DRAGOLJUB PETROVIĆ - ĆORAV POGLED U "RODNO SENZITIVAN JEZIK": A njoj malo - hoće još DEČJE KRVI!

Otkad su se upisale u feministkinje, dogodio im se vrlo uspešan slom: došle su na ono što im je Dals propisao, tj. poduprle razaranje dečje psihe, tj. uništavanje škole, tj. degradaciju nauke, tj. sakaćenje prirode, tj. uništavanje porodice.

Dok je bilo Srba i dok su se oni ubrajali u ljude, za to su bile najzaslužnije Srpkinje: one su ih rađale, one vaspitavale i, po rečima Vladike Nikolaja, one ih uzdizale u ljude. I o tome su, recimo, Bugari u Topličkom ustanku ostavili vrlo rečitu potvrdu: „Najopasnije su srpske žene. Kao oduševljene patriotkinje i izvanredne organizatorke, one su nosioci srpskih ideala i zbog toga vrlo opasne“, piše u autorskom tekstu profesor Dragoljub Petrović.

I imajući na umu takve njihove odlike, Bugari su ih sa jednakim žarom klali kao i njihovu braću i muževe.

Te sam redove napisao podavno, a sad mi ih u pamćenje vraća Brankica Janković ružeći srpskog patrijarha zato što nema poštovanja za neke „nove Srpkinje“ koje nameću Srbima pamet koju oni nikad nisu ni pokušali usvojiti: da će ih dalje „podizati“ žene kojima se ne znaju ni očevi niti očevi njihove dece. I da takvi primerci ženske vrste, po Brankičinoj zapovesti, mogu ozakonjivati sve ono što im se i kako dopadne: narediti grešniku da promeni boju očiju, uskladiti jezičke zakone po merama sopstvene pameti, propisati da zakon gravitacije ne može važiti tamo gde one odlučuju, urediti da se Šaronja mora teliti — da Šarulja ne bi bila diskriminisana… Itd.

foto: Glas javnosti/rts

Ne zna Brankica da je ta njena pamet, koji dan ranije, postreljala decu i na Vračaru i u Duboni.

A njoj malo: hoće joj se još — dečje krvi.

I to potvrđuje navodom da „Srpska pravoslavna crkva može da se izjašnjava o svim pitanjima koje smatra važnim, ali je Ustav jasan: Srbija je sekularna država i pitanje rodno senzitivnog jezika je u nadležnosti“ Goce, Ane i Zorane, tj. onih znalica srpskog jezika koje ne znaju da uspostave ni sopstvene adrese, a znaju da menjaju i fizičke, i jezičke, i prirodne i sve druge zakone, da podupiru Vilsonov nalog od pre stotinak godina da „slovenska stoka“ mora biti uništena i Dalsovu pamet po kojoj će se to najpre postići ako se uništi i razori omladina. I ako se to pritvrđuje (i ubrzava) onako kao na Vračaru i u Duboni — za šta se zalažu i Brankica i one njene pomenute favoritkinje i „štićenice“.

A sad im se priključuje i profesorka-emeritnjača (ili emeritulja — ne znam kako će to Brankica „propisati“) donoseći iz Sidneja transparent s otkrićem da „žene drže pola neba“, a zaboravljajući srpsku reč da „kuća ne stoji na zemlji nego na ženi“ (odn. da je to neuporedivo više od one „sidnejske polovine“). I dok je to pravilo „funkcionisalo“ — bilo je i Srba i žena, ali kad su žene „odlučile“ da više neće da budu ono što su bile njihove majke i babe, tj. da im je konjunkturnije da uskoče u Dalsovu nauku i da se upišu u feministkinje, dogodio im se vrlo uspešan slom: došle su na ono što im je Dals propisao, tj. poduprle razaranje dečje psihe, tj. uništavanje škole, tj. degradaciju nauke, tj. sakaćenje prirode, tj. uništavanje porodice. Da su naše „ženske studije“ bile poduprte makar malo čvršćom lingvističkom argumentacijom (zasnovanom na zakonitostima našeg jezika umesto na obeležjima mađarskog i nemačkog), bila je prilika da shvatimo štošta i od onoga na čemu se te „studije“ i zasnivaju.

Ovako — ostavljeni smo na ledini: zakon o sakaćenju jezika donele su žene koje ne znaju ni šta je jezik, ni kako funkcionišu jezički zakoni, ni šta su zakoni i zakonodavstvo uopšte niti šta se njima može uređivati. Ni dokle može dosegnuti oštećenje koje će propisati da se, recimo, đak i đačica moraju razdvajati, kao i deca — na ‘muško’ i ‘žensko’ (mada znam za neke prostore na kojima i to može), da može profesorka, a ne može profesorica, da je režiserka korektnije nego režiserulja, da majkan mora biti regularan parnjak reči majka, po istom obrascu po kome trudnjak staje uz trudnicu ili porodiljac (možda porodiljko — ako Brankica i Zorana tako „propišu“) uz porodilju. Posle sam shvatio: naše su zakonodavstvenjače svoja znanja sticale kao prevodilice pa nam i zakoni i zakonodavstvo ostali jednako sakati kao i sve drugo što je prevodilička škola uobličavala — sa „tarabama jedinica“. (Pa i ono, recimo, da Visoki savet sudstva neki zakon oglasi neustavnim i de facto i de iure, a one odluče da to ne može važiti za zakone koje one donose.)

I da se na tome zaustavimo, uz neke opštije opservacije.

foto: Glas javnosti

Pamet o kojoj govorimo najglasnije „brani“ ona vrsta „sidnejske nebeske polovine“ kojoj je dotežalo da budu žene pa hoće da su feministkinje, Dals im osvetlio horizonte, Bajden im podario „LGBTNZ+ ideologiju kao samu srž demokratije“ i to stiglo k nama kao nekakav čudan oblik „evropske zaraze“: skoro polovina članica Evropske unije na čelu svojih država ili vlada ima ljude koji nemaju dece. To se kod Srba nekad nije moglo zamisliti i njih su mogli predvoditi jedino ljudi kojima su se znali i ime i adresa, a razlog za to bio je vrlo prost: u slučaju bilo kakve nevolje za takve se pouzdano znalo da će braniti i ime i adresu dok oni drugi, naprosto, nisu imali šta braniti (sa svojom čekovnom knjižicom, oni su se mogli sakriti u prvoj jaruzi, a posle objašnjavati da ne znaju šta se događa[lo] jer „nisu odavde“). Takvu pamet nametnuli su, dakle, „tamo neki“, a najbolje je razumele Brankica, Ana, Goca i Zorana, tj. onaj soj koji se pred Srbima nikad nije mogao ni pojaviti, a kamoli o njihovoj sudbini odlučivati: žene kojima se ne znaju ni očevi ni očevi njihove dece bile su zaštićene jednako kao i svi oni primerci ljudske vrste kod kojih bi se naznačili bilo kakvi tragovi Bajdenove „LGBTNZ-demokratrije“, a razlozi za to takođe bili prosti: uz prirodno oštećenje kojim su bili obeleženi (u narodu je to tumačeno kao kazna za „praroditeljski greh“), išla su i „neka druga“ oštećenja i od njih su morali biti zaštićeni svi njihovi nedužni porednici.

A u svim tim lomovima najviša je mera bila — porodica: čovek bez porodice bio je čovek bez imena i bez adrese, takvog je neko mogao videti gde je zanoćio, ali to nikad nije značilo da će tamo i osvanuti, takvima nisu bez nadzora poveravane ni tri ovce da ih preteraju do najbliže livade, a kamoli ministarstvo državne energetike ili ovlašćenje da prizove Rio Tinto da i državu po temelju otruje. I potonje mere za takvo ponašanje uspostavljala je Crkva: pop nije mogao dobiti parohiju pre nego što se oženi, obazrivije se gledalo i na učitelja koji nema dece, a sudbinu škole nisu mogli uređivati oni koje su se od znanja i pameti „sakrivali iza tarabe jedinica“ i dičili se pameću koju im je nametnuo Dals, a overili im je Bajdenovi „LGBTBZ-demokrati“: u prošlom veku Srbe su proređivali svi porednici koji su se za te poslove proglašavali nadležnima, a u mnogo poslednjih decenija na tome frontu kao najuspešnije pokazale su se naše borkače već time što su uredile da je na poslednjem popisu stanovništva bilo deset procenata manje Srba nego na prethodnom: mladi Srbi poučeni su da se može živeti i bez računa i bez porodice.

Nije im samo rečeno dokle će tako moći.

foto: Glas javnosti

Tako se Srbi, polako, počinju odučavati od onih pravila po kojima su se ponašali njihovi preci — dok ih je bilo, tj. dok su ih uzdizale Srpkinje, tj. dok im komunisti za predvodnikece nisu isturilile Brankice, Ane i Zorane i ovlastilile ih da Crkvi uzmu pravo na reč. I da podrže nastojanje demokratskih zlikovaca da zatru ono što je od Srba još preostalo: uništile su porodicu, školu, nauku, tradiciju, moral, uništavaju jezik, „progone u svet“ sve ono što na bilo koji način može pobeći da njih i ne vidi i ne čuje.

Da bi njima bilo prostrano — na pustoši koju će sebi obezbediti.     

Glas javnosti

SKINI APLIKACIJU