JOVAN PALALIĆ: Okupljanje za konzervativnu Evropu
Autor: Glas javnosti
Svako ko tvrdi da su ideologije i ideološke borbe u Evropi prošlost, grdno se vara. To je pokazao i skup konzervativaca koji je već drugi put održan u Budimpešti
Godišnje okupljanje američkih konzervativaca pod nazivom „Konferencija konzervativne političke akcije“, već drugu godinu zaredom dobija svoj evropski oblik. Budimpešta i Mađarska postaju mesto iz kojeg se šalju snažne političke poruke evropske konzervativne ideologije, i mesto velikog povezivanja svih konzervativnih i desnih stranaka, intelektualca, novinara i udruženja na kontinentu. Najpreciznije objašnjenje zašto je to upravo u Mađarskoj i zbog čega je praktično aklamacijom Budimpešta postala prestonica evropskog konzervativizma dato je u govoru mađarskog premijera Viktora Orbana na pomenutom skupu, održanom 4. i 5. maja. Svojom ukupnom politikom, promocijom jasnih vrednosti u društvu, čvrstinom i doslednošću političke akcije i širinom mreže nevladinih organizacija koje se zalažu za izgradnju društva na konzervativnim vrednostima, Mađarska je, kako je rekao Orban, postala laboratorija konzervativizma u Evropi.
Kao učesnik ove najznačajnije konzervativne konferencije koja je povezala više kontinenata (pored američkih i evropskih konzervativaca, bili su i predstavnici iz Brazila, Meksika, Japana, Australije…), imao sam priliku da kroz niz susreta, ali i kroz samo obraćanje na jednom od panela ukažem i na srpski aspekt nekih od tema koje su tih dana dominirale na skupu. Snažan utisak koji nosim posle svih tih susreta i saslušanih izlaganja jeste neverovatno čvrsta vrednosna orijentacija i jasan stav o tome kako bi evropska i uopšte zapadna društva trebalo da izgledaju, a sve kao odgovor na dominantni levo-liberalni koncept. U najvećoj meri radi se o potpuno drugačijem pogledu na čoveka i njegovu ulogu u vremenu. U tom smislu i teme koje su dominirale, poput porodice, nacije, vere i izazova sa kojima su suočene, kao što su agresivni ateizam, svi oblici džender ideologije, nelegalne migracije, woke ideologija, demografsko opadanje zapadnih društava, bezbednost građana i suzbijanje svih oblika nasilja te obrazovanje i pitanje sloboda, pružile su niz uvida u to u kojem pravcu bi mogao da se desi izvestan preokret u budućnosti, ako bi ove ideje, kroz političku akciju došle na vlast.
Sličnosti i razlike
Iako su teme manje-više zajedničke za sve učesnike, uočavale su se i razlike, pre svega u naglasku na neka pitanja. Američki predstavnici, poput bivšeg predsednika Donalda Trampa koji se obratio video-porukom, ali i niza kongresmena ili zvezda TV novinarstva poput Takera Karlsona i Sare Karter, pa do lidera ove konferencije Meta Šlapa, najviše su se fokusirali na woke, jer te teme dominiraju američkom političkom debatom. Agresivno nametanje ovih ideja, koje idu od dečijih vrtića do visokih društava, postaje jedno od glavnih poprišta bitaka za nominaciju u Republikanskoj stranci, gde je čak glavni Trampov rival guverner Floride De Santis u nekim stavovima još i radikalniji od bivšeg predsednika.
Evropljane su pored ovih tema, koje su došle na kontinent iz Amerike, posebno interesovala pitanja nacije, bezbednosti i migracija, koja su prethodnih godina oblikovala u najvećoj meri političke debate u Evropi. Lidere evropskih konzervativnih pokreta Orbana, Bardelu, Venturu, Babiša, Kikla, Abaskala, Janšu, Van Griekena, Salvinija, Melonijevu itd., koje zbog lokalnih specifičnosti odlikuju određene programske i organizacione razlike, povezuje zajednička težnja da se napravi konačan konzervativan preokret u Evropi. Iako su ovde bili predstavljeni kroz dve poslaničke grupe u Evropskom parlamentu –Identitet i demokratija i Evropski konzervativci i reformisti, oseća se međusobna vrednosna povezanost i želja za zajedničkim delovanjem pre svega uoči evropskih izbora sledeće godine.
Ovo novo akciono konzervativno jedinstvo u Evropi ima za cilj i da razbije propagandu levo-liberalnih mejnstrim medija da su oni tobože nekakvi ekstremisti i marginalci, opasni ako uzmu jednog dana vlast. Konzervativci svakako pokušavaju da pariraju takvim nastojanjima obrtanjem priče i nametanjem vrednosnog gledišta u čijem je centru ljudsko dostojanstvo.
Šta je ekstremizam?
Šta je u stvari ekstremizam?
Da li je to odbrana prirodne porodice, koja se sastoji od oca, majke i dece (pola datog od Boga rođenjem), za šta se konzervativci zalažu, ili je ekstremizam agresivno menjati ovaj poredak kroz istopolne brakove u kojima je moguće usvajanje dece, i kroz promociju promene pola i identiteta, uz razaranje hrišćanske vere i nacija ateizmom i mondijalizmom?
I kakva se uopšte društva zasnivaju na ovakvim konceptima čoveka i porodice? Ko je ovde onda zaista ekstremista, ako se na ovako drastičan način menjaju milenijumske, da ne kažemo večne vrednosti?
Da se stvar u Evropi može zaista menjati u pravcu konzervativne obnove društava, govore i političke prilike u mnogim državama, koje konzervativcima daju razloge za optimizam. Oni su sve samo ne marginalni pokreti i stranke, kako to žele predstaviti ne samo socijalisti, liberali i zeleni, već i evropski narodnjaci. Upravo ovi poslednji su počeli praviti posleizborne koalicije sa konzervativnim i desnim strankama u nizu evropskih zemalja. Počelo je u Švedskoj, pa Italiji, a poslednji slučaj je Finska, gde je partija Pravih Finaca, koja je bila zastupljena na skupu u Budimpešti, druga po snazi u toj skandinavskoj zemlji. Sve te stranke su u nizu evropskih zemalja u usponu i po snazi su već prve, druge ili treće. Austrija, Francuska, Španija, Belgija samo su neke od država u kojima se očekuju izbori i gde će evropski narodnjaci ako žele da budu vlast morati da pozovu konzervativce u koaliciju. A to će onda svakako uticati na programe tih vlada, jer konzervativne evropske stranke neće odustajati od svojih temeljnih vrednosnih i programskih principa.
Evropske mejnstrim stranke padaju, jer su postale neuspešne, blede i mlake. Ne nude nove ideje za novo vreme, niti se više razlikuju mnogo među sobom, osim želje da se menjaju na vlasti i zadrže taj već prevaziđeni koncept buržoaske elite.
Ideologije nisu prošlost
Posebno raduje čvrstina uverenja i organizacije omladinskih pokreta ovih stranaka, kojima sam imao čast da se obratim na početku njihovog kongresa poslednjeg dana konferencije u Budimpešti.
Poseban utisak za one koji malo poznaju političke i ideološke prilike na Zapadu je i činjenica da se kroz izlaganja učesnika, ali i razgovora koje sam imao sa evropskim i američkim kolegama, veoma malo govorilo o ratu u Ukrajini. Brige konzervativnih lidera, pored gorenavedenih, bile su kako da se obnove njihove ekonomije, oslabljene usled rata i sankcija, i kako da se poveća kupovna moć stanovništva. Pored osude ruskog napada, svi su govorili o miru, snažno osuđujući liberalno-leve vlade koje promovišu beskrajni sukob i slanje oružja, čije ekonomske posledice trpi pre svega Evropa.
Bog, porodica, nacija, mir, bezbednost i ekonomija, a nadasve dostojanstvo i sloboda čoveka, i potreba za akcionim jedinstvom svih konzervativaca, kako bi te vrednosti postale vladajuće u zapadnim društvima, ključne su poruke ovog velikog skupa. A da bi one zaista bile pobedničke, treba primeniti jednu od dvanaest tačaka mađarskog uspeha, o čemu je premijer Orban govorio prošle godine na ovom skupu: najvažniji uslov za pobedu je da budemo najbolji. Ako želimo pobedu, moramo biti najbolji.
Svako ko tvrdi da su ideologije i ideološke borbe u Evropi prošlost, grdno se vara. Nema trajanja i nema pobeda bez uverenja.
Sumirajući utiske nakon svih tih susreta i razgovora, pročitanih tekstova i atmosfere pune optimizma i političke borbenosti, uveren sam da vreme konzervativne Evrope neumitno dolazi.
SKINI APLIKACIJU
