Glas Javnosti

PISMO SA KOSOVA: Samo sa Istoka dolazi sunce slobode i za to je vredelo i(li) vredi živeti, pa KAKO NAM BUDE

Lični stav
Autor: Glas javnosti

Taman i da pet para ne daju za dešavanja u Ukrajini ili za Srbe i Srbiju, nije normalno da kod Albanaca postoji tolika želja za odlaskom – to je skoro pa masovno iseljavanje. Iza toga se nešto krije.

Od prvog dana ruske intervencije u Ukrajini Srbi sa Kosova i Metohije međusobno razmenjuju informacije o reakcijama Albanaca na zbivanja u pomenutoj zemlji. Svakog  dana čujemo nešto novo od poznatih ali i nepoznatih Albanaca, koji koriste svaku priliku da nam nešto kažu o miru i zajedničkom životu. Polako prepoznajemo njihovu čuvenu snishodljivost koju čekamo više od tri decenije, i koja je većini tako svojstvena.

Na primer, u Komercijalnoj banci u Gračanici stariji Albanac podiže srpsku penziju i na reči službenice banke koliko novca ima na računu i da može da podigne sve ako želi, odgovara: „Hvala, hvala, eto tako lepo da živimo. Mir da bude, da ne bude sukob. Da živimo k’o ljudi, zajedno“. Radnici banke, ali i mi ostali koji smo čekali ispred šaltera, samo smo ga pogledali ne želeći ništa da komentarišemo. Nije bilo ni vreme ni mesto za tako nešto, i tako smo se i ponašali.


U prvih 15-20 dana sukoba u Ukrajini, mladi Albanci koji rade u velikim marketima, na benzinskim pumpama – gde i Srbi trguju – presretali su nas i pitali hoće li biti rata. Mom poznaniku su takva pitanja postavljali na više različitih mesta i kada su mu dosadili odgovorio je jednom od njih tapšući ga po ramenu: „Neće, neće rata da bude, ne brini… Možda malo“.

Buđenje iz sna

Bračni par Đorđević iz Gračanice je na pitanje da li će biti rata na Kosovu i Metohiji zbunjeno odgovarao još u oktobru prošle godine, i to svojim poznanicima iz Prištine koji žive u luksuznom naselju i više su nego dobro situirani. Nikome mesecima nisu to pominjali, jer im nije bilo jasno o kakvom su ratu pričali. Tek su sada povezali celu priču, i kažu da su još onda primetili strah kod njih.

Komentar Albanca zbog koga sam rešila da sve ovo pomenem čula sam dan posle vežbe Vojske Srbije na Pasuljanskim livadama. Njegovo ime je Berat i vlasnik je benzinske pumpe u Lipljanu. Srbina koji svakog jutra toči gorivo na toj pumpi – radi se o kombi prevozniku pa su razgovor i putnici slušali– dočekao je pitanjem da li je gledao vojnu vežbu na televiziji. Kada mu je vozač odgovorio: „Nisam gledao Berate“, nastavio je: „Ja sam gledao, sve sam video. Boga mi, za rat se spremate. Stigao vam i PVO iz Kine“. Vozač je ušao u kombi smoren jer mu ta tema nije prijala u sedam ujutro, i pitao putnike: „Šta priča ovaj Berat? Neke Kineze pominje, neki PVO. Zna li ko šta o tome? Nisam TV upalio celog vikenda, nisam ni bio kući“. Odgovor nije dobio, ali su putnici počeli da komentarišu situaciju u Ukrajini i šta je taj mač pravde koji je Rusija podigla izazvao kod Albanaca.


Ako tako reaguju sada, i ako su isto pitali još jesenas, uz podatak da od decembra skoro 50 hiljada radno sposobnih Albanaca mesečno aplicira u nekom od zapadnih predstavništava u Prištini u želji da napuste Kosovo i Metohiju, onda je jasno da strah postoji i da ih on pokreće da rade to što rade. (Od pomenute cifre, jedan broj njih su i pripadnici takozvanog Kosovskog zaštitnog korpusa. Podnose zahteve za odlazak sa Kosova i Metohije pod izgovorom da im je mala plata od 500 evra.)

Dočekali smo da gledaju srpske vojne vežbe, popisuju naoružanje koje Srbija kupuje, raspituju se o ratu, dele savete o miru i zajedničkom životu i slično. Još o tome otvoreno govore ispitujući i očekujući komentare od Srba – dotle je došlo. Taman i da, što bi naš narod rekao, pet para ne daju za dešavanja u Ukrajini ili za Srbe i Srbiju, nije normalno da postoji tolika želja za odlaskom – to je skoro pa masovno iseljavanje. Iza toga se nešto krije i loša ekonomska situacija nije pravi razlog zbog koga odlaze. Pre će biti da su se definitivno probudili iz sna da su oni od strane Amerike izabrani narod, i da će ona zbog njih učiniti baš sve.

Neviđena panika

Od početka vojne intervencije u Ukrajini primetili smo i da ih je strah od gladi. Odmah su krenuli sa gomilanjem zaliha brašna, ulja, šećera… Trgovali su Albanci čak i po severnom delu Kosovske Mitrovice, toliko da su prodavci ograničili količinu određenih artikala koji su se mogli kupiti. Paniku su preneli i na Srbe, ali to se ne da uporediti. Pojedini Srbi su kupovali zalihe, Albanci su grabili uz neviđenu paniku.

Postali su svesni da gotovo u potpunosti zavise od drugih, da ništa svoje nemaju. Na najvećoj žitnici na Kosovu i Metohiji – Širokom polju – grade luksuzna naselja i plodnu zemlju pretvaraju u beton. Uljara u Uroševcu više ne postoji, a većina njih se seća vremena kada je radila i kakve je kapacitete imala. Polja suncokreta koja su se mogla videti po celom Kosovu, davna su prošlost. Plaše ih i cene osnovnih životnih namirnica koje su trenutno povećane za 50 i više odsto, sa tendencijom da se menjaju na nedeljnom nivou, da ne kažem dnevnom. Njihov životni standard  je nizak i pred njima su veliki problemi. Sto ih je nekih muka pritisnulo, i običan narod to više ne može i neće da krije.


Gde mu dođemo mi, Srbi, u ovoj priči? I dalje u svojim getima – ili kavezima, sve jedno je – gde su nas smestili Natovci, isti oni koji zdušno naoružavaju naciste u Ukrajini. Vrtimo svoj točak čekajući slobodu i negde duboko u nama tinja nada da možda to vreme i nije tako daleko. Osećamo tugu zbog bratoubilačkog rata u Ukrajini, i nije da smo imuni na skupoću, da nismo svesni krize koja postoji i koja može biti još veća, ali mi smo pod okupacijom 23 godine, decenijama stradamo i borimo se sa neviđenom nepravdom bez osnovnih ljudskih prava. Mi ne znamo kako je to živeti normalno. Albanci nas ugnjetavaju kroz generacije, ali poslednje 23 godine u tome su im se pridružile i zemlje Zapada i SAD, onako prikriveno, licemerno, zatvarajući oči pred patnjama Srba, samo da bi ih koristili za svoje prljave ciljeve.

Karte su otvorene

Koliko god bilo teško, uvek pominjem da u svemu tražimo to nešto da izdržimo još malo, i to nije trenutno ponašanje Albanaca. Zato su nam i reakcije takve kakve jesu. Uglavnom ćutimo kada nam prilaze i snishodljivo pričaju o miru i zajedničkom životu. To će biti još izraženije kako vreme bude prolazilo, barem njih znamo. Biće i onih drugih koji će svoje frustracije i nezadovoljstvo prema nama još jače da iskaljuju – jasno nam je.

 To nešto nam je sada pružila Rusija, i zato ne da vredi izdržati još malo, već je, usudiću se da kažem, vredela i sva patnja do sada. Veliki Dostojevski je rekao: „Tajna čovečijeg života nije u tome da samo živi, već i u tome zašto živi“. Sada kada je svako pokazao svoje lice, kada su sve karte između Istoka i Zapada otvorene na stolu zvanom Ukrajina, na Kosovu i Metohiji se jasno vidi zašto žive i trpe Srbi i da li to „zašto“ postoji kod Albanaca i njihovih mentora.


Za ove prve nam je jasno da polako dižu ruke od svega, ovi drugi ucenjuju i prete, misleći da su i dalje jedina sila – gospodari sveta. Istrošeni, pred sam kraj roka trajanja, režiraju po istom scenariju podmetačine i laži – Merkale, Račak, Buča – i svakome ko je imalo razuman jasno je da su vera, istina i pravda davno proterane sa Zapada, i da celom svetu Rusija to dokazuje u Ukrajini, silom naterana. Zar bi se  služili takvim podlostima da nije tako?

Ne bavim se visokom politikom u svojim tekstovima, ne znam je, ali ako stignu ucene vezane za Rusiju, i ako se budu odnosile na nas sa Kosova i Metohije, treba ih bez razmišljanja odbiti. Ne obazirući se na zvaničnu politiku koju vodi Beograd, pogled nas porobljenih je svih ovih godina uperen ka Istoku, jer znamo da samo otuda dolazi sunce slobode. Tamo je Bog, i za to vredi – ili je vredelo – živeti, pa, kako nam bude.

Janja Gaćeša/Novi standard/Balkan Press

BONUS VIDEO


SKINI APLIKACIJU

glas javnosti android
glas javnosti IOS


POVEZANE VESTI




KOMENTAR



 


AKTUELNE VESTI S MREŽA



HOROSKOP