UPOZORENJE VLADI SRBIJE O "BOSANSKOM" JEZIKU U RAŠKOJ!

Potpisujem ove redove kao predlog Savetu za srpski jezik da upozori Vladu na to da se nastava na „bosanskom jeziku“ u Raškoj oblasti izvodi mimo odredaba da se takvo školovanje može zasnivati po međunarodnim ugovorima, na principu reciprociteta i po pravilima koja se uređuju posebnim zakonom. Srpski jezik zabranjen je i u Hrvatskoj, i u BH-F(ed), i u Crnoj Gori, a srpska vlast mogla bi razmisliti o tome da li se i ona mora izrugivati i srpskom jeziku i njegovim nosiocima.

Svi su se srpski jezički okrajci u naše vreme uspešno — razgoropadili:

● u Hrvatskoj ćirilica je zakonom zabranjena i na grobljima, a Srbija u svojoj vladi tetoši ustaškog ministra — da joj određuje mere srpskoga jezika, tj. granice do kojih dopiru „katolički srpski“, „komunistički srpski“, „islamski srpski“, „komitski srpski“ (ili da im propisuje pravila kad se srpski može negovati čekićem, a kad će to biti efikasnije ako se čini po jasenovačkoj metodologiji);

● u „Makedoniji“ raspevali se o bratstvu sa Srbijom, u porti Manastira Sv. Prohora Pčinjskog srpski Predsednik predvodi „bratsko kolce“ sa VMRO DPMNE, zaboravlja se da je prvi pomen slave kao srpskog narodnog običaja sačuvan u zapisu grčkog istoričara Skilice koji je „opisao slavu srpskog vojvode Ivca, na Ohridskom jezeru, još iz 1018. godine“, a u Makedoniji (uz Sv. Savu) slavili su se i „sveti srpski kraljevi“ (Sv. Simeun Mirotočivi — 13. febr.; Sv. Stefan Dečanski — 11. nov., po st. kalendaru: Tihomir Đorđević, Makedonija. Beograd, 21929, 165–166);

● u BH-Fed. već i pomen srpskoga jezika i ćirilice kvalifikuje se kao krivično delo, a u Raškoj oblasti (tj. u „Sandžaku“) širi se na „islamskom srpskom jeziku“ na osnovu privatnog pisamceta ministarske sekretarice da se to može činiti na osnovu Esadovih i Elminih sertifikata i da je Bošnjačko nacionalno vijeće (i to već mnooogo godina) jedino kvalifikovano za širenje „bošnjačke pameti na »takvom« jeziku“ (i po njoj Esad Džudžo poneo vlaški nadimak umesto srpskog prezimena);

● u Crnoj Gori na pomen srpskog imena komitsko montenegrinje poziva u rat, a neuki srpski predvodnik MPNTR propisuje da nekoliko stotina komitskih potomaka iz Vrbasa i Lovćenca ima pravo na „svoj“ jezik već po tome što je to „službeni jezik države s kojom Srbija održava redovne diplomatske odnose (uspostavljene Brozovom naredbom nad Kečinom jamom na Gostilju“) .

I, tako, Srbija i dalje „ćera svoju komunističku pamet“ zaboravljajući na mnogo stotina hiljada poklanih, prognanih, zabranjenih ili na druge načine nestalih Srba u bezbrojnim stratištima po tim bivšim srpskim državicama-otpacima koje je Broz uspostavio s jedinim ciljem da uništi srpsko pravoslavlje po onim obrascima po kojima su Vilson i Čerčil, dvadesetak godina ranije — uz pomoć Trockoga i Lenjina, razorili Rusiju i rusko pravoslavlje.

A lepe obrasce toga srpskog propadanja videli smo u svim pomenutim državicama, pri čemu su „bosansko-bošnjačke“ prilike makar dvostruko indikativne: „Bošnjaci su svoju državnu i nacionalnu pamet utemeljili 27. septembra 1993. i „srpski islamski jezik“ okrstili kao „bošnjački“, ali su se odmah sutradan dosetili da bi im bilo bolje da ga „okrste po državi“ (jer kad satru i Hrvate — kao što su satrli Srbe) imaće i „bosanski jezik“ i „bosansku državu“ (i ostaće im jedino da zatru tolika svedočanstva da su još dan-dva ranije bili — Srbi). I pronašli onu ministarsku sekretaricu da Esada i Elmu unapredi u sertifikat-specijaliste za „bosansko“ naukovanje u Raškoj oblasti. I to sve o trošku srpskih poreskih obveznika, odn. na račun budžeta Srbije. Neobaveštenom trgovcu-predvodniku MPNTR, naime, niko još nije javio da se strani jezici u obrazovni sistem jedne države mogu uvoditi po striktno određenim pravilima i u tom je smislu, još pre petnaestak godina, Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja (Službeni glasnik RS br.72/09) članom 37 određivao da se takvo školovanje može zasnivati po međunarodnim ugovorima, na principu reciprociteta i po pravilima koja se uređuju posebnim zakonom. Kako smo videli, međutim, te su posliće preuzeli ministarski portiri i/li sekretarice i sad će oni donositi i rešenja o nostrifikacijama diploma stečenih po „stranim“ policijskim podrumima ili na šalterima „nacionalnih vijeća“ i na osnovu njih njihovi vlasnici „regularno“ će se upisivati [i] na [naj]više nivoe školovanja u Srbiji. A prvi zaslužnik u MPNTR steći će najviša priznanja za sramoćenje i srpskog jezika, i srpske škole, i srpske države i srpskog imena — svuda gde se još pominje.




A kao na mogućnost da se problem pred kojim se nalazimo makar donekle raščisti, treba gledati na „bošnjačku inicijativu“ da se u službenu upotrebu u Republici Srpskoj uvede „bosanski jezik“. I da se makar tamo čuje stav Odbora za standardizaciju srpskog jezika da „islamski srpski“ može biti jedino „bošnjački“ jer se svuda u svetu jezik imenuje prema narodu-nosiocu, a jedino „Bošnjaci“ hoće da ga okrste prema „državi-nosilji“. I da se precizno odredi da to može da važi samo od 27. sept. 1993. kad su prvi Srbi prevedeni u „Bošnjake“, pri čemu bi se rečeni „bošnjački inicijatori“ mogli uputiti i na to da se kod svojih „majstora za bosanski jezik“ raspitaju o statusu srpskoga jezika i ćirilice u „BH-F(ed.)“ i da utvrde kako tamo izgleda „reciprocitet“ na koji smo napred ukazali. Pri čemu će se teško utvrđivati koja je pamet plića („bošnjačka“ ili „bosanska“) jer nijedna ne može ni bez Kulinove povelje, ni bez Čajničkog jevanđelja, ni bez Tvrtka Kotromanića. Niti im do svesti dopire reč njihovih hercegovačkih istovernika s kraja XIX veka da tamo nije bilo drugoga naroda osim „Srba triju vjera“, da svi oni znaju da je njihov jezik „čisto srpski“, da su svi oni potomci „pravoslavnih praoca“ i ako neko misli da u tome išta može biti sumnjivo — oni su spremni da mu to i „uz srpskije gusle zagude“.

Sve što je ovde rečeno za „islamski srpski jezik“ važi i za one druge srpske jezike („katolički“, „komunistički“, „komitski“), ali je izvesno da od toga srpskom jeziku neće biti ništa bolje budući da njega najuspešnije razaraju upravo oni koji bi, po prirodi pozicije na kojoj se nalaze, morali voditi računa o njegovom negovanju, tj. o njegovoj zaštiti. Taj jezik razaran je paralelno sa razaranjem njegovih nosilaca, Novosadski dogovor otvorio je put za progon njegovoga pisma, školski sistemi uobličavani s ciljem da se zatru sva srpska nacionalna obeležja, škola idiotizovana po najvišim međunarodnim („bolonjskim“) standardima i sada bi Srbi mogli pokušati da se presaberu i provere je li išta od njih ostalo iza reformatora-trgovaca i reformatora-zločinaca.

I da vide šta bi u tome mogao učiniti Savet za jezik.

Predlažem, za početak, da se katolički, islamski i komitski jezici skrajnu dok se u Srbiji ne donese onaj Zakon po čl. 37, da se ispita koji ministar nije opozvao pismo svoje sekretarice ili portira po kojem je, godinama, u „Sandžaku“ izvođena nastava na „islamskom srpskom sa sertifikovanom učiteljskom pameću“, da se proveri gde su i kako nostrifikovane diplome stečene na tim „stranim srpskim jezicima“.
I kakvu su ulogu u tim poslovima imali srpski ministri-trgovci i ministri-neznalice.




Dragoljub Petrović

(Mišljenja i stavovi u kategoriji "LIČNI STAV" nisu nužno stavovi redakcije GLAS JAVNOSTI)