Šta čeka Palestinu?
Autor: Glas javnosti
Tri članice EU su priznale Palestinu, a još nekoliko njih bi to moglo da učini u skorijoj budućnosti. Kako će to uticati na palestinske napore za univerzalnim priznanjem i članstvom u UN?
Nakon višemesečnih najava, tri evropske države – Irska, Španija i Norveška – konačno su objavile da će priznati nezavisnost Palestine.
One su na taj način ponovo aktuelizovalo jedno od najzapaljivijih i najkompleksnijih pitanja u međunarodnim odnosima, koje već skoro 80 godina izaziva podele i sukobe u Ujedinjenim nacijama: da li Palestina treba da bude nezavisna, i ako treba, kako tu nezavisnost postići?
Zašto Palestina (ni)je priznata
Pitanje palestinske državnosti prvi put se pojavilo nakon Drugog svetskog rata, kada je novoformirana Generalna skupština UN 1947. godine usvojila Rezoluciju 181, kojom se predlaže podela Britanske Palestine na arapski i jevrejski deo.
Međutim, arapsko stanovništvo nije prihvatilo podelu, što je dovelo do sukoba arapskih i jevrejskih oružanih grupa na prostoru Palestine. Nakon proglašenja Države Izrael godinu dana kasnije, sukob je eskalirao u otvoreni rat između arapskih zemalja i jevrejske države, koji je okončan izraelskom pobedom 1949. godine.
Deo palestinskih teritorija je narednih 20 godina bio pod kontrolom obližnjih arapskih zemalja: Zapadnom obalom je upravljao Jordan, dok je Gaza bila pod kontrolom Egipta. Međutim, nakon poraza arapskih zemalja u Šestodnevnom ratu 1967, Izrael okupira čitavu Palestinu, kao i delove obližnje Sirije i Egipta.
GS UN je 1974. godine donela novu rezoluciju kojom se priznaje pravo palestinskog naroda na "samoopredeljenje, nacionalnu nezavisnost i suverenitet". U skladu sa tom rezolucijom, Palestinska oslobodilačka organizacija (PLO) je 15. novembra 1988. godine proglasila nezavisnost Države Palestine, a početkom sledeće godine Jaser Arafat je izabran za njenog prvog predsednika.
Palestinu je tokom narednih nekoliko meseci priznalo nekoliko desetina država, uglavnom iz arapskog i islamskog sveta, Afrike i komunističkog dela Evrope. Među prvim koji su je priznali našla se i tadašnja SFRJ.
Proglašenje palestinske nezavisnosti je naišlo na oštre reakcije u Izraelu i SAD, a Vašington je čak pokušao da pretnjama spreči države da priznaju palestinsku nezavisnost.
Međutim, početkom devedesetih dolazi do međusobnog priznanja Izraela i PLO u okviru Procesa iz Osla, nakon formiranja Palestinske uprave (PA) 1994. godine delovalo je kao da bi međunarodno priznata palestinska država uskoro mogla da postane realnost.
Neuspeh mirovnog procesa
Mirovni proces iz Osla, ipak, nije dao rezultata, a do početka 21. veka postalo je jasno da izraelskog pristanka na formiranja palestinske države neće biti ništa.
Palestinske vlasti su 200. započele novu kampanju traženja priznanja i članstva u međunarodnim organizacijama, ovog puta bez pristanka Izraela, i to u granicama iz 1967. koje uključuju Zapadnu obalu, Pojas Gaze i Istočni Jerusalim. Palestinu je tada priznala Venecuela, a uskoro i druge latinoameričke države.
Palestinski predsednik Mahmud Abas je 2011. godine podneo zahtev za članstvo Palestine u UN. Nakon višemesečne diplomatske kampanje palestinskih vlasti, GS UN je 29. novembra 2012. godine usvojila Rezoluciju 67/19, kojom je Palestina dobila status "države nečlanice posmatrača" u Ujedinjenim nacijama.
Međutim, i pored podrške više od dve trećine država članica UN i samo devet glasova protiv, Palestina nije mogla da postane punopravna članica te organizacije. Razlog za to je, kao za sve druge propalestinske inicijative u UN, američki veto u Savetu bezbednosti.
SAD su do danas ostale glavna prepreka međunarodnom priznanju Palestine, što se videlo i tokom glasanja u SB UN u aprilu 2024. Inicijativu Alžira da se Palestina primi u UN podržalo je 12 od 15 članica tog tela, uključujući Rusiju, Kinu i Fracusku, ali je samo jedan glas protiv – naravno, američki – bio dovoljan da obori predlog rezolucije, pošto SAD imaju pravo veta.
Skupština UN je početkom maja ponovo glasala o Palestini, kada je naglašeno da je ta zemlja "ispunila uslove za članstvo", a dobila je i dodatna prava u UN, uključujući sedenje sa državama članicama, pravo da unosi predloge i tačke dnevnog reda i da učestvuje u odborima, ali im nije dato pravo glasa.
Šta će doneti najnovija priznanja
Države Evropske unije su već godinama podeljene po pitanju Palestine.
Pojedine istočne članice su priznale nezavisnost Palestine za vreme komunizma, ali su ga kasnije defakto suspendovale i često podržavaju američku poziciju po tom pitanju. Neke zapadnoevropske države, među kojima su Francuska, Španija i Irska, često su podržavale propalestinske inicijative u UN, ali do sada nisu bile spremne da je priznaju kao nezavisnu državu.
Švedska je 2014. godine "probila led" i postala prva zapadna država koja je priznala Palestinu, ali to nažalost nije podstaklo druge članice EU da učine isto. Događaji iz poslednjih meseci su pokazali da je, nažalost, bilo potrebno potpuno uništenje Gaze i smrti više od 35.000 ljudi kako bi se makar neke od njih odlučile na taj hrabar potez.
Pored Španije, Norveške i Irske, još tri evropske države – Slovenija, Belgija i Malta – najavile su da bi mogle da priznaju nezavisnost Palestine. Predsednik Francuske Emanuel Makron i nemački kancelar Olaf Šolc nedavno su izjavili da priznanje Palestine "nije tabu", a čak je i britanski ministar spoljnih poslova Dejvid Kameron naglasio da bi ta država, inače jedan od najbližih američkih saveznika, mogla da promeni svoj stav o nepriznavanju.
Jasno je, dakle, da se u Evropi dešavaju promene, kao i da su masakr u Gazi i odbijanje izraelskog premijera Benjamina Netanjahua da makar razmotri formiranje palestinske države konačno pokazali da Izraelci ceo svet "vuku za nos" kada je reč o budućnosti Palestine.
Iako niko ne očekuje da će SAD promeniti svoj stav i povući veto na članstvo Palestine u UN, Vašington i Tel Aviv će sa svakim novim priznanjem te države biti sve izolovaniji u međunarodnoj areni, a njihovo licemerje u odbrani "poretka zasnovanog na pravilima" sve ogoljenije.
Glas javnosti /R02S
BONUS VIDEO
SKINI APLIKACIJU
POVEZANE VESTI
.png)
KOMENTAR
