sadnju velikog vinograda, uz pomoc monaha Mitrofana, preuzeo sam sa tankom nadom u zbliženje s mojim ratnim neprijateljem i strepnjom od neuspeha u sadnji, ne manjom od one koju sam kao građanin poneo 1992. godine. Ako primanje kalemova bude slabo, na Svetu Goru viče nikada ne mogu doći, a hilandarski ortodoksi će me obeležiti žigom nečastivog. Ali, ako se dobro istinski želi, dobro se i dogodi.

Tada, u petnaestodnevnoj sadnji vinograda, u napornom celodnevnom radu, u znoju lica radeničkog, na modrom jegejskom severcu, u velikouskršnjem postu - rodilo se bratstvo između zboraskog dobrovoljca - prosvetara Mitrofana i mene partizanskog komesara. Rodilo se ono ispovedanjem naših ratničkih ideologija, kazivanjem o ratovanju i borbi u Nauparama, kada smo pucali jedan na drugog; njegovim dugim pripovedanjima o stradanju u nemačkom porazu i odlasku u Nemačku gde je postao grafički radnik.

Već iskreni vernik, 1961, odlučuje se da se zamonaši u Hilandaru i sav posveti pravoslavnoj veri, svetosavskoj svetinji i duhovnoj sluzbi Srpstvu. Na ispovest uzvraćao sam ispovedom, otkrivanjem svoje sudbine, poveravanjem svojih razočarenja i nesaglasja ideja i stvarnosti, pa pričom kako sam od vlasti vise zavoleo roman. Obostrane ispovesti prosvetlile su nam saznanje da smo obojica poraćeni od istorije.

U mom životu retka su takva duševna ozarenja i smirenja, kakva sam dožveo u iskrenim ispovestima sa monahom Mitrofanom u sadnji vinograda Hilandaru. Sadeći ložne kalemove u Savinom polju, ostvarilo se istinsko i trajno pomirenje dva ideološka i ratna protivnika. A sadnja vinograda je potpuno uspela.

Posle takvog pomirenja, među nama više nije bilo nijedne razlike koja je mogla da nas ucini protivnicima; tako je trajalo do njegove smrti.

Dobrica Ćosić

Glas javnosti/ Eparhija zvorničko-tuzlanska