Glas Javnosti

Lingvista DRAGOLJUB ZBILJIĆ: Kako je išlo polatiničavanje Srba preko „ravnopravnosti pisama“ i idiotskog „bogatstva dvoazbučja“

Lični stav
Autor: Glas javnosti

Srpska lingvistika još je daleko i od pomisli na značaj i obavezu objedinjavanja Srba u izgovoru i pismu u okviru učevnog jezika.

Prema izveštaju o raspravi u SANU vidimo da je došlo do njihovog samokritičkog formalnog priznanja da u najvišoj srpskoj instituciji nauka i umetnosti „veoma dugo“ – „nije bilo ozbiljnih analiza nekih od ključnih problema srpskog jezika“. Veoma je lepo što je to u SANU priznato. Jer, zaista, SANU posle 1954. godine i nametnutog usvajanja u Matici srpskoj prokomunističkog Novosadskog dogovora o srpskohrvatskom, hrvatskosrpskom jeziku i „ravnopravnosti pisama“ – inače posledično pogubnih po jezik i pismo (ćiriličko) srpskoga naroda, lingvističko članstvo Akademije nije nikada, za 78 godina, raspravljalo ni o tim pogubnostima, a pogotovo ne o tome kako da se te pogubnosti zaustave.


Sada se javlja protivurečnost u takvom izveštaju sa ovog skupa u SANU, sadržan u osnovnoj izrečenoj konstataciji (tačnije, zaključku) da treba da se briga o srpskom  jeziku „vrati u SANU“.

Važno je kako se praktično brine o srpskom jeziku i pismu

Pravednosti i istine radi, trebalo je istovremeno reći da nikada niko nije SANU oduzeo pravo i obavezu da brine o jeziku Srba i njihovom (ćiriličkom) pismu.
A ako su učesnici rasprave mislili na istinu da je komunistička ideologija 78 godina, računajući i na ovaj vremenski „rep“ koji traje u Srbiji od 1990. do 2022. godine, kada komunistički naslednici i dalje ne dopuštaju da se o srpskom jeziku i pismu razmišlja, brine i da se preduzimaju čiste naučne (lingvističke) mere da se zaustavi pokazano stalno unazađivanje srpskoga jezika i stalno zatiranje ćirilice kao jednog od tri najznačajnija identitetska simbola srpskoga naroda, onda je trebalo to i da kažu.

Srpska jezička nauka, uistinu, u naznačenom periodu od rečenih 78 godina i danas nije dovoljno uvažena, ali ne danas zbog čiste ideologije, nego iz dugo stvarane loše inercije, pa srpska politika još nije navikla da se za sva pitanja u svakoj nauci, pa i u jezičkoj, najpre moraju pitati stručnjaci.

Ali, tu i dalje postoji problem u srpskoj jezičkoj  nauci u kojoj se i dalje vuče loša ispolitizovana i lingvistička misao.

Na primer, kada je bilo dopušteno lingvistima i kada je traženo od njih 1990. godine da se izjasne o nazivu jezika Srba u službenoj upotrebi i o  pismu tog jezika u Srbiji, srpski lingvisti su se, preko svog stručnog Društva za (tada) srpskohrvatski jezik i književnost, izjasnili za zadržavanje naziva srpskohrvatski jezik i za zadržavanje tzv. dvoazbučja u pisanju jezika Srba u službenoj upotrebi.

I političari su ih tada poslušali, pa su u članu 8. Ustava Srbije iz 1990. zadržali naziv jezika Srba – „srpskohrvatski jezik“, a, srećom,  zahvaljujući uticaju tada još živog čuvenog stručnjaka za pravo akademika Radomira Lukića, data je prednost srpskom (ćiriličkom) pismu na taj način što je u službenom jeziku predviđena obaveznost (nezamenjivost) srpskog (ćiriličkog) pisma, ali ipak je ostavljen i ostatak dvoazbučja u tome što je i latiničko (hrvatsko) pismo moglo biti naporedo upotrebljeno u jeziku Srba po posebnom zakonu.

Tadašnje izjašnjenje (sasvim pogrešno) srpskih lingvista o nazivu jezika ipak je politika ispravila pre lingvista vrativši raniji, izvorni naziv jezika Srba – srpski jezik u spomenuti Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma. Onda su to i lingvisti prihvatili, iako su samo godinu dana pre toga tvrdili da je naziv „srpskohrvatski jezik“ – izraz njihovog „naučnog uverenja“.
Danas se, ipak, kunu u naučno uverenje u nazivu kakav je prethodio „srpskohrvatskom jeziku“.
Tada (1990), dakle, nije bilo političkog pritiska da srpski narod ne zove svoj jezik „srpski jezik“, pa su se lingvisti ipak opredelili za naziv iz vremena kada je taj politički (komunistički) pritisak postojao. To govori da su lingvisti primili komunističku ideologiju da se sve što je nesumnjivo srpsko mora „razblaživati“ da bi se suzbijala „srpska hegemonija“!

Favorizovanje hrvatske latinice (gajice) umesto srpske ćirilice

Ili drugi primer. Opet, kada politika (1993. i 2010.) zaista nije naređivala srpskim lingvistima kako da se reši pitanje pisma srpskoga jezika ni u Ustavu ni u srpskom pravopisu, srpski lingvisti su nastavili i u teoriji i u praksi da se drže nametnutog uticaja komunističke ideologije o polatiničavanju Srba preko „ravnopravnosti pisama“ i idiotskog „bogatstva dvoazbučja“ kao obmanjujućeg sredstva da se Srbi polatiničavaju sada i bez ranijih zakonskih zabrana ćirilice, jer je nametnuta navika Srbima kroz dobro osmišljeno obmanjivačko propagandno favorizovanje hrvatske latinice (gajice) umesto srpske ćirilice što se do dan-danas iskazuje u napuštanju službene ćirilice u mnogim oblastima upotrebe srpskog jezika (na primer, u prodavnicama, bankama, u izdavaštvu, na TV-ekranima i sl. Mestima. Ćirilice danas nema gotovo ni u jednom slovu, ili je negde ima tek u desetak bednih procenata u odnosu na ispise srpskog jezika hrvatskim nacionalnim pismom.

Nastavak tekst pročitajte OVDE: 

Dragoljub Zbiljić, profesor i lingvista

SKINI APLIKACIJU

glas javnosti android
glas javnosti IOS



KOMENTAR



 


AKTUELNE VESTI S MREŽA



HOROSKOP