NIKOLA VRZIĆ: Jugoslavenska revolucija u Beogradu
Autor: Glas javnosti
Ako snajperisti iz Sarajeva i vijećnice iz Zagreba učestvuju na protestima, znači li to da Srbiji preti jugoslavenska revolucija u sklopu koje se ne sme pominjati teror nad Srbima sa Kosova?
Tragična je brzina kojom se ostvario, nismo ni stigli da zaboravimo zahvaljujući obilju drugih tragičnih događaja, onaj žalosni vapaj upozorenja da će Srbe na Kosovu Albanci loviti kao zečeve.
Taj je vapaj – sećamo se, dakle – izgovoren povodom uklanjanja srpskih barikada na severu Kosova. Pod pritiskom Prištine i Zapada i na zahtev i molbu Beograda, uz obećanje da pomenutog lova neće biti.
Ipak, evo ga; sezona uveliko traje, lovostaja nema. Poslednji za sada, u utorak je u Kosovskoj Mitrovici uhapšen Milun Milenković Lune, jedan od istaknutijih boraca za ljudska prava na opstanak tamošnjih Srba.
Nasilje nad Srbima
Te prizore svi smo morali da primetimo: Maskirane albanske teroriste u policijskim uniformama i civilu koji cevi svojih automata podižu na civile koji su se tu mirno zatekli. Suzavcem prskaju redom, bez diskriminacije, i roditelje s malom decom što su tuda šetali. Druga mala deca, u obdaništu, u tim trenucima su spavala a njihov bezbrižni dečji san nije pratila uspavanka nego onaj grozni jauk sirene za opasnost, znamo za to jer i takvog snimka ima na društvenim mrežama.
Sve je to posledica predugog kontinuiteta našeg kompromisa s njihovim ultimatumima koji je one teroriste u uniformama i civilu – samo teroristi, naime, pretnjom smrtonosne sile terorišu civilno stanovništvo – preko Jarinja i Brnjaka i integrisanog upravljanja tim prelazima na koje su dospeli zahvaljujući briselskim dogovorima, putem uklonjenih barikada, i doveo onako naoružane i maskirane na ulice Kosovske Mitrovice.
Razume se, nije Beograd isključivi krivac za to. Ne može da bude manja ni odgovornost naših zapadnih prijatelja – to su oni što su izvršili agresiju na našu zemlju 1999. – i njihovih prijatelja s Kosova.
Taktika im sad postaje očevidna. Rušenjem oslonaca otpora – hapšenjem oprobanih boraca za pravo Srba da ostanu svoji na svome poput Luneta, koliko i njihovom sinhronizovanom medijskom satanizacijom u Prištini kao i u Beogradu, setimo se samo svih onih insajdera koji su baš tome služili, da nas ubede kako oni preostali Srbi na Kosovu i Metohiji nisu mučenici nego kriminalci – takvim dakle rušenjem oslonaca otpora nastoje da uruše i sav ostali otpor njihovom nastojanju da agresiju okončaju potpunom kapitulacijom žrtve.
Ako zaista želi da ne dozvoli Oluju kao što uporno ističe, Beograd mora da pronađe kreativan način da uzvrati na ovu taktiku smrti od hiljadu (sitnih) posekotina.
Da li je tome trebalo da posluži objavljivanje prilično spektakularne informacije o hapšenju trojice prištinskih policajaca samo dan nakon što je u Mitrovici uhapšen Lune? Čitav je slučaj, naime, mogao da se razreši i sasvim diskretno, to jest bez obaveštavanja javnosti. Ovako je, pak, time što je javnost obaveštena, uključujući i video-snimak privođenja, što je proizvod svesne odluke da se upravo to učini, upućena poruka da možemo i da uzvratimo.
Na tu poruku svojom su porukom uzvratili Vašington i London. Ultimatum: uhapšeni imaju da budu pušteni na slobodu bezuslovno i odmah. Ništa slično nisu poručili u slučaju Luneta ili bilo kojeg drugog uhapšenog Srbina.
Viši sud u Kraljevu potom je uhapšenima odredio pritvor, nije navedeno koje dužine, i sigurno je da time na čitav slučaj, koji je sad ponajmanje samo slučaj ove trojice, nije stavljena tačka. Već i stoga što u narednim satima i danima treba da vidimo kakav je njihov odnos prema našoj pravnoj državi.
Kad smo kod tih odnosa prema nama, Rusija nas je upozorila da se nalazimo pod istovremenim napadom spolja i iznutra. I sa jedne i sa druge, ove strane administrativne linije.
I odatle je stigao ultimatum. Da se ispune zahtevi organizatora protesta „Srbija protiv nasilja” do četvrtka u ponoć, ili „će stati Srbija”. „Blokadom Beograda do ispunjenja zahteva”, stoji na naslovnim stranama biltena tih organizatora građanskih protesta koji su se u međuvremenu, iz nekog razloga, pretvorili u privatno preduzeće registrovano na adresi samostalnog ugostiteljskog objekta „Estrada” u Šapcu.
Prošao je taj četvrtak u ponoć, zahtevi nisu ispunjeni, organizatori privatizovanog preduzeća protiv nasilja će okupljene protiv nasilja poslati da blokiraju Gazelu u subotu. Tako su im odredili iako ne smeju da im se obrate sa bine, nego mesto sebe poturaju glumce i slične ličnosti koje sigurno neće preuzeti vlast, nego će oni, ako do toga dođe.
Ovo je početak one radikalizacije na koju smo sa ovog mesta upozorili prošlog petka.
Da li je jedna radikalizacija, ona sa one strane administrativne linije, povezana s ovom? Jedno je u svakom slučaju sigurno: U najmanju ruku opasnu neodgovornost predstavlja destabilizacija zemlje i naroda koji se nalaze pod onakvim udarom Prištine, Vašingtona i Londona.
Ali privatni preduzetnici protiv nasilja opet nisu uspeli da primete nasilje nad Srbima na Kosovu i Metohiji, uključujući i onu dečicu u čije male dečje snove ulazi zvuk sirena za opasnost. Ta ih deca ne zanimaju, da ih zanimaju, nešto bi zahtevali i u njihovo ime. Ako ih ta deca ne zanimaju, kako možemo da im verujemo da ih zanimaju bilo koja deca? Ili ih samo koriste da bi ostvarili svoje ciljeve.
Prelazna vlada
Što se toga tiče, evo kako stvari stoje. Organizatori, koji ne smeju da se obrate onima koje organizuju, traže smenu ministra policije. Vlast na to uzvraća ponudom da se ne smeni samo ministar policije nego cela vlada, pa lepo na izbore. I to pod uslovima na koje su i jedni, i drugi, i treći već pristali prošli put kad su bili izbori.
Neka narod kaže da mu je dozlogrdilo. Koječega se, uostalom, i nakupilo u ovih desetak godina. To je demokratija, kad narod, uključujući i građane, zaokruži koga hoće i precrta onog koga neće.
Međutim, nećemo izbore nego prelaznu vladu, sledi odgovor. Zanimljiv koncept: da se na vlast dođe bez izbora. Svi koji se za to zalažu, uključujući i one delove naše javnosti koji se identifikuju kao patriotski, treba da znaju da se zapravo zalažu da na vlast dođu, na primer, autorka rezolucije o Srebrenici Marinika Tepić i njoj slični organizatori Srbije protiv nasilja i autori zahteva da se Rusiji uvedu sankcije – i to bez izbora. Prilično perverzno.
Što podjednako perverznom čini i zdušnu podršku koju ovakvom konceptu promene vlasti u Srbiji – da se narod Srbije o tome ne pita time što će se pošteno prebrojati na izborima – pružaju i pojedini snajperisti iz Sarajeva koji sad glume da više nisu to što su bili i nekakve vijećnice iz Zagreba. Niko im nije rekao da gledaju svoja posla jer za naša nisu nadležni, naprotiv, što znači da ovde nije reč o individualnim slučajevima već poželjnim primerima. Jugoslovenska, ili možda bolje reći jugoslavenska, revolucija u Srbiji. Samo nam je još i to trebalo.
I to u ovom trenutku. Kad valjda imamo i gorih protivnika nego što smo sami sebi. Makar dok ona dečica u Kosovskoj Mitrovici ne počnu da spavaju uz uspavanke umesto sirena za opasnost.
SKINI APLIKACIJU
