HENRI DŽORDŽ: „Osvešćenost” – posthrišćanski moralni poredak
Autor: Glas javnosti
Suočeni smo sa revolucijom koja vodi u totalitarizam dezintegracije. Raskidanje sa osećanjem ljudskih granica koje donosi ideologija osvešćenosti pokazuje da je ona luđa od marksizma
„Velikom osvešćivanju“ su njegovi sledbenici davali mnoge nazive, poput radikalnog progresivizma, kritičke socijalne pravde, kritičke rasne teorije, ili ideologije-sukcesora, između ostalih. Konzervativci su mu nadenuli drugačija imena, koja ukazuju na njihovo uverenje da se radi o mutaciji starog neprijatelja: kultur-marksizam ili osvešćeni neomarksizam ili postmoderni neomarksizam. Uslovi za pojavu takve radikalne ideologije i njenih institucionalnih manifestacija kroz raznolikost, jednakost i inkluziju, mogu se pratiti decenijama unazad.
Međutim, ono što je kategorizovano kao „osvešćeno“ ili „osvešćenost“ nije marksizam. Marksizam je kombinovao veru u naučno osmotrivo, dijalektičko kretanje istorije, pokrenuto materijalnim promenama i klasnim sukobima, koji će biti izmireni uspostavljanjem socijalizma. Štaviše, Džordž Grant, kanadski torijevski filozof, tvrdio je u Lamentu za nacijom da marksizam implicira postojanje smrti koja je moralno bolja od drugih smrti. „Kako bi inače Marks mogao da razlikuje čovekovo otuđenje od njegovog opozita?“ – pisao je Grant. „Marksizam stoga uključuje doktrinu ljudskog dobra“.
Grant nastavlja: „Šta je socijalizam, ako ne upotreba vlade za obuzdavanje pohlepe u ime društvene pravde i ljudskog dobra? U praksi, socijalizam je uvek morao da se zalaže za ljudsku samokontrolu“. Kapitalizam međutim oduševljeno prihvata osvešćenost, imajući u vidu njen potencijal za stvaranje novih žudnji koje se jedino mogu zadovoljiti reklamiranjem stalno uvećavajućeg broja identiteta, te iskorenjivanjem komunalnog i tradicionalnog otpora korporativnim oligarhijama.
Ekonomija morala
Osvešćenost predstavlja ono što je posleratni italijanski katolički filozof Augusto del Noće nazvao „duhom negacije… usmerenim na perpetualnu destrukciju prethodnog poretka“. Nosilac revolucije osvešćenosti opsednut je „destruktivnim odnosom prema svakoj tradiciji“, a naročito prema moralnom poretku hrišćanstva. Mi smo stoga suočeni sa totalnom revolucijom, koja brzo vodi u totalitarizam dezintegracije. Ovo raskidanje sa osećanjem ljudskih granica otkriva da je osvešćenost još luđa od marksizma.
Od čega se osvešćenost sastoji? Najsvedeniju definiciju daje kanadski demograf i profesor politikologije na koledžu Birkbek pri Londonskom univerzitetu, Erik Kaufman. On je objašnjava kao „sakralizaciju istorijski omalovaženih rasnih, rodnih i seksualnih identitetskih grupa“. U ovom osvešćenom novom svetskom poretku, kako ga američki disidentski akademik Brendon van Dajk naziva u Jutjub intervjuu sa Kaufmanom iz 2022. godine, „rasa je u samom centru našeg moralnog poretka, ali kategorije pola i seksualne orijentacije su sekundarne i formiraju neku vrstu svetog trojstva viktimologije. U ovom svetom trojstvu, rasa sedi na tronu, a pol i seksualna orijentacija s njene leve i desne strane“.
Prema Kaufmanu, ovaj novi moralni poredak postavlja pohod za veću jednakost etničkih, seksualnih i rodnih manjina kao vrhovno dobro. Prema socijalnom psihologu i koautoru Tetošenja američkog uma, Džonatanu Hajdtu, zahtevi osvešćenih tipično se baziraju na identitetu žrtve i umanjenju neopravdane patnje. Aktivisti iskazuju zahteve za promene u formi pasivno-agresivne narcisoidnosti i neprekidnog maltretiranja [onih koji se sa njima ne slažu].
Ispod površine, tvrdi Džošua Mičel, profesor političke teorije na Džordžtaunu i autor Američkog buđenja, leži kontinuirana žudnja za dehristijanizovanom vizijom moralnog i podelom na proklete i spasene. Sve to podrazumeva ekonomiju morala koja „meri grehe i nevinost“. I tu „nikakva ravnoteža naplate nije moguća“, već se „svi računi moraju poravnati“. Prema Mičelu, „suština identitetske politike nije u tome ko smo mi kao pojedinci, nego da li smo grešni ili čisti na osnovu naše pripadnosti određenoj grupi“.
Ka savršenoj pravdi
Za razliku od toga, hrišćani tradicionalno smatraju da finalni balans između greha i nevinosti nije moguć u zemaljskom životu. Oslobođenje od moralnog duga jedino se može postići kroz iskupljujuću žrtvu Isusa Hrista na krstu, čija je krv sprala grehe sveta sa duše čoveka. Ovo tradicionalno hrišćansko shvatanje podstiče dispoziciju milosrđa i praštanja. Kako Mičel objašnjava, „milost je poklon za koji u svetu pravde i naplate nema mesta“, a može se dobiti „samo nakon uspostavljanja sveta pravde i naplate“, nakon kraja svih stvari.
Umesto toga, mrlja duhovnog prestupa više ne deli srca onih koji su podložni prvobitnom grehu palog sveta. Sada se gresi pripisuju samo onima koji se smatraju izvorom sveg zla na svetu: heteroseksualnim, belim muškarcima. Ovo je centralno za etičku silu novog osvešćenog moralnog poretka koji za cilj ima postizanje ravmoteže moralne naplate u zemaljskom životu: mora se postići konačna, savršena pravda za sve grupe koje se smatraju žrtvama.
Nemogućnost oprosta za socijalne grehe dodatno osnažuje potpunu nesposobnost osvešćenog novog moralnog poretka da pokaže milost prema navodnim prestupnicima ili oprosti navodnom grešniku. Otuda uzastopna poništavanja onih za koje se smatra da greše protiv onih koji se smatraju moralno čistim. Otuda takođe i demonstracije lojalnosti kojim pribegavaju kompanije, ministarstva, centri kulture i umetnosti, pravnici, lekari, vojska i sektor bezbednosti pred zahtevima akreditovanih grupa žrtava, i to u formi kvazireligijskih rituala i čestih festivala kojim se iskazuje poštovanje za „raznolikost“.
Epidemija osvešćenosti
Desničari često tvrde da je aktuelna američka epidemija osvešćenosti posledica uvoženja inostrane ideologije u domaće političko telo i kulturu. Sledbenici Frankfurtske škole i njihov „kulturni marksizam“, ili francuski postmodernisti, često se označavaju kao izvor svih naših previranja. Ovi dobavljači loših ideja možda su imali nekog uticaja na radikalizam koji se u Sjedinjenim Državama razvio od 1960-ih do danas. Ali deluje daleko uverljivije da je žar sa kojim se osvešćeni iskazuju ukorenjen u američkoj religiji i kulturi, dosežući sve do prelaska u 20. vek. Svaljivanje krivice za ovu kontinuiranu revoluciju na nekakav maligni spoljni filozofski uticaj je istovremeno i neprecizno i simplistički.
Dobar deo onoga što aktuelni američki režim propoveda može svoje polazište naći u anti-WASP-ovskom („WASP“, skraćenica koja označava bele, anglosaksonske protestante; prim. prev) boemizmu Randolfa Borna i njegovih intelektualaca iz Njujork Grinič Vilidža početkom 20. veka. Njihov rad pokazuje gađenje i mržnju prema američkoj kulturi i politici glavnog toka i odražava ono što Rodžer Skruton opisuje kao „kulturu odbacivanja“. Njihova odbojnost prema buržoaskoj Americi odzvanja kroz sentimente njihovih osvešćenih potomaka u akademskim krugovima, korporacijama i državnim organima. Kultura odbacivanja prošlosti prožimala je međuratne intelektualce i umetnike čija su uverenja uticala na širenje administrativne države, koja ih je potom i rasprostranila.
Ovaj boemizam, zajedno sa hrišćanstvom socijalnog jevanđelja, našao je svoj put u progresivizam ranog 20. veka. U svojoj knjizi Rat za pravednost, profesor istorije sa koledža Hilsdejl, Ričard M. Gembel, tvrdi da je ova iščašena religija stvorila „željne učesnike sveta obeleženog materijalnim progresom i tehnološkom efikasnošću, te sve većom moralnom strogošću i ozbiljnošću u domaćoj i spoljnoj politici“. Verski lideri glavnog toka shvatili su kao svoju svetu dužnost početkom 20. veka da transformišu svet u zemaljsko Kraljevstvo nebesko. Ovo će biti postignuto putem društvenih reformi i administrativne kontrole, kako kod kuće, tako i u inostranstvu, a naročito kroz spoljnu politiku. Prvi svetski rat je prepoznat kao prilika da se čitav svet posveti progresivističkoj svetoj viziji sveta uzdignutog progresivnom hrišćanskom dobroćudnošću. Evangelizam osvešćenog imperijalizma današnjice potiče direktno iz ovog mesijanističkog poriva. Obe tendencije – odbojnost prema tradicionalnoj kulturi i progresivizam društvenog jevanđelja – utabale su stazu za osvešćenost, odbacujući nekada prihvaćene moralne vrednosti u zamenu za nosvi svet progresivnih administratora.
Novi moralni poredak
Današnji osvešćeni novi moralni poredak predstavlja radikalizaciju i intenziviranje nečega kvintesencijalno američkog. I socijalno jevanđelje i progresivizam predstavljaju transformaciju starijeg oblika američkog protestantizma, koji s pravom glorifikuje Mičel. Politika progresivne društvene reforme/društvenog inženjeringa i mesijanistički liberalni internacionalizam su stubovi ove nove američke ideologije. Osvešćenost je iz protestantnizma iznikli plod ovih pozicija, koji sada utiče na posthrišćanske milenijalce i generaciju Z.
Inostrani uticaji, poput Frankfurtske škole i francuskog postmodenrizma, bili su dodatno ulje na već rasplamsalu vatru, a ne sami uzroci požara. Nastajuća menadžerska država postala je sredstvo za nametanje osvešćenog novog moralnog poretka, isto onako kao što je služila ranijim inkarnacijama transformativnih zaveta stvorenih u Americi.
Američka vladajuća klasa ušančena je u menadžerskom režimu čiji koreni leže u Americi ranog 20. veka i njenoj masovnoj državi, te kolektivističkoj ili korporativističkoj ekonomiji. Džejms Bernham u Menadžerskoj revoluciji tvrdi da smo, od početka 20. veka, svedoci revolucije načina na koji se elita organizuje i operiše. Masovna populacija i industrijski kapitalizam iznedrili su umasovljenje proizvodnje, tržišta i društva u celini. Ovaj proces se odvija od početka 20. veka i postaje politički i ekonomski dominantan u prvoj polovini prošlog veka. To je zahtevalo novocentralizovanu elitu sa zadatkom da upravlja i koordiniše novim masovnim ekonomskim, društvenim i političkim sistemom. Administrativne strukture koje su evoluirale toliko su organizaciono kompleksne da su zahtevale širenje birokratije, bez koje bi se sve stropoštalo u haos.
Menadžerska elita
Ove birokratije okupirale su javni domen i privatni korporativni svet, koji su postali isprepletani. Različite titule su u upotrebi, ali „menadžer“ i „ekspert“ su među mnogim etiketama menadžerskih elita. Sve ovo je nastalo iz potrebe da se koordiniše i upravlja materijalnim promenama. Kako je britanska samoproklamovana reakcionarna feministkinja Meri Harington rekla, mimovi i materijalni uzroci isprepletani su i pokreću kulturnu promenu. Ova potreba za koordinacijom i upravljanjem proširila se na društvene reforme koje su brzo postale društveni inženjering, što je eksplicitno i prepoznato kao takvo. Ovo je naročito slučaj tamo gde se odvija socijalizacija dece. Kako je britanski sociolog Frank Furedi napisao u Sto godina krize identiteta, „sada vidimo da je kulturni rat počeo u obdaništima, a njegove bitke često su usmeravane na sticanje kontrole nad polugama socijalizacije“.
Ovo je postignuto kroz primenu psihologije od strane administrativne države, proričući ono što je Pol Gotfrid dijagnostifikovao kao terapeutsko stanje post-šezdesetih koje određuje i nameće društvene norme i moral. Sve ovo je počelo pre Drugog svetskog rata, a dodatno je prošireno kroz Nju dil i posleratne zakonodavne transformacije. Potreba da se deca uobliče kao instrumenti ove nove politike ukorenjena je u gubitku poštovanja za moralne vrednosti koje su predstavljali njihovi roditelji, što je dovelo do empatičkog odbijanja prošlosti i iz nje nasleđenog morala. Socijalizacija, koja je dospela u nadležnost administrativne države, sve više se fokusirala na pojedinca i na potragu za validacijom identiteta. Ovo dosgignuće će imati sve manje veze sa prenošenjem kulture ili predačkih uverenja, a sve više sa osvešćivačkom transformacijom.
Osvešćenost stoga formira ono što italijanski teoretičar elite Gaetano Moska naziva „političkom formulom“ u svojoj knjizi Vladajuća klasa. On objašnjava: „Vladajuće klase ne pravdaju svoju vlast isključivo njenim de facto posedovanjem, nego pokušavaju da nađu njenu moralnu i pravnu osnovu, predstavljajući je kao logičnu i neophodnu posledicu doktrina i uverenja koja su generalno prepoznata i prihvaćena“. Konzervativci koji tvrde da ideje imaju posledice često ne uspevaju da dokažu kako se to dešava. Kao istoričar komunizma, Ričard Pajps ističe u svojoj knjizi Ruska Revolucija da se „pobune dešavaju, a revolucije stvaraju“.
Ideje i posledice
Šta to čini da jedne ideje imaju posledice, dok druge nemaju? Možda je istina da, kako to ankete organizacije „Mor in komon“ pokazuju, udeo američke populacije koja zapravo veruje u osvešćenu politiku iznosi nekih 6-8 odsto, ali ostatak stanovništva se ili ćutke povinuje dominaciji svojih vladara ili pristaje da afirmiše njihove sveprožimajuće ideje. Razlog za to je što zagriženi „vernici“ kontrolišu poluge društvene, pravne, političke i kulturne moći.
Sociolog Džejms Dejvison Hanter u svojoj knjizi Promeniti svet, opisuje ono što vidi kao realnost situacije: „Ključni akter istorije nije individualni genije, nego mreža udruženja i novih institucija koje stvaraju te mreže. A što je gušća mreža – tj. što je aktivnija i interaktivnija – to postaje uticajnija. Tako nastaju kultura i kulturne promene“. Ova vrsta kulturne revolucije kojoj svedočimo potiče odozgo, jer, kako Hanter piše, „rad na stvaranju sveta i menjanju sveta je rad elite – čuvara kapija koji pružaju kreativno usmerenje i upravljanje unutar sfera društvenog života. Čak i tamo gde impuls za promenama potiče od agitacije masa, on ne dobija zamah dok ga ne prigrle i ne propagiraju elite“.
Majkl Lind nazvao je ove elite „nadklasom“ u svojoj knjizi Novi klasni rat, koja objašnjava da su „najvažniji menadžeri privatne i javne birokrate koje upravljaju velikim nacionalnim i globalnim korporacijama i uživaju disproporcionalno jak uticaj u politici i društvu“. U našem svetu, „diplomate postaju investicioni bankari, investicioni bankari postaju ambasadori, generali sede u korporativnim bordovima, a korporativni direktori sede u neprofitnim bordovima“.
Tri kritične kapije
U članku za Tablet iz oktobra 2022. godine, Lind je nastavio svoj misaoni niz: „Menadžersku dominaciju jača bočna mobilnost na najvišim nivoima društva“. Sredstva ove dominacije su „kontrola tri kritične kapije: visokog obrazovanja, profesionalne akreditacije i komercijalnih usluga, naročito medijskih platformi poput Tvitera, prodajnih platformi poput Amazona i finansijskih platformi poput Pej-pela. Sve tri poseduju varijante iste moći – da isključe ljude iz ekonomije“ i da se nametnu kao motori socijalizacije u našem menadžerskom poretku i osvešćenoj ideologiji.
Novi moralni poredak (osvešćenost) usvojila je naša nadklasa kao svoju novu legitimišuću ideologiju. Njenu veru u ono što je Lind nazvao „tehnokratski neoliberalizam“ fatalno je podrila finansijska kriza iz 2008. godine. Njeni novi članovi odbacuju obećanje večito rastućeg materijalnog progresa u svetu koji je iskusio ekonomsku nestabilnost. Kako bismo razumeli američku kulturu današnjice, osećanju obeskorenjenosti (što ga nameće sistem socijalizacije koji opisuje Furedi) moramo dodati materijalnu nesigurnost i kulturnu nestabilnost.
Menadžerski režim možda je posejao seme sopstvenog raspada usvajajući ideologiju koja rastače samo tlo na kojem se gradi individualno sopstvo. Kako nas Mičel podseća, uprkos osvešćenom proklinjanju prošlosti kao neumitno umrljanoj grehom, naše „tradicije su, bez obzira na sve, naše porodice… One nas konstituišu, živimo u njima i kroz njih i, nasuport površnim gledišitima, od njih nikad ne možemo pobeći. Biti bez njih, kao što je Aristotel nekada davno napisao, znači biti ili zver ili bog“.
Koncept civilizacije kao takve najbolje sumira irski marksista Dezmon Fenel. U knjizi Irska nakon kraja zapadne civilizacije, Fenel piše da je „civilizacija u svojoj suštini utemeljena hijerarhija vrednosti i pravila koje obuhvataju celokupan život i tvore smisao, i kojih se vladari zajednice pridržavaju tokom dužeg vremenskog perioda”. ‘Duži vremenski period’ je važan jer zajednicu na nastavak razmnožavanja motiviše to što poseduje taj smisao, pa stoga i osećaj dobra, koji postaju okvir za život“.
Fenel je u pravu. Usvajanje menadžerskog režima osvešćenog novog moralnog poretka, sa svim svojim destruktivnim posledicama po versko i moralno nasleđe prošlosti i društveni ekosistem sadašnjice, iznedrilo je potpuno izvrtanje „smisla“. On je stoga štetan po osnovne preduslove onoga što čini civilizaciju. Ova struktura kontrole, koja nije tradicionalni marksizam, dovodi nas do ludila. I da, uzroci naše bolesti leže duboko u američkoj prošlosti.
SKINI APLIKACIJU
KOMENTAR
