TAJANA POTERJAHIN: Neki bi da Srbe koji ne žele da prodaju veru za večeru zatucanim i neodgovornim, ali ima tu jedan problem
Autor: Glas javnosti
Dok pratim političke emisije na različitim televizijama srpskih kablovskih operatera, nakon izbora i naročito posle objavljivanja rezultata ispitivanja javnog mnjenja u Srbiji o evroatlantskim integracijama, čini mi se da neprekidno, kroz prilično jednozvučni pronatovski narativ kojim nas agresivno dave već dva meseca, čujem zapravo prekor, ljutnju, razočaranje koji bi se mogli sažeti u parafrazu
Šta su sad opet „međunarodnoj zajednici“ Srbi skrivili?
U medijsku hajku na narod uključeni su već nekoliko sedmica različiti akteri. Propali NATO promoteri i prijatelji američke ambasade iz redova vladajuće stranke ne pomišljaju da ustuknu čak ni nakon što je predsednik republike, ujedno još uvek predsednik njihove partije, uvođenje sankcija Ruskoj Federaciji nedvosmisleno označio kao čin suprotan našim nacionalnim interesima. Tercira im, naravno, poslovično dobro uhlebljeni nevladin sektor, sve netrpeljiviji i nervozniji. Ovo odlično ilustruje mizogini ispad Dimitrija Milića (organizacija „Treći put“) koji je žene potpisnice peticije protiv uvođenja sankcija Rusiji nazvao – skoro nulom. Uz uvažavanje činjenice da se osvrnuo samo na procentualni udeo žena na tom spisku, gospodin Milić bi trebalo da zna da tu peticiju nisu potpisivali žene i muškarci već građani Srbije i ljudi obdareni razumom i slobodom da misle. Takođe, trebalo bi da zna da prebrojavanje žena kao da su grla stoke, radi odmeravanja i ispunjavanja feminističkih normi vređa žene, barem one obdarene razumom i slobodom da misle.
Pored novih, mladih i ornih ali očito neiskusnih boraca za evrointegracije vidimo ponovo i dobro poznata lica, perjanice petooktobarske rasprodaje i rasrbljavanja Srbije. Suzana fon Grubješić, drugi put među Srbima, odjednom nanovo relevantna, pojavljuje se praktično svakodnevno u srpskim medijima, pokušavajući da položi popravni ispit za sertifikovanog EU propagandistu (a možda i da postane ministarka ili ambasadorka, ko zna). Sudeći po najnovijim Ipsosovim rezultatima, ide joj gore nego ikada.
Prvo su se, dakle, na udaru koji je imao za cilj satanizaciju samog naroda našli isključivo „rusofili“. Tu su bez zadrške i osećaja stida ubrojani neki od naših najvećih i najdoslednijih intelektualaca današnjice. Ideja je bila da se nezgodna i nepodobna ideja srpske verske, kulturne, nacionalne i interesne povezanosti sa Rusijom označi kao opasna po opstanak našeg krhkog „standarda“, odnosno, da se oni Srbi koji nisu spremni da menjaju veru za večeru proglase za zatucane, neodgovorne, nesvesne posledica, odnosno za posetioce iz srednjega veka. Šta je problem sa ovom strategijom?
Prosto – previše nas je. Veštačka perspektiva koja prikazuje kako su ruski i srpski nacionalni interesi dve različite stvari srušila se kao kula od karata sama od sebe i nije vredna elaboracije. Najveći procenat srpskih „rusofila“ u Rusiji pre svega vidi upravo moćnu zaštitnicu srpskih nacionalnih interesa, kulturnih, duhovnih i etičkih vrednosti koje su nam zajedničke. Retko ko od Srba voli Rusiju samo radi Rusije same – u pitanju je iskonsko civilizacijsko prepoznavanje i poistovećivanje. Još manje je onih koji vole Rusiju više od Srbije. Uostalom, imaju li ovi ispitivači naših nacionalnih osećanja kredibilitet da određuju ko, kako i koliko voli svoj ili bratski ruski narod? Naposletku, i mi i oni znamo da se tu ne radi (samo) o ljubavi.
Kad se dakle pokazalo da tih zlih „rusofila“ u Srbiji izgleda ima kritično mnogo, pokušalo se sa jednim umerenijim pristupom koji se može svesti na pretpostavku da „nije naš narod loš samo eto nije razumeo.“
Tako smo ovih dana saznali da su nas saveznici u Drugom svetskom ratu bombardovali „slučajno“ (istoričar Predrag J. Marković) te da nam EU daje silne milione nepovratno jer ima prosvetiteljske namere. Sa druge strane, malo smo reči čuli svih ovih decenija o ratnoj odšteti koju nam duguju zemlje NATO, Sile osovine, pa i ti „saveznici“ koji su nas 1944. godine, baš na Vaskrs, „slučajno“ bombardovali. Već decenijama ulaže se mnogo novca i truda u to da autošovinistička interpretacija istorije, prema kojoj smo za agresiju iz 1999. godine, za krvave „devedesete“ i progon srpskog naroda iz Srpske krajine i drugih područja sami krivi, postane dogma. Taj stalni patološki narativ o našem „preuzimanju krivice“ nije drugo do projekcija kojom vinovnici hiljada i hiljada smrti i neprocenjivih razaranja žele da se oslobode kako istorijsko-moralne tako i materijalne odgovornosti za počinjena zlodela.
Uglavnom, prostom računicom može se doći do zaključka da nam zemlje koje danas čine stubove EU i NATO duguju više novca nego što raspoređuju u našoj zemlji kao da je njihova, pa ne zaslužuju nikakvu zahvalnost a još manje zaslužuju da im predamo deo teritorije i sopstveni suverenitet kao uzdarje za štancovani novac kojim urušavaju našu ekonomsku nezavisnost i privredu držeći nas na kratkom kanapu brutalne ucene.
Instrukcije da se detaljnije promovišu „benefiti od ulaska u EU“ te da se „tupim Srbima“ objasni kako EU i NATO nisu jedno te isto (ne poznajem nijednu osobu koja to ne zna) predstavljaju direktnu direktivu da se radi upornije i agresivnije na razgradnji naše slobode i na onemogućavanju našeg svesnog i savesnog nacionalnog samoopredeljenja. Provincijalni i malograđanski kompleksi ovdašnje antielite koja se vrzma po medijima i podkulturnim sferama društva uzrokuju kulturno i geopolitičko slepilo – globalističko-posthrišćanski ideal kome se dive raspada se kao leš naočigled celog sveta i Srbi, uvek bistri (iako nam uporno objašnjavaju kako imamo neopravdano visoko mišljenje o svojoj istoriji, pameti i identitetu) i budni, naposletku mogu da vide gde je stigla ona Evropa koja ih je pre nešto više od dvadeset godina (opet) zasipala bombama. Do praznih polica u supermarketima i tuširanja hladnom vodom.
Poslednji argument EU propagande je pretpostavljeno licemerje rodoljuba i svodi se na banalni oportunistički princip –„ ti bi odbio pare iz EU“?
Jedan naš, sada blaženopočivši episkop, umeo je da kaže – od neprijatelja uzmi sve što možeš a nemoj ništa da mu daš. Ono što možemo da dobijemo, ako nam koristi, uvek treba da uzmemo. Pre svega zato što su nam, kako već rekosmo, ti evropski dobrotvori dužni mnogo više. Živote ubijene dece nikada neće moći da plate. Paradoksalno je međutim, kada nas inače ostrašćeni protivnici morala i emocija u geopolitičkoj stvarnosti, zagovornici racionalizma i surove borbe za opstanak pozivaju na moral i stari antropološki princip dara i uzdarja. Navodno, uveravaju nas, postoji nekakva naša obaveza prema državama koje nam aktivno, i sada, u ovom trenutku, otimaju Kosovo i Metohiju. Biće da je ova sentimentalnost NATO i EU entuzijasta posledica njihove slepe ljubavi i emotivne podređenosti društvima koja sasvim subjektivno i prilično neutemeljeno smatraju reperima napretka.
Ispostavilo se na kraju da su, mereći sve sopstvenom merom, ovi zagovornici „dobrog standarda“ potcenili srpski narod a precenili svoj antisrpski učinak, pa sada zbog toga javno besne. Da su Srbi samo malo gluplji, manje ponosni, više konformizovani i pohlepni, zaposleni na projektima EU propagande, ne bi morali po našim televizijama da se pravdaju poslodavcima.
Srbima niko ne treba da objašnjava kako su mir i materijalno blagostanje bolji od rata i sirotinje. Ako neko to dobro zna, mi znamo. Srpski narod dao je pre samo dvadesetak godina heroje i mučenike ravne onima iz najslavnijih (reći će neki nezavisni analitičari – najmračnijih) vremena istorije naše državnosti. Mi odlično znamo cenu dostojanstva, imena, slobode. Tome se ne mogu načuditi oni koji su naučili da kroz istoriju samo kupuju i prodaju.
Ako znamo koliko će biti skupo „NE“ ropstvu i izdaji sopstvenog nacionalnog bića, zašto ga uporno izgovaramo? Tu se naša i savremena „zapadna“ civilizacija suštinski i trajno razilaze. Ljudskopravaške instalacije koje imaju za cilj da kroz opšte i bezlične kategorije humanizma, pacifizma, hipi hrišćanstva i ateizma, feminizma, može se dopisivati u nedogled… raslabe kako pojedinca tako i čitav narod i da naprave ideološki i identitetski haos, ovde se nisu primile.
I mi zato postajemo jedini narod čija se volja javno debatuje i problematizuje kao da se radi o detetu sa poteškoćama u razvoju. Drže nam se pridike, poturaju brošure i „programi“ potpuno nepotrebni i nerelevatni za naš specifični kulturni kontekst. Zašto se „ekološka svest“ dece u školama ne podiže povećanim brojem časova na kojima bi se čitali na primer Dobrica Erić ili Milorad Petrović Seljančica? Zašto se deca ne izvode na naše pašnjake, livade, u šume, među ono malo preostalih stada, da vide uživo divlje konje i čuju zvuk frule? Šta će da nauče iz EU priručnika što njihovi stari nisu znali? Svi smo videli onu čuvenu staru sliku srpske porodice koja je na jedino životno fotografisanje povela svoju kravu. Da li je primereno da nas uče humanom odnosu prema životinjama oni koji su samo stotinak godina pre nastanka te fotografije bestijalno zatrli ljudske starosedeoce na prostoru čitavog jednog kontinenta? Srbi nisu nacija nastala u 18. i 19. veku, teško nam je držati predavanja i „edukovati“ nas lekcijama iz NATO pamfleta. To je činjenica koja ume da frustrira ako ste srbofob, no identitetska uporišta naše države i našeg naroda još stoje čvrsto, ljutio se neko ili ne.
Ako Srbi neće u EU, zašto nas jednostavno ne ostave na miru? Zašto moramo praktično danonoćno da trpimo torturu i slušamo pretnje o tome kako ćemo umreti od gladi ukoliko „investicije“ odu umesto da nađemo način da postanemo što samostalniji sada kad smo shvatili da nas evropska zajednica danas kao i uvek vidi isključivo kroz odnos pretnji i ucena. Nije normalno što se od nas traži da nam takva vrsta ekonomske zavisnosti bude prihvatljiva.
Nisu li Srbi dovoljno eksplicitno odlučili da sopstvenu decu ne prodaju za „standard“? Jer globalistička levo-liberalna agenda nije samo antinacionalna, ona je po svojoj suštini i na kraju – antiljudska. Od jezičkih do porodičnih zakona, sve što je do sada pod patronatom i prinudom EU instalirano u naš sistem toksično je, opasno i sve više se na takav način percipira čak i u svetu iz koga je poteklo. Sistemska podrška i naoružavanje nacista u Ukrajini, diskriminacija Rusa na nacionalnoj osnovi, cenzura i prisila („Dizni“ i „Netfliks“ imaju probleme nakon pokušaja da nametnu LGBTQ+ sadržaje), izborni rezultati i jedva osporeni referendum u Mađarskoj, podeljenost Francuske, mutna Bajdenova pobeda, sudbina Džulijana Asanža… „Zapad“ vrišti u užasu kulminacije tekovina Francuske revolucije. Pristupiti mu sada znači obući dobrovoljno ludačku košulju.
Stručnjaci za razbijanje mitova, koji treba da nas uvere kako smo ružniji, beznačajniji, gluplji i manje hrabri nego što mislimo, niču kao pečurke i lepo se podmazuju kako iz budžeta naše države tako i kroz strane fondove, koje ovde izgleda niko više i ne kontroliše. Ali eto, na ruševinama svih tih silnih srušenih srpskih mitova izgleda da Srbi ipak, sa svog istorijskog mesta, vide dalje i bolje nego drugi. Ako vam to tera suze na oči, pustite sebi „Odu radosti“ ili je namažite na hleb. A nas, za promenu, pustite malo na miru, da konsolidujemo svoje resurse i snage tako da nam opstanak nikada ne zavisi od onih koji nas „slučajno“ bombarduju na svakih pedesetak godina.
Autor: Tajana Poterjahin/Novi Standard
BONUS VIDEO
SKINI APLIKACIJU
.png)
