Mihailo Medenica: Naša deca, Vaša svetosti, ono najbolje od nas loših...

Čeda, i Vaša i moja. Naša deca, Vaša svetosti. Ono najbolje od nas, pa ako ne valjaju do nas a ne do njih. Do Vas i mene, Vaša svetosti.

Ako lutaju, mi smo ih odveli na pogrešan put, Vi i ja, našim su stopama prohodali…

Ako greše – greh je naš, Vaš i moj, mi smo ga prećutali očekujući da ga oni ispovede.

Vidite li, Vaša svetosti, koliki su krst poneli?

Ne pripada im toliki, deca su to, ali ga nose, ponosno, srećni, digli ga do iznad neba, ko pero…

Poneli krst – krst poneo njih, ponosan na decu krstonosce, vidite li Vaša svetosti?

Vidite li gde koračaju s ikonama? Pretrnule i okamenile ruke ali ne daju ikone. Nikome!

Gde god da su pošla ta divna deca – stići će, tamo su već, krstonoše i ikonosci.

Što je za nas tajna sutrašnjega dana – za njih je saznanje.

Čekaju nas tamo gde smo mi trebali da ih povedemo, no lakše nam je bilo putevima zemaljskim nego Božijim.

Ako ova divna deca nisu milost Božija – šta jeste, Vaša svetosti?

Ne idealizujem ih, niti im se idoloklanjam, no gledam i slušam…

Odavno nisam ovu divnu mučenicu Srbiju čuo raspevanijom i video razdraganijom.

Niklo je kud god su deca hodila. Razvejao se polen. Umirili vetrovi. Strčale planine, ko deca, da izađu pred njih…

Jesu “obojena”, priznajem – u tri svete boje, druge ne videh, a Vi, Vaša svetosti?

Ne čuh da prizivaju koga do Gospoda i da pevaju kome do Srbiji!

Ne videh da im je šta drugo srce do Kosova i Metohija, i ne videh da ga dele, kantare koliko ga je dovoljno za nas, a bez koliko možemo?!

Znaju deca da ne možemo ni bez šake svetinje, znaju bolje od nas da nema ni podele, niti predaje, znaju da drugi kamen do dečanskog nemaju.

I kamenje je procvetalo kud su hodila deca ksrtonoše i ikonosci…

Ne videh sutra koje im nudimo, Vaša svetosti, ni Vi ni ja, no videh sutra u koje nas zovu, i radujem se tamo da osvanem.

U Boga verujem, pa kako da u decu ne verujem kad onoliki krst ponela?! I moj, i Vaš, da nas rasterete, a zaslužili smo vodenični kamen da vučemo za sobom ko kaznu.

Za sebe znam da jesam sigurno, Vama ne želim i neću da sudim, deca su me naučila boljem od toga.

Zameram li im šta?!

Da! Sebe im zameram, ništa učinio nisam da ona učine sve!

Srbija peva, a već sam zaboravio kad sam je čuo…

O njima, našoj deci, Vaša svetosti.

I što je teži krst – lakše ga nose!

Skamenile se ruke od bola al ne daju ikone, nikome!

“Obojena” deca u tri svete boje.

Naša deca, Vaša svetosti, ono najbolje od nas loših. Mi smo njima bili dužni Srbiju, a oni će je nama ostaviti.

Praštajte Vaša svetosti, grešan sam, no ovaj greh neću da ispovedim!

Ja do Boga i ove dece drugo nemam, pa ako su čemu kriva – moje je!

Uz njih se Srbija raspevala, uz nas se borila za vazduh…

Kud ćemo to, Vaša svetosti, ako na decu bacimo kamen?!

I taj kamen je procvetao kud god su hodili, na njih će pasti ko lat, a nama će se vratiti ko ropac planine…

Praštajte, Vaša svetosti, ja sebi ne mogu!

Bili smo im dužni bolje sutra, a oni bolji su već tamo i zovu nas…

Krstonosci i ikonosnice. Srbija peva, odavno nije.

Čujete li, Vaša svetosti?

“Obojena” deca, u tri svete boje…

Autor: MIhajlo Medenica
Glas javnosti/bez cenzure

Stavovi izraženi u kategoriji "Lični stav" nisu nužno stavovi redakcije Glasa javosti.