Glas Javnosti

VELJKO ĐURIĆ MIŠINA: Zašto je značajan deo arhivske građe skrivan godinama? Odgovor će mnoge da PRENERAZI!

Lični stav
Autor: Glas javnosti

Kada sam se pre nešto više od godinu dana, u traganju za relevantnom arhivskom građom korisnom za istraživanje sudbina izbegličke dece sa teritorije Nezavisne Države Hrvatske, obratio Crvenom krstu Srbije za informacije da li toga ima kod njih, dobio sam odgovor koji me je prenerazio.


U direktnom razgovoru kazali su mi da imaju samo nekoliko proglasa iz perioda od 1941. do 1944. godine!

 Svojevremeno sam, u vreme istraživanja druge teme, gledao građu u fondu „Emigrantska Vlada“ koja je pohranjena u Arhivu Jugoslavije – reč je o arhivi Jugoslovenske kraljevske vlade iz godina kada je ona bila u Londonu. U tom fondu ima i dokumenata o akciji Diane Budisavljević na spašavanju Srpčadi iz hrvatskih logora, i njenim indirektnim kontaktima sa pripadnicima diplomatskih službi Švedske, Švajcarske i Velike Britanije. (Uzgred, njen dever, Srđan Budisavljević, bio je ministar u Jugoslovenskoj kraljevskoj vladi u Londonu, bio je dobro obavešten o zbivanjima u Zagrebu!)

 Poznata mi je izvesna količina dokumenata o deci u Srbiji 1941–1944. godine, naročito o izbeglicama i njihovom spasavanju i zbrinjavanju što je radio Komesarijat za preseljenike i izbeglice i njegovim mukama i problemima. Dokumentacija je 1945. godine rasparčana u više delova koji se danas čuvaju u Vojnom arhivu, Arhivu Jugoslavije i Arhivu Srbije. Pažljivim listanjem toga što je dostupno, lako je zaključiti da nedostaju ključni segmenti dokumentacije. Na primer, izveštaji Tome Maksimovića Milanu Nediću i zapisnici sednica vlade kojom je Nedić predsedavao!

Poznat mi je i časopis „Glasnik Srpskog društva Crvenog krsta“ iz ratnih godina koji se čuva u Narodnoj biblioteci Srbije (NBS, 104/p). Prilikom listanja video sam tekstove o brojnim aktivnostima pomenutog humanitarnog društva: spiskovi poginulih vojnika u Aprilskom ratu, ratni zarobljenici u logorima u Nemačkoj, pomoć u zbrinjavanju, prehrani i odevanju izbeglica u Srbiji sa brojnim ilustracijama. Naišao sam i na tekstove o odnosima sa Međunarodnim  komitetom Crvenog krsta iz Ženeve. Posebno sam se iznenadio čitajući tekstove o saradnji sa Crvenim krstom Trećeg rajha. I tu sam zastao!

 Nešto se promenilo objavljivanjem arhivske građe koju je prvih posleratnih godina partizanski borac pukovnik Slavko (Franjo) Odić, kao provereni pripadnik obaveštajne službe, dobio na korišćenje (ubeđen sam u to) a tek je pre dve-tri godine isplivala na svetlost.

 Naime, neko je nekoliko godina posle Odićeve smrti tu građu doneo u Arhiv Vojvodine. Prilikom sređivanja te građe ispostavilo se da je reč o sasvim novim činjenicama o prošlosti. Onda je jasno zašto je Odić ljubomorno čuvao pomenutu građu!

Arhiv Vojvodine je inicirao objavljivanje pa je tako nastao zbornik „Ustaška zverstva 1941–1942. godine“ koji je priredio i napisao stručne komentare istoričar dr Milan Koljanin. (Mada je bilo planova da sve to odradi izraelski istoričar Gideon Grajf, ipak je dobro što to nije ostvareno!)

 

Pitanje zašto je prvorazredni arhivski materijal skrivan više od pola veka ima težinu ali i odgovor: ta arhivska građa (uglavnom nemačke provenijencije) ukazuje na nešto što je bilo svesno prećutano: uloga nemačkih visokih oficira pri vojno-upravnoj komandi Srbije i predstavništva nemačkog Crvenog krsta u Srbiji 1941-1944. godine u spasavanju srpskog naroda iz Nezavisne Države Hrvatske. Dokumentacija o važnoj ulozi Nemaca nije smela da dopre do istoričara jer bi ona dovela do revizije određenih stereotipa o ličnostima i događajima ratne istorije.

Ovaj slučaj ukazuje na nešto slično: poznato mi je da je nekadašnja savezna Služba državne bezbednosti imala bogate fondove koji su 1992. godine preneti u srbijansku Službu državne bezbednosti, koja je kasnije preimenovana u Bezbednosno-informativnu agenciju (BIA). Znatan deo arhivske građe predat je Arhivu Srbije. Druga je stvar zašto je deo toga još uvek nedostupan istoričarima. Poznato mi je da je u toj arhivskoj građi bilo više stručnih elaborata, među kojima je posebno zanimljiv „Ustaška obaveštajna služba u Beogradu 1941–1944. godine“.

 No, ko zna koliko će proći vremena da se taj deo otvori. Uzgred, nisam stigao da proverim da li je možda jedan primerak toga dostupan u Hrvatskom državnom arhivu u Zagrebu! Sve ovo navodim zato što je poznato da su materijali pripremani za sednice vlade Milana Nedića završavali u roku od mesec dana kod ustaške službe u Zemunu!

Zato je umesno i pitanje da li pomenuti arhiv u Zagrebu čuva tajne srpske istorije?


Veljko Đurić Mišina, istoričar
izmeđusnaijave.rs

BONUS VIDEO: DR SEMIR OSMANAGIĆ: TOP TEMA - KLIMATSKE PROMENE

 

SKINI APLIKACIJU

glas javnosti android
glas javnosti IOS


KOMENTAR




od tadija milanovic u 19.01.2022 01:18:17 h
     0 
svrsavanje



AKTUELNE VESTI S MREŽA


HOROSKOP