DR DRAGOLJUB PETROVIĆ: Izvod iz liste zločina nad Srbima

Ministarka zdravlja obavestila nas je nedavno da nas je 1999. godine devetnaest zemalja zapadne demokratije, tokom 78 dana, demokratski zalivalo osiromašenim uranijumom, posle drugi objasnili da je to bio deo „njihovog“ projekta za satiranje „slovenske stoke“, a „glavni bombarder“ dodao da će Srbi za desetak godina tek videti šta će im se događati.

I ministarka nam i to prevela na razumljiv jezik: to je bila „regionalna ekološka katastrofa“, obogaćena hemijskim zagađenjima, sedam godina posle bombardovanja „uočen najpre porast obolelih od leukemije, limfoma“, posle 10-15 godina „solidni tumori“ se počeli rascvetavati po mozgu i drugde, svemu tome doturen i „evidentan porast steriliteta kod muškaraca, porast autoimunih bolesti svih vrsta, patološke trudnoće, pitanje određenih mentalnih smetnji kod dece rođene u tom periodu ili kod roditelja koji su bili izloženi svim tim negativnim dejstvima“.

Tako govori naša ministarka.

Njeni prethodnici, međutim, uveravali su nas u blagotvornost svega o čemu je ovde reč, pa i u ono što nam je kasnije donelo i „bombardovanje“ kovidom. Zato bi bilo zanimljivo čuti njeno mišljenje i o pokojem problemu od onih kojima su nas i u vezi s tim „bombardovanjem“ terorisali njeni prethodnici.

Prvo bi od tih pitanja moralo biti „dostavljeno“ i javnom tužiocu da se i on raspita: po kojim se protokolima za lečenje kovida predviđa „ruptura dijafragme“ ako se, u svetu, takvi pacijenti leče „u domaćim uslovima“, tj. na svom krevetu, i da, uglavnom, ne dopiru ni do bolnica, a kamoli do njihovih respiratora?

Drugo se može izvesti iz prethodnog: kakav je to „front“ držan 730 dana i kako se moglo dogoditi da na njemu izgine 147 lekara i drugoga medicinskog osoblja ako se slični gubici nigde drugde nisu mogli ni zamisliti? I kako se to moglo dogoditi pored tridesetak medicinskih besmrtnika iz Srpske akademije nauka i umetnosti koji su overili one napred pomenute protokole?



Treće je pitanje jednostavnije: ko i sada teroriše javnost stalnim pozivima narodu „da se vakciniše i spreči teže oblike bolesti“ ako mnogi ozbiljni lekari kažu da te vakcine nisu prošle višegodišnju kliničku proveru i da ih ne bi smelo primiti nijedno ljudsko biće? Ili su se, može biti, u međuvremenu promenili „stari medicinski običaji“ pa je sad Svetskoj zdravstvenoj organizaciji dovoljno da se o tome dogovori s Bilom Gejtsom i da oni svojim vakcinama mogu ubijati sve što im se nađe na putu? (U vezi s tim vredi ovde pomenuti i jednu ozbiljnu nedoumicu koja se ovih dana pojavila: neka „Američka FDA“ saopštila je da monovalentne vakcine Moderna i Fajzer u Americi „više nemaju odobrenje za upotrebu“, ali je ostalo nejasno da li su one zabranjene zato što su pobile mnogo više vakcinisanih nego što je planirano ili će one biti zamenjene polivalentnima — koje će ubijati još uspešnije od onih monovalentnih?)

Četvrto je pitanje čisto „tehničko“: da li je još „živa“ ona telefonska linija koju je prethodni ministar uspostavio da bi bio obaveštavan za slučaj da se otkrije da neki lekar leči svoje pacijente po protokolima predviđenim da se oni izleče, a ne da se ubiju?

Odgovor na ova pitanja smatram bitnim zato što bi se moglo pokazati da će se javni tužilac konačno umešati „u svoj posao“ i poterati one zdravstvene protokolarce (zajedno s njihovim akademijskim „kriznim štabom“) koji su postreljali onih 147 lekara (i ne vele koliko hiljada njihovih pacijenata). To bi nam moglo pružiti osnovu da potražimo odgovore i na neka druga važna pitanja.

Neka prvo bude, recimo, ono koje proističe iz vesti da je ukinuta presuda za propast „Agrobanke“, a niko nas ne obaveštava o tome kad će biti podignuta optužnica protiv G17+ Labus-Dinkićeve koalicije koja je uništila moćno srpsko bankarstvo (nedavno prodala i Komercijalnu banku) i na njegove razvaline dovela preko 30 belosvetskih bankarskih pljačkaša i lopuža (u Kanadi posluje samo sedam banaka!). Presuda za „Agrobanku“ morala bi se doneti posle one za „labus-dinkićevski zločin“, odnosno pošto se svi zaslužnici za to povešaju ispred banaka koje su uništili. (Znam ja da je zakon ukinuo smrtnu kaznu i za veleizdaju, ali kad sam prvi put rekao da bi ih trebalo povešati, ja sam i precizirao: trebalo bi to uraditi za noge i gole stražnjice — da opustošeni narod „proveri“ da li im se obraz i stražnjica uopšte — razlikuju?)



To bi se moglo označiti kao zločin nad srpskom ekonomijom.

Drugo pitanje moglo bi se svesti na zločin nad srpskom nacionalnom pameću. Srpski ministarski zločinci uništili su Zavod za udžbenike kao najznačajniju srpsku nacionalnu instituciju i na njegovo mesto instalirali nacističko-ustašku „klet-žužul-žderićku koaliciju“, ubili srpsko ime i srpski nacionalni etos i srpski školski sistem doveli do uništenja: već decenijama škole su pretvorene u razbojničke jazbine, đaci se kolju međusobno, vuku učitelje za uši, novine obaveštavaju o silovanjima, pederastiji, oni sposobniji uče strane jezike (da se iz ovakve zemlje izgube), a ovo učitelja što je još ostalo upozoravaju ministra-razarača da u srpskim školama „za koju godinu neće imati ko da predaje matematiku, fiziku, informatiku, hemiju, biologiju, geografiju, srpski, strane jezike, istoriju, sociologiju, filozofiju“. I da ministarski zločinci nemaju nameru da se zaustave pa sad nad učiteljima hoće i gaće da razvežu, tj. da im nature i obavezu „da ocenu obrazlažu“, tj. da se đački prigovor na ocenu mora  prihvatiti kao „poslednja instanca u arbitraži“: učitelju ne treba dozvoliti da bude ni učitelj ni čovek.

Da o drugim zločinima nad Srbima ne govorimo.

Za beznađe — i ovo je previše.