VLADISLAV ŠURIGIN ZA “GLAS” To su VOJNICI BEZ ČASTI
Autor: Glas javnosti
Trudim se da popularno objasnim tok ratnih dejstava u Ukrajini. Želim da naglasim da pišem po pravdi Boga, iskreno i korektno. Danas neću da crtam karte i dižem moral našoj, ruskoj vojsci. Danas hoću da pišem o vojničkoj časti, tačnije o vojničkoj časti! Da, da, usred rata da popričamo o toj osetljivoj temi, dalekoj od tenkovske hladnoće, artiljeriskih udara i desanta morske pešadije.
Za početak navodim nekoliko istorijskih činjenica koje se odnose na vreme najtežeg i najkrvavijeg rata 20. veka - Velikog otadžbinskog rata (Drugi svetski rat).
Više puta sam, čitajući memoare iz tog vremena nailazio na isti koncept organizovane a nekad i na baš organizovane evakuacije naših a kasnije i nemačkih civila iz zone borbenih dejstava. U svakom ratu je aksiom - spasiti svoje civilno stanovništvo od uništenja. Tokom ratnih godina, desetine miliona naših ljudi je napustilo gradove zbog približavanja nacista.
U Staljingradu, kome se brzo približavala Paulusova vojska, tada je živelo od 400 do 700 hiljada stanovnika. Evakuisano je 200.000 civila pre početka odbrane (17. jula 1942). Mesec dana kasnije, 17. avgusta, evakuisano je celikupno civilno stanovništvo. Ali nisu samo sovjetska komanda i političko rukovodstvo uložili napore da spasu civili. Isto je učinila i nemačka komanda. Tako je od 21. januara 1945. do 8. maja 1945. iz istočne Pruske, opkoljene i blokirane sovjetskim trupama, odvedeno 1.420.000 civilnih izbeglica i 500.000 ranjenih vojnika i oficira Vermahta. Na taktičkom nivou, civili su primoravani da budu taoci u svojim selima, mestima i gradovima, samo pri opkoljavanju ili iznenadnom udaru. Obično je vojna komanda puštala stanovništvo iz zone borbe, naše i nemačke...
On je Putinov savetnik
Vladislav Šurugin je blizak savetnik predsednika Ruske Federacije Vladimira Putina. Važi za vodećeg vojno-političkog komentatora. Član Izbornog kluba Rusije.
Danas, sedamdeset sedam godina kasnije od završetka Velikog otadžbinskog rata, u centru Evrope, u Ukrajini, odigrava se drama nezapamćena u našem selu, kada se civilno stanovništvo ukrajinskih gradova pretvora u taoce, u instant kafu. I više od toga. Za taoce ih nije uzeo neprijatelj, već njihova sopstvena vojska - Oružane snage Ukrajine! Skoro mesec dana se vode uporne borbe u Mariupolju, gde odbranu drži ukrajinski puk Azov, popunjen nacionalistima - banderovcima i jedinicama Oružanih snaga Ukrajine, proteranim iz Donjecka. Uprkos apelima ruske vojne komande da se otvore humanitarni koridori za izlazak civila iz grada, ukrajinski nacisti ih tvrdoglavo drže u gradu kao živi štit. Tek kada su naše jurišne jedinice uspele da probiju odbranu Oružanih snaga Ukrajine, ljudi su u talasu izleteli iz grada. Njihove priče o tome šta su njihovi "zahisniki" (branioci) radili sa njima, izazivaju užas i gađenje. Ovo je ekstremni sadizam! Bez vode, bez hrane, bez svetlosti, bez ikakve pomoći… Desetine hiljada ljudi jednostavno su držane u podrumima.
Desilo se nešto monstruozno i nezamislivo. Vojska, koja se zaklela da će štititi svoj narod, pokrila se upravo tim narodom i koristi ga, zapravo, kao taoce. U novijoj istoriji postoji samo jedan analog takvog zločinačkog i ciničnog ratovanja - to su akcije jedinica ISIS-a (zabranjene u Rusiji), koje u zauzetim sirijskim gradovima nisu puštale civilno stanovništvo kada su počele vojne operacije. Ali “džihadisti” ISIS-a su međunarodna rulja, zver koja nema veze sa narodom Sirije. Ovde je, međutim, reč o redovnoj vojsci - Oružanim snagama Ukrajine, koje se kriju iza leđa Ukrajinaca, zauzimaju stambena naselja puna mirnih ljudi, žena, dece, staraca... Uhodana je njihova veština da prave svoja uporišta u stambenim "visokim zgradama" odakle pucaju na ruske trupe u uverenju da ruska vojska neće pucati na njih da ne bi ubili “mirovnjake“, kako cinično nazivaju svoje sugrađane borci Oružanih snaga Ukrajine.
Кako se dogodilo da civili u Ukrajini postanu taoci sopstvene vojske? A kakva je to vojska?
Načnimo od toga da vojska nije gomila ljudi sa takvim vojnim veštinama - kakvim vladaju plaćenici i borci privatnih vojnih kompanija ili, čak, samo bande, u kojima se gube ljudi neobučeni za borbu. Vojska je oružana snage države. Ljudi koji su položili zakletvu da će je braniti i štititi ljude koji žive od spoljnih pretnji. To je zakletva, zakletva vernosti, ono što razlikuje vojnika od plaćenika. A vernost zakletvi je čast ratnika. Dakle, kako zvuče reči ukrajinske vojničke zakletve:
- Кunem se ukrajinskom narodu da mu uvek budem veran i odan!
Кako da gledamo na tu zakletvu sa onim što se dešava danas u Mariupolju, Izjumu, Harkovu? O kakvoj “časti” mogu da govore ljudi koji opremaju prave “oslonce” u porodilištima, sede i čuče po spratovima kuća, u čijim podrumima stotine žena i dece pati od žeđi, gladi i užasa nepoznatog, čineći od njih žive mete.
Svih ovih godina bili smo u čudu kako su ljudi, koji sebe nazivaju vojnicima, mogli osam godina da granatiraju gradove i mesta Donbasa, love ljude, uništavaju objekte važne za održavanje života: vodovodne stanice, električne centrale, železničke stanice, mostove, komunalne objekte, gde nije bilo vojske i vojnih objekata?
Zbog čega? Кakva izopačena nehumana taktika? Odakle ta mržnja?
Da bismo ovo razumeli, setimo se kako je nastala današnja vojska Ukrajine. Treba da počnemo od činjenice da su Oružane snage Ukrajine do 2014. bile najlabavije i najnetraženije državnie institucije u Ukrajini. Duhovno i istorijsko nasleđe Sovjetske armije polako je eroziralo, obezvređeno, demontirano kao nepodobno za mladu ukrajinsku državnost, a nova - “ideologija Bandera” se slabo primala ukorenjena. Vojska je bila depolitizovana u pospanom, amorfnom stanju. Bilo je nepristojno inspirisati se “podvizima” Šuheviča i britkih gardista hetmana Petljure, a smešno je bilo tražiti kontinuitet u “kozačkom viteštvu” vremena Sagajdačnog i Dorošenka, a tek da ne pominjemo Mazepu... Nije bilo neprijatelja. A svi pokušaji “forsiranja” Oružanih snaga Ukrajine prema istočnom susedu Rusiji su doživljavani kao nacionalističke fobije “svidomskih” Ukrajinaca. Istovremeno, vojska se polako prislanjala na vrata NATO-a. Кomandni kadar je prošao prekvalifikaciju u američkim, britanskim i nemačkim akademijama. Bilo je zajedničkih vežbi. Oružane snage Ukrajine počele su da učestvuju u vojnim operacijama SAD i NATO-a u Avganistanu i Iraku. Dakle, tako je bilo 23 pune godine.
A onda se dogodio Majdan. Dogodio se državni udar u zemlji, a odmah potom je eksplodirao Donbas. Oružane snage Ukrajine su na ovu promenu vlasti reagovale potpuno ravnodušno...
Danas nije tajna da su prvi kazneni odredi poslati da umire Donbas bili takozvani “Nacionalni bataljoni“ - dobrovoljački bataljoni nacista Bandere, pojačani sa nekoliko hiljada puštenih iz zatvora zločinaca, kojima je obećana potpuna amnestija i pravo nekažnjene pljačke “osvojene teritorije“, kao “istorijskog kozačkog prava trofeja“. Upravo su ovi zločinačko-nacionalistički “nacionalistički bataljoni“ tada postali glavna udarna pesnica i okosnica ukrajinske kaznene ekspedicije, kasnije nazvane ATO - antiteroristička operacija. I same Oružane snage Ukrajine su građanski rat ušle polako i nevoljno. Nacisti su dobili prvo, pojačanje u artiljeriji, tenkovima, zatim mobilnim i borbeno najspremnijim jedinicama desanta, marinaca, “specijalaca“ i tek su nakon opkoljavanja kod Ilovajska, Oružane snage Ukrajine preuzele najveći teret. Ali, u isto vreme, ostali su veoma amorfni u ideološkom smislu, što je više puta dovelo do direktnih sukoba sa “nacionalnim bataljonima“, koji su smatrali da su Oružane snage Ukrajine nedosledne ideji “velike Ukrajine“, dok su oružane snage Ukrajine “zauzvrat” smatrale “nacionaliste“ ološom i zločincima. Istovremeno, Oružane snage Ukrajine su imale vojnu školu i punu liniju naoružanja, a “dobrobati“ su imali visoku motivaciju i istrajnost.
Posle potpisivanja Minskih sporazuma, ova protivrečnost je otklonjena na najefikasniji način. Svi oni koji su izrazili želju da nastave službu “veteran” “Nacionalnih bataljona“, te vojnika, oficira i podoficira Oružanih snaga Ukrajine koji su se istakli u borbama, upućeni su u vojne škole, gde su za nekolikom godina radikalno promenili unutrašnju klimu ovih obrazovnih institucija. U školama je zavladao, kako se kaže, “benderovski“ duh. Oružane snage Ukrajine su počele da primaju visoko motivisan mlađi komandni kadar, vaspitan u nacionalističkom duha, koji je usvojio tradicije onih istih “nacionalnih bataljona“ kojih su Oružane snage Ukrajine ranije izbegavale.
Za osam godina su u Ukrajini izgrađene kvalitativno nove Oružane snage, čija je glavna pokretačka snaga bila tradicija nacionalističkih kaznenih bataljona, čiji su heroji bili “heroji ATO”, a ideologija bila radikalni ukrajinski nacionalizam Bandere - Šuhevič i uporna rusofobija. U okviru ove ideologije, bilo kakvi etički koncepti su bili potpuno odsutni. Humanizam, milosrđe, poštovanje neprijatelja... Sve to je odbačeno kao nepotrebna ljuska. Zamenila ih je žestoka OUN mržnja prema neprijatelju, bezobzirnost, dehumanizacija… Za vojna lica Oružanih snaga Ukrajine “vatra” na stambena naselja Donjecka i Gorlovke nikada nije bila nešto neljudsko, nepristojno. Naprotiv, bio je to znak vojničke hrabrosti, kojom su se ponosili, za koju su dobijali nagrade i zvanja. Ubistvo “separa“, bez obzira na pol i godine, smatrano je opravdanim i podsticano na sve moguće načine. Samo su neke klauzule “minskih sporazuma” i strah od uzvratnih udara obuzdale ovu životinjsku mržnju.
Takva izopačena “etika” nije mogla da ne pogodi samu Ukrajinu. I dobili su po njušci! Udarena je tako strašno da svet tek treba da shvati svu nehumanost ukrajinske vojne mašinerije.
Dehumanizacija Donbasa je dovela je do potpunog odumiranja bilo kakvih etičkih normi u odnosu na sopstvene građane. Od prvih dana vojne operacije, jedan od najefikasnijih načina zaštite od vojno-tehničke nadmoći ruske vojske bio je “živi štit” - civilno stanovništvo zatvoreno u gradovima i naseljima, kojim se ukrajinska vojska krije od ruske avijacije i artiljerije. Internet je bukvalno krcat bezbrojnim video snimcima i fotografijama ljudi skrivenih u stambenim naseljima, u blizini škola, vrtića, vojne opreme i artiljerijskih bolnica Oružanih snaga Ukrajine. Ukrajinska vojska je jednostavno “zaboravila“ na sopstveni narod, na zakletvu koju su im dali. Postojala je samo mržnja prema “Moskovljanima“ i želja za ubijanjem. Ubijte po svaku cenu, svim raspoloživim sredstvima! Ako bacač raketa “Grad“ treba da stavite kraj zida bolnice sa ljudima - onda je to “pravilno i i potrebno“, a pozicija na krovu višespratnice, u podrumu u kome se nalazi stotinu dece i žena, pogodno za lansiranje protivtenkovskih raketa “Džavelin” na ruske tenkove, a zatim “tse vidminno - pratsiuvati“! Tako se oni bore.
Da, neprijatelj je dobro obučen, ume da se bori, motivisan je i uporno se bori. Ima dobre komandire. Odlična municija i oružje. Ali da li se izraz “vojska“ može primeniti na ovu oružanu masu? Oružane snage Ukrajine su se u ovom ratu pokazale kao vojska bez časti! Strašni snimci ruganja našim zatvorenicima samo su dokaz da se ti ljudi ne mogu nazvati vojnicima. Oni nemaju pravo na to. Ovo je "ukroigil"!
Ali, da li se i mi prema njima trebamo ponašati na isti, nehuman način? Da im platimo istim parama? Osveta? Jesmo li mi isti kao oni? Bez poštede i milosrđa?!
Na sreću, to nije slučaj! I hiljade, desetine hiljada stanovnika Mariupolja koje su spasili naši vojnici, to je lice naše vojske. Vojnici koji dele svoje obroke i vodu sa civilima, pokrivaju telima decu i žene, evakuišu ih pod vatrom - to je naša vojska! Mi smo takvi! Mi nismo oni!
I vidimo kako se njihovi zarobljenici, jedva u našim rukama, preživevši užas iščekivanja odmazde, ali pomilovani, masovno pretvaraju u mirne ovce, brbljajući kako su ih silom odveli u rat.
Mi ne uzvraćamo. Mi ćemo suditi onima kojima je na rukama krv civila Donbasa, koji su davali naređenje da se civili ne puštaju iz opkoljenih gradova. Sudićemo onima koji su izgubili ljudski izgled i mučili bespomoćne zatvorenike. A sve koji se i dalje kriju iza “živog štita“ miroljubivih Ukrajinaca, podsetićemo na reči Staljina, izgovorene u godinama Velikog otadžbinskog rata Sovjetskog Saveza. Obraćajući se pripadnicima Crvene armije i Crvene mornarice, komandantima i političkim radnicima, partizanima i partizankama, I. V. Staljin je napisao u naredbi br. 55 od 23. februara 1942. godine sledeće :
- Rat je rat. Crvena armija zarobljava nemačke vojnike i oficire ako se predaju i spasava im živote. Crvena armija uništava nemačke vojnike i oficire ako odbiju da polože oružje i pokušaju da porobe našu Otadžbinu sa oružjem u rukama. Setite se reči velikog ruskog pisca Maksima Gorkog: "Ako se neprijatelj ne preda, njega uništavaju".
Ovome se nema šta dodati!
BONUS VIDEO
SKINI APLIKACIJU
.png)
