KARLOS ROA: Poređenje ekonomija Rusije i Italije je besmisleno
Autor: Glas javnosti
Ukrajinski rat je pokazao svu besmislenost ekonomskog poređenja Rusije i Italije, koje je lansirao senator Lindzi Grejem a oberučke prihvatili stručnjaci za geopolitiku i ekonomiju
U domenu spoljnopolitičkog diskursa, retko koji narativ je bio toliko obmanjujući a toliko rasprostranjen od često citiranog poređenja ruske ekonomije sa italijanskom. Ovu frazu, koju je skovao senator Lindzi Grejem 2014. godine, zapadni kreatori politike i analitičari koristili su kao grubo poređenje koje pokazuje da je ruska ekonomija slaba i beznačajna u poređenju sa kolektivnom moći Zapada. Ova gromopucatelna parola je, nažalost, informisala i oblikovala našu politiku prema Rusiji. Krajnje je vreme da je napustimo.
Jer ako je ruska privreda bila tako mala i neimpresivna kao što sugeriše statistika, kako bi mogla da izdrži sankcije koje su joj nametnute? Zašto se nije realizovala izjava predsednika Džoa Bajdena da će „ruska ekonomija biti prepolovljena“? Nije li francuski ministar finansija Bruno Le Mer izjavio da je cilj Zapada da „izazove kolaps ruske ekonomije“ i da Moskvu stavi pod kontrolu? Kako država sa ekonomijom navodno sličnom italijanskoj uspeva da izvrši takav globalni uticaj, do tačke u kojoj je američka sekretarka finansija Dženet Jelen nedavno izjavila da sankcije Zapada same po sebi dovode hegemoniju američkog dolara u opasnost?
Papir i realnost
Na papiru, zapažanje senatora Grejema izgleda tačno; Rusija i Italija su približno jednake u smislu nominalnog bruto domaćeg proizvoda, ili BDP-a, koji je od Drugog svetskog rata preferirani metod merenja ekonomske veličine i moći zemalja. Ova cifra se dobija određivanjem ukupne cene svih dobara i usluga proizvedenih ili prodatih u zemlji u datom vremenskom okviru. Prema podacima Svetske banke, u 2013. nominalni BDP Rusije bio je oko 2,29 biliona dolara, dok je italijanski bio oko 2,14 biliona dolara. Čak je 2021. godine nominalni BDP Rusije opao na 1,78 biliona dolara, dok je italijanski iznosio 2,11 biliona dolara.
Ipak, greška u ovom poređenju leži u samom načinu merenja nominalnog BDP-a, koji ne uzima u obzir devizne kurseve i paritet kupovne moći (PPP), što se odnosi na životni standard i produktivnost (a otuda i bogastvo po glavi stanovnika i, što je najvažnije, korišćenje resursa). Poznati francuski ekonomista Žak Sapir ukazao je na neadekvatnost ove metrike, tvrdeći da je ruski BDP po paritetu kupovne moći (3,74 biliona dolara u 2013, 4,81 biliona dolara u 2021.) bliži nemačkom (3,63 biliona u 2013 i 4.85 biliona u 2021.) nego italijanskom (2,19 biliona u 2013 i 2,74 biliona dolara u 2021). Ovo je ključna razlika. Zbunjujuće je i zabrinjavajuće što mnogi nastavljaju da porede Rusiju sa Italijom
Ali čak ni paritet kupovne moći ne odražava u potpunosti značaj ekonomske moći Rusije. Sapir dalje razvija svoju analizu u eseju za politički časopis Amerikan afers, primećujući da ni merenje PPP „možda ne odražava stvarni značaj ruske ekonomije kad se radi o strateškim, geopolitičim pitanjima“.
Sapir napominje da u poslednjih pedeset godina zapadnim ekonomijama sve više dominiraju uslužni sektori koji, iako doprinose rastu BDP-a, gube važnost u periodima sukoba. U takvim situacijama je važna proizvodnja fizičkih dobara, a po ovom merilu ruska ekonomija ne samo da je jača od nemačke, već je i više nego dvostruko snažnija od francuske. Štaviše, dominantna pozicija Rusije u globalnoj trgovini energentima i robama — Rusija je ključni proizvođač nafte, gasa, platine, kobalta, zlata, nikla, fosfata, gvožđa, pšenice, ječma, heljde, ovsa i još mnogo toga — omogućuje joj da ima značajan uticaj na druga tržišta i ekonomije, i čini da ova zemlja bude manje podložna sankcijama i pritisku Zapada. Mnoge države Globalnog juga nisu previdele ovu realnost, uzdržavajući se od podrške Ukrajini u borbi protiv ruske agresije.
Iako je senator Grejem napravio veliku grešku kod ekonomskog poređenja Rusije i Italije, možda mu se i može oprostiti na osnovu toga što je reč o političaru. Ali isto se ne može reći za jedan broj ekonomista i spoljnopolitičkih stručnjaka koji godinama, sve do danas, ponavljaju ovu mantru.
Fetišizacija usluga
Pa ipak istrajnost mita o Rusiji i Italiji među ovim profesionalcima možda nije iznenađujuća s obzirom na fascinantnost uslužnog sektora na Zapadu. Spektakularni rast ovih kapitalno intenzivnih sektora, zajedno sa njihovim nominalnim bogatstvom i produktivnošću, doveo je do toga da mnogi u Vašingtonu i raznim zapadnim prestonicama ne samo da su ih prihvatili, već ih i favorizuju u političkom, kulturnom i ideološkom smislu. Mi Amerikanci smo, na primer, posebno ponosni na uspeh naših tehnoloških giganata koji su pokretači inovacija, rasta i nacionalnog prestiža. Mnogi smatraju da internet i aplikacije na pametnim telefonima suštinski demokratizuju zemlju, istovremeno efikasno služeći kao kanal za promociju američkih vrednosti i nacionalnih interesa SAD.
Ova ljubav prema uslužnim sektorima dovela je do tendencije da se na radno intenzivne industrije iz prošlosti – energetika, poljoprivreda, ekstrakcija resursa, proizvodnja – gleda kao na relikte prošlosti. Ovako iskrivljena perspektiva nas je ostavila nespremne za svet u kome su materijalna dobra ponovo od vitalnog značaja, o čemu svedoče poteškoće kroz koje prolazimo usled rata u Ukrajini. Konflikt je „razotkrio zabrinjavajući nedostatak proizvodnih kapaciteta u Sjedinjenim Državama“. Osim toga, iz Ujedinjenog Kraljevstva stižu izjave da će Londonu „trebati 10 godina da zameni zalihe oružja koje su donirane Ukrajini i da se količina britanskog oružja ponovo podigne na prihvatljiv nivo“. Što se tiče Evropske unije, nakon što je odsečena od jeftine ruske energije, Evropa se suočava sa zastrašujućom perspektivom brze deindustrijalizacije.
Krajnje je vreme da priznamo da ozbiljno potcenjujemo relativnu veličinu i moć suparničkih ekonomija, naročito ruske. Zbog toga bi kreatori politike trebalo da preispitaju svoju ekonomsku strategiju – sankcije nisu univerzalno rešenje, pogotovo ne za države koje poseduju značajnu ekonomsku moć.
Ali pre svega toga, hajde da nikada više ne izgovorimo rečenicu: „Rusija ima ekonomiju kao Italija“.
Karlos Roa je izvršni urednik Nacionalnog interesa (The National Interest).
SKINI APLIKACIJU
