Otac Jovan Plamenac: Samo odricanjem od Vučića kao na krštenju, možemo izaći na put spasenja
Autor: Glas javnosti
Niko ne ucjenjuje Srbiju, niko joj ne postavlja ultimatume da prizna Kosovo za državu. Samo su Vučiću izdali nalog da izvrši svoju obavezu prema njima
Pročitajte tekst protojera Jovana Plamenca, koji najbolje opisuje šta se zaista dešava, ali i koji treba da bude vodilja svima ostalima u našoj Srpskoj pravoslavnoj crkvi.
Tekst prenosimo u celosti:
Zapadnjački globalistički monstrumi više neće da čekaju Vučića da ispuni preuzetu obavezu: gurnuli su mu papir o de iure priznanju Kosova za državu pod nos da ga potpiše (de facto je to priznanje odradio poodavno, implementacijom Briselskog i potpisivanjem Vašingtonskog sporazuma, te ignorisanjem Rezolucije 1244 Savjeta bezbjednosti Ujedinjenih nacija). Njima Vučićevi auto putevi, priče o ekonomskom tigru, liderstvu u regionu, dronovima nad Kopaonikom, povišene borbene gotovosti, barikade na Sjeveru Kosova, najnoviji hit zlato i et cetera cirkusi uopšte nijesu zabavni.
Nije im dovoljno što je u Srbiji zapadnjačka novopaganska globalistička ideologija implementirana u medije, školstvo, socijalne ustanove, što je već nepromjenljiva predsednica Vlade javna lezbijka, što su strane investicije u Srbiji u stvari investicije srpskim novcem iz njihovih kredita… Oni hoće sve. Hoće Kosovo, i sa njim Srbinov Kosovski zavjet. Hoće dušu Srbinovu.
Oni su Vučića učinili srpskim Lujem XIV. Učinili ga državom. On je i Vlada, i Skupština, i Ustav, mnogima u Srbiji, ali i van nje, i tata i mama, sve i svja. Neće oni da se bakću institucijama. Treba im persona kojoj će dati nadinstitucionalnu moć. Njena moć je – njihova. Ta persona mora imati „kapacitet“ za sudsko procesiranje u slučaju da pokuša da izigra ispunjavanje naloga onih koji su joj „udahnuli“ moć.
Ustav Vučiću ne dopušta da svojim potpisom od države Srbije odseče deo njene teritorije. Ali Ustav Srbije nije ustava. On je – rešeto. Kroz to rešeto provlače njegov potpis kojim bi trebalo srpski narod da ostane bez svog duhovnog ishodišta Kosova i Metohije. Bio taj čin eksplicitan ili ne, biće pravno obavezujući.
Vučić je odavno namamljen, i takav je, tehnikom zvanom „demokratski izbori“, instaliran na mjesto predsjednika Srbije. Uhvatio se u kolo sa Đavolom, precijenivši sopstvenu lukavost. Sada se zamka zategla. Cap-carap. I on se previja i cvrči kao crijevo na žaru. Hvata se za partiju, za Vladu, za Skupštinu…, ali kao da se u autobusu umesto za šipku drži za sopstveni brk. I nogu bi sebi da odgrize, kao ono lisica, da se iščupa iz nje ali – ne daju. Moraće svoju kašu da pokusa do kraja. Još i da pogrebe vagan. Takva su pravila u njegovih poslodavaca. Mafijaški kodeks. (O tome je mogao da mu ispriča Milo Đukanović. Bio je takođe država kao i Vučić i u istoj zamci. I odradio im što su tražili: odvojio je Crnu Goru od Srbije, priznao Kosovo za državu, uveo Crnu Goru u NATO… Više im nije potreban. Ako uspije štogod od svoje slobode da kupi, i to je to.)
Niko ne ucenjuje Srbiju, niko joj ne postavlja ultimatume da prizna Kosovo za državu. Samo su Vučiću izdali nalog da izvrši svoju obavezu prema njima uz vjerovatno poslednje upozorenje da više nemaju strpljenja za njegova vrdanja. On i vredni klesači njegove biste to predstavljaju napadom na Srbiju. Rodoljublje njegovih fanova je – vučićoljublje.
U strašnom grehu veleizdaje Vučić nije sam. On je kao glava komete koja vuče ogroman, dugi rep. U tom repu uz glavu su oni koji su za njega vezani što legalnim što nelegalnim krupnim benefitima. Niz rep se protežu ostali koji se kače na njegovu moć: oni koji čine njegovu vlast, od njenih poluga do šrafova; vlasnici i urednici medija sa kojih se on ne skida kao što se ne skida ni sva ta bulumenta njegovih udvorica; oni koji ili pobočno zataškavaju njegova nepočinstva ili ih prećutkuju, a u prilici su da na njih ukažu; pa i oni koji javno govore o njegovim nepočinstvima ne imenujući njega kao počinioca…, sve do jan-husovske nevine prostote koja prilaže svoj naramak drva na lomaču srpskog naroda, kakvih su krcate legije njegovih glasača.
Vučić je svojevrstan lakmus papir duhovnog i moralnog stanja srpskog naroda u ovo vrijeme. On je usisao lakome, slabokarakterne, bojažljive…, odvojio je kukolj od žita. Prilijepili su mu se poklonici boga Novca, slavoljubci, hedonisti…, svi koji migolje kroz zemaljski život izbjegavajući ličnu žrtvu. Intelektualci su posrnuli, što podržavajući Vučića javno ili u institucijama u kojima su uposleni, što ćutanjem na njegovo uvlačenje srpskog naroda u propast. SANU se davi u sopstvenoj sramoti.
Mnogo je razloga zbog kojih ljudi podržavaju Vučića: od političkih do osjećaja stida onih kojima je on ili njegov režim nešto pomogao u životu ako mu ne uzvrate.
Ne treba nam puno više prstiju nego nam ih je Stvoritelj na rukama sazdao da bismo pobrojali srpske intelektualce koji javno pokazuju na Vučića kao onoga koji je spiritus movens ne samo gubitka Kosova i Metohije za Srbiju, nego i kulturološkog, pa i duhovnog urušavanja srpskog naroda, koji se javno odupiru vučićezaciji Srbije. Među njima su ljudi koje s ponosom mogu nazvati svojim prijateljima: vodeći srpski intelektualac profesor Milo Lompar; profesor međunarodnog javnog prava ne u ‘ladovini Beograda nego na vrelini Kosovske Mitrovice Dejan Mirović; žena-čo’ek, generalni direktor Centra za geostrateške studije, Dragana Trifković; čovjek čija je duša poezija, ona olovna, kao Srbinov život, Mihailo Medenica; moj brat po putiru protojerej Saša Petrović, paroh crkve Svetog Nikole u Omahi, u Nebraski (SAD)…
Srpska pravoslavna crkva još od Svetog Save bila je pritka uz koju se iz kaljuge ropstva, ali i posrnuća svojih vođa, uzdizao srpski narod. Srpski narod opstao je na angeoskim krilima svoje Crkve. Vučić je prodro i u Srpsku pravoslavnu crkvu ubrizgavajući u nju otrov svoje misije.
Planine krupnih srpskih riječi su prekotrljane preko Kosova i Metohije. Krupnih, uzvišenih, ali – jalovih. Ne dam iz svoga srca Kosovo, ori se po priredbama i kafanama. Ali, ne mogu ja riješiti problem Kosova, to će neko drugi.
Kosovo neće spasiti niko drugi nego ja, i ti, i ti…, kao što niko drugi neće sačuvati srpski narod od propasti. Đed i prađed poginuli su za sebe. Naravno, i za mene, ali ne kao ispunjenje mog rodoljublja.
Kosovo, sebe, svoju porodicu i svoj narod možemo spasiti samo ličnim nepristajanjem na propast, nepristajanjem iz kojeg uzrasta lični otpor. Do spasonosnog otpora doći ćemo jedino kroz popravljanje samog sebe. Upravo to – dovođenje sebe u sklad sa jevanđeljskim vrijednostima – je ono pokajanje na koje ovih dana priziva i moj takođe brat po putiru, puno mlađi od mene po godinama i isto toliko stariji po mudrosti, profesor protojerej-stavrofor Darko Đogo.
Pokajanje nije floskula, kako se prema njemu obično odnosimo. Pokajanje je – život hrišćanina. Ne postoji opšte, zajedničko pokajanje; postoji samo lično pokajanje. Zbir ličnih pokajanja čini narodno pokajanje.
Podsjetimo se, posebno mi u Crkvi koji tako i podučavamo, život ne završava njegovom zemaljskom končinom. Zaista, sušto u svojoj duši ćemo izaći pred Gospoda? Čime ćemo svoju dušu otkupiti iz ropstva grijeha? Novcem, slavom među ljudima, položajem u društvu kao i u Crkvi…? Jedino, isključivo, i samo – djelatnim pokajanjem.
I samo odricanjem od Vučića i djela njegovih, kao na krštenju, možemo izaći na put spasenja svoga roda i otadžbine. Ma koliko velika bila žrtva to odricanje…
Glas javnosti/ Srbin.info
SKINI APLIKACIJU
.png)
