DUŠAN PROROKOVIĆ: Hronologija jedne tragedije
Autor: Glas javnosti
U Sudanu postoji ogroman konfliktni potencijal koji se lako aktivira, a visoka motivisanost spoljnih aktera da učestvuju u konfliktu predstavlja dodatno „dolivanje ulja na vatru”
U Sudanu žive najlepši ljudi na svetu! Bejaše zaključak Leni Rifenštal. Uporno, tokom deceniju i po, odlazila je među različite zajednice i etničke grupe Nubijaca, fotografisala ih, stvarala arhivu o njima, njihovim običajima, tradicijama, svedočila o postojanju jedne neotkrivene civilizacije.
U prevodu, Nubijci su „ljudi iz brda”, „brđani”, koji naseljavaju planinske predele Nuba u južnom delu sudanskog Kordofana.
Zbirka fotografija sa pratećim komentarima publikovana u monografiji sredinom sedamdesetih godina dvadesetog veka doživela je „međunarodnu slavu”, a značaj se ogledao i što je prezentovano imalo ne samo umetnički i kulturno – istorijski, nego i naučni – antropološki i etnološki značaj.
Ipak, nisu svi bili oduševljeni ovim delom. Kritika Suzan Sontag sadržala je ocenu o „fašističkoj estetici” i zaključak kako je ta kolekcija fotografija „poslednji, neophodan korak u rehabilitaciji” autorke. Jasno podsećanje na ulogu Rifenštalove u Trećem rajhu i njen čuveni dokumentarni film „Trijumf volje” kojim se veličao miting Nacističke partije u Nirnbergu 1934. godine.
Nažalost, sa zbirke fotografija priča o Sudanu se u narednoj deceniji opet (re)aktualizovala na političkom polju. Umesto o najlepšim ljudima počelo se govoriti o jednom od najnestabilnijih sistema na čitavom kontinentu. Može se samo zamisliti šta se tu sve odigravalo ako se zna da je konkurencija u Africi po ovom pitanju onolika.
Dva građanska rata
Od osamdesetih godina XX veka Sudan su „zadesila” dva građanska rata, sa čitavim nizom uzročno-posledičnih dugogodišnjih subregionalnih konflikata poput onih u Južnom Sudanu, Kordofanu ili po patnjama i razaranjima poznatog Darfurskog rata.
U takvim okolnostima, u ovom delu sveta pojavljivali su se i razni lupeži i fanatici poput Džozefa Konija sa takozvanom „Božjom vojskom otpora”. Naposletku, destabilizacija je rezultirala otcepljenjem Južnog Sudana koji je primljen u OUN 2011. godine, ali se tako gotovo ništa nije promenilo kada je reč o unutrašnjim prilikama.
Svrgavanje Omara el Bašira nakon tri decenije „predsednikovanja” pučem 2019. godine jeste predstavljalo svojevrsni „politički ventil” za kakvo-takvo smirivanje napetosti, ali su efekti bili kratkoročni. Inače, od sticanja nezavisnosti 1956. godine u Sudanu se odigralo petnaest vojnih udara, računajući kao poslednji onaj iz 2021. Ovaj sadašnji, ako se bude tako mogao kategorizovati, a to zavisi od ishoda i budućih dešavanja, biće onda šesnaesti u nizu. Mada se od prethodnog suštinski razlikuje.
Pre dve godine prevrat je poslužio da se iz igre „izbace” civili, te da vojska uspostavi kontrolu nad svim institucijama, dok je to trenutno sukob između dve (para)vojne strukture koje se nisu mogle sporazumeti o hijerarhiji upravljanja (kao i uvek u sličnim situacijama otvoreno je pitanje ko je kome nadređen!?).
Uticaj spoljnih faktora
Normalno, u sukob između dve grupe umešali su se i spoljni akteri, pa je on dobio i internacionalnu dimenziju brzo kako se i očekivalo. Zapravo, sudanska destabilizacija već dugo je internacionalizovana, mešanje „eksternih igrača” u „domaće krize” postalo je pravilo, a ne izuzetak.
Posrednička grupa pod nazivom „Kvartet” koji sačinjavaju predstavnici SAD, Velike Britanije, Saudijske Arabije i UAE aktivna je u traženju okvirnog sporazuma za rešavanje unutrašnje krize još od puča 2021. godine (decembra 2022. godine još je i potpisan predloženi sporazum, no on je očigledno kratko trajao).
Egipat i Etiopija su „životno zainteresovani” za dešavanjima u Kartumu, to je za ove dve sve više i sve češće sukobljene države (a zbog etiopske investicije izgradnje gigantske hidroelektrane na Plavom Nilu vredne preko 4 milijarde dolara koja je u februaru 2022. godine počela sa proizvodnjom prvih kilovata struje) prvorazredno bezbednosno pitanje, pa nisu ni iznenađujuće vesti kako su se umešali u konflikt odmah nakon izbijanja sukoba između centralnih armijskih jedinica i neintegrisanih snaga za brzu intervenciju.
Ko koga napada?
Centralne armijske jedinice tvrde kako su odbile invaziju etiopskih oružanih snaga u spornom regionu Al Fuška, nanevši im teške gubitke, dok istovremeno etiopski premijer demantuje da je bilo ikakvog napada. Istovremeno, snage za brzu intervenciju navode kako su u napadnute od strane egipatske avijacije koja je delovala sinhronizovano sa centralnim armijskim jedinicama, dok američki mediji navode i kako je snagama za brzu intervenciju stigla pomoć iz Libije od Kalifa Haftara.
Kada je o američkim medijima reč, u njihovom izveštavanju najviše se prostora posvećuje „vagnerovcima”, fenomen „Vagnera” ionako je postao svojevrsna opsesija brojnih analitičara i istraživača, mada prvi čovek ove grupe Jevgenij Prigožin konstantno opovrgava bilo kakvu umešanost u dešavanja prethodnih dana. Inače, Rusija jeste najavila izgradnju pristaništa za vojne brodove u Port Sudanu još 2020. godine, ali se sa realizacijom tog poduhvata nije daleko odmaklo. Između ostalog i usled latentne destabilizacije koja upravo kulminira.
Let Viktorije Nuland
Sa druge strane, u polemikama na društvenim mrežama često se potencira angažman SAD u Sudanu prethodnih godina, a naročito poslednjih 12 meseci (nakon četvrt veka SAD su otvorile ambasadu u Kartumu u avgustu 2022. godine), a što je podrazumevalo intenzivno opstruiranje svih ruskih planova (na prvom mestu projekat u Port Sudanu), upućivanje pomoći u vrednosti od blizu 300 miliona dolara, vršenje aktivnog pritiska da se zakonodavna i izvršna vlast vrate u „civilne ruke” i posetu notorne Viktorije Nuland koja je naprasno doletela početkom marta da razgovara o „demokratskoj tranziciji”.
Imajući u vidu jačanje ruskog uticaja u Centralnoafričkoj Republici i Čadu, Sudan zbog svog geografskog položaja za SAD postaje teritorija od velikog značaja. Takođe, da se u ovom obimu i tako brzo SAD (opet!) zainteresuju za Sudan uticalo je i sve veće prisustvo Pekinga koje se razvija od prvih kineskih investicija u sudanska naftna nalazišta 1996. godine.
Od 2010. godine Kina je najveći spoljnotrgovinski partner Sudanu, uz konstantno povećavanje obima razmene bez obzira na unutrašnju destabilizaciju, građanske ratove i interne konflikte! Pri tome, Kinezi su bez obzira na sve gradili i oko 70 infrastrukturnih projekata među kojima su pruga Kartum-Port Sudan, termoelektrane, hidroelektrane…
Šta je čija uloga u rasplamsavanju novog sukoba i kako će se to odraziti na buduća dešavanja u ovom trenutku teško je razlučiti i prognozirati. Tek, teško je bilo koga ubediti kako nova destabilizacija pogoduje interesima Egipta, Rusije, Saudijske Arabije i pogotovo – Kine.
Samim tim, na tim stranama ne treba ni tražiti uzročnike destabilizacije. Nesumnjivo, u Sudanu postoji ogroman konfliktni potencijal koji se lako aktivira, a visoka motivisanost međusobno suprotstavljenih spoljnih aktera da učestvuju u konfliktu u slučaju aktivacije takvog potencijala predstavlja dodatno „dolivanje ulja na vatru”.
Dosadašnja iskustva ukazuju da su u ovoj divnoj zemlji prelepih ljudi oružani sukobi počinjali lako, rasplamsavali se brzo, a završavani su teško uz oročena primirja i lažnu stabilnost. Istorija Sudana od 1956. godine zapravo se može posmatrati i kao hronologija jedne tragedije. Koju je nakratko prekinula Leni Rifenštal, nateravši ceo svet da, makar za trenutak, na istočnoafričku svakodnevicu pogleda iz nešto drugačijeg ugla.
SKINI APLIKACIJU
.png)
