Igor Ivanović: Suverenisti pred izborom – ujedinjenje ili smrt
Autor: Glas javnosti
Ukoliko ne dođe do formiranja osovine između pokreta MI – snaga naroda i Novog DSS-a, kojima bi se potom pridružili manji pokreti i istaknuti intelektualci, postoji opasnost da nijedna suverenistička opcija na sledećim izborima ne pređe cenzus
Otkako je na političkoj sceni Srbije stvorena Demokratska stranka Srbije (DSS) na čelu sa Vojislavom Koštunicom, nisu prestajale namere Kolektivnog zapada da ovu političku organizaciju marginalizuje. Osnovni politički pravac Koštuničinog DSS-a prostirao se kroz područje „trećeg puta“, odnosno politike koja je zadržavala nužnu ekvidistancu kako prema tadašnjim postkomunističkim vlastima, tako i prema zapadnom imperijalizmu.
Treći put je nužno podrazumevao suverenističku politiku sa maksimalnim učinkom u datim okolnostima; izbegavanje svakog vazalnog odnosa prema Kolektivnom zapadu, kao i nesaradnju sa Miloševićevim režimom po ključnim ideološkim stavovima, osim ako nisu branili državno.
Ovakva suverenistička ideologija koja je, logično, bila utemeljena u nacionalnom i u demokratskom, nikako nije odgovarala Kolektivnom zapadu čija se politika na ovim prostorima oduvek bazirala jedino i samo na kreiranju vazalnih odnosa prema domicilnim narodima.
Zbog toga je Zapad po svaku cenu nastojao da uguši DSS kao nosioca ove politike, često javno ili tajno sarađujući u ovim namerama sa svim srpskim „crvenim“ ili „žutim“ vlastima. Ovim vlastima je takođe odgovaralo uklanjanje suverenistčkog ogledala sa srpske političke scene, jer se u njemu ogledao njihov neslavni i vazalni politički lik. Tako se proročke reči akademika Milorada Ekmečića dobile novu potvrdu u realnom životu: „Sve dok i poslednja svetlost srpske demokratske države na Balkanu bude tinjala, naši se neprijatelji neće smiriti za decenije, za vekove“.
Domet i uticaj
Nakon poraza DSS-a na republičkim izborima 2014. godine i ostavke Vojislava Koštunice, ova politička stranka je nekako nastavila svoj život i uspevala je da održi rejting često iznad cenzusa. Tako je i danas kada je (Novi) DSS već dva-tri puta zaredom parlamentarna stranka. Nakon trajnog odlaska Vojislava Koštunice iz politike, DSS se uz sve amplitude kretao u visini rejtinga koji je ova stranka permanetno imala sve do NATO-agresije iz 1999. godine: oko četiri odsto.
Međutim, ovaj nesporni statistički podatak krije ključnu političku zamku: DSS je sa prosečnim rejtingom oko četiri odsto dok ga je predvodio Vojislav Koštunica imao znatno veći društveni uticaj i ugled od samog rejtinga; DSS nakon odlaska Vojislava Koštunice, sa takođe prosečnim rejtingom od oko četiri odsto, ima društveni uticaj i ugled jedva do visine samog rejtinga. No, bez obzira na sve rečeno, DSS koji je u međuvremenu dodao prefiks „Novi“ ispred svoga imena (NDSS), ostao je stranka odana politici „trećeg puta“, uprkos nekim neshvatljivim izletima, poput pismene podrške „Proglasu“, ili misterioznim sastančenjima sa atlantističkim ambasadorima.
Nakon pada režima Slobodana Miloševića, politika „trećeg puta“ je nužno morala da doživi svoju redefiniciju: umesto slogana „Ni Bela kuća, ni Beli dvor“ osmišljena je parola „vojna i politička neutralnost“. Jasno je da se radilo o pokušaju resuverenizacije Srbije koja je posle Petog oktobra u velikoj meri zagazila u vazalno blato, umivano evro-boljševičkim opijatima koji proizvode stanje u kome „Evropska unija nema alternativu“.
U novije vreme se suverenost Srbije meri snagom da se odupre smrtonosnom zagrljaju Brisela i da se što više stidljivo približi BRIKS-u. Međutim, nakon podmuklog udarca koji su 2014. godine DSS-u združeno naneli američki obaveštajci predvođeni Manterom, „žuta“ stranka predvođena Tadićem i domaći tajkuni predvođeni Miškovićem, nikada do danas suverenistička Srbija (čest naziv je i „patriotska“) nije uspela da u političkoj areni osvoji značaj koje realno poseduje.
U kontinuitetu vladavine SNS od preko jedne decenije, nijednog trenutka zbirni rejting suverenističkih glasova nije bio ispod 15 odsto ukupnog glasačkog tela. Veoma je bitno istaći da se radi o ideološki osvešćenim glasačima koji su uspeli da naprave jasnu ekvidistancu između jedina dva medijska izbora u Srbiji: između „naprednjačkih“ i „prozapadnih“ medija.
Obzirom da su ovi mediji vrlo prizemni i agresivni u propagandi političke opcije koju zastupaju, vidljiva je njihova frakcijska ostrašćenost unutar jednog vazalnog koncepta u kome imaju zajedničkog gospodara. Frakcijski sukobi su uvek krvaviji i bespoštedniji od klasično-političkih: u ovom slučaju je na snazi nemilosrdna propagandna borba između medija levog i desnog krila NATO-a.
Dostižna brojka
U takvoj atmosferi koja snagom svoje radijacije uspeva da ozrači sve u državi, ipak postoji bar 15 odsto ljudi koji nekako svesno uspevaju da mentalno isključe sve talase ovog medijskog zagađenja. Ali tih 15 odsto već čitavu deceniju nemaju jedinstvenu snagu koja bi ih zastupala u Narodnoj Skupštini u obimu koji poseduju. Bez obzira što je ovo nedovoljno za osvajanje vlasti, više je nego dovoljno za stvaranje snažnog bloka protiv dalje okupacije Srbije.
Tih 15 odsto, kada se konvertuju u mandate u parlamentu, čine kritičnu masu za odbranu od izdaje, kao i čvrstu bazu za dalje narastanje rejtinga. Na nesreću, ovu istinu znaju i aktuelne vlasti i njihovi zapadni mentori, tako da izbornim inženjeringom uspevaju da suverenističke mandate minimizuju i neprestano atomizuju. Doduše, na ruku im idu i sujetni suverenistički političari svojim neodgovornim ponašanjem.
I tako, preko deceniju traje frustracija patriotsko-suverenističkih glasača koji nikako ne mogu da shvate zašto se sve suverenističke snage u Srbiji ne ujedine u jednu izbornu kolonu. Kako ne mogu da ostave po strani svoje lične sujete ili međusobne netrpeljivosti kada se radi o sudbini Kosmeta, Republike Srpske, srpskog naroda u Crnoj Gori, odbrane porodičnih vrednosti ili sprečavanja korporacije „Rio Tinto“ da kopa litijum?
Doduše, bilo je nekih nagoveštaja nade u šire patriotsko jedinstvo, ali i novih, brzih razočaranja. Poslednji veliki i bolni pokušaj se odigrao u jesen 2023. godine u prostorijama NDSS, kada su nestranački ugledni intelektualci poput Matije Bećkovića, Mila Lompara i Miloša Kovića pokušali da obavežu suverenističke stranke na jedinstveni nastup na izborima („Dveri“ + „Zavetnici“ + POKS + NDSS + „Narodna stranka“).
Nažalost, pregovori nisu uspeli, o čemu je Miloš Ković svedočio:„Na tim izborima održanim na samom kraju 2023. godine desilo se veliko pozitivno iznenađenje za patriotske glasače, kada je u Narodnu skupštinu sasvim neočekivano ušao novoformirai pokret „MI – glas iz naroda“ (opšte je uverenje da je ovaj uspeh „potopio“ Dveri i Zavetnike, prebacujući ih na marginu ili u smrtonosni zagrljaj vlasti).
Umesto da shvate šansu koja im se ukazala i da postanu „pijemont“ okupljanja suverenističkih snaga, opijeni uspehom i zaraženi misionarskim sindromom, pokret MI se ubrzo pocepao na dve nove političke organizacije. Jednom rečju, atomizacija patriotsko-suverenističkih snaga se nastavlja intezivno do danas, sa tendencijom novih sukoba i daljeg osipanja. Jasno je uočljiv doprinos domaćih i stranih obaveštajnih krugova za ovakvo depresivno stanje na patriotsko-suverenističkom polu.
Vazalna vlast sa jedne strane, kao i prozapadni „agenti uticaja“ sa druge strane, zadovoljno „trljaju ruke“ zbog ovakve atmosfere. Među patriotskim glasačima sabranim u tih 15-ak procenata, zavladala je, čini se, nikada veće depresija. Ovi glasači su oduvek imali tolerancije prema suverenističkim strankama da snažno podrže njihovo prvo parlamentarno rođenje. Zatim su od njih očekivali rast organizacije i nova okupljanja svega što je patriotsko u Srbiji: samim tim i rast rejtinga bar donekle u pravcu tih famoznih 15 procenata.
Umesto toga, čim bi suverenističke stranke ušlu u Narodnu Skupštinu i posledično time dobile na trošenje velike pare i znatne privilegije, krenuli bi unutrašnji, često besmisleni sukobi nepolitičkog karaktera. Utoliko su ti sukobi bivali prizemniji i prljaviji. Sve stranke suverenističke orijentacije su prošle ovaj neslavni put u skorijoj istoriji: i DSS (odnosno NDSS jer je ime promenjeno u međuvremenu), i „Narodna stranka“, i „Dveri“, i POKS, i MI. („Zavetnici“ su postali stranka na vlasti u koaliciji sa SNS, tako da ne mogu biti predmet ove analize).
Stranačke stranputice
Umesto da dopisuju nove ljude, svi su krenuli da otpisuju čak i stare kadrove: čim su među njih ušle velike pare zavladala je psihologija „čistki“ i „provincijalni“ politički duh. Tako se među patriotskim glasačima stiče utisak da se više kvalitetnih patriotskih kadrova nalazi među onima koji su vremenom izbačeni ili marginalizovani iz suverenističkih stranaka, nego među onima koji danas predstavljaju ove stranke.
Očigledno je da je „saborni“ duh bio samo deklarativno prisutan u programima suverenističkih stranaka, sve dok se nisu pojavile pare iz budžeta. Onda bi ideja sabornosti bivala sasvim podređena praksi sebične i lukrativne partikularnosti. Patriotski glasači bi ubrzo prepoznavali ove procese u kojima bi suverenističkim strankama cilj bio samo da prežive, obezbeđujući jedva novi cenzus i vrlo malo preko toga.
Kao da se čitava patriotska ideja utopila u nekoliko novih mandata i nove pare iz budžeta, sa aljkavo i zlonamerno propuštenom prilikom za osetnim uvećanjem rejtinga ili poboljšanjem uticaja u javnosti. I ubrzo bi patriotski glasači bivali vidno razočarani takvom praksom suverenističkih stranaka, već na sledećim izborima bi „dizali ruke“ od njih.
Pošto još uvek nije obelodanjena „studentska lista“, niti je poznato da li će studenti predložiti jednu ili dve sopstvene izborne kolone, nije moguće sa sigurnošću predvideti suverenistički kapacitet ove liste. Ukoliko bi se stekao utisak da je studetska lista snažno prozapadna na način kako se propagira preko televizija „N1“ ili „Nova S“, onda bi suverenističke stranke imale povoljniju poziciju u odbrani cenzusa, čak i u dve patriotske kolone.
Teško je očekivati da bi se mogao ponovo dogoditi „crni labud“ na suverenistikoj sceni kao kod prethodnih izbora u slučaju pokreta MI, jer se ovakva iznenađenja ciklično ponavljaju na oko svake dve decenije. Međutim, ukoliko bi se stekao utisak, dominantno preko prisustva profesora Lompara na vrhu studenske liste, da je ona pretežno patriotska, onda bi sav suverenistički blok morao da postane monolitan u cilju opstanka. Naravno, reč je o golom opstanku iz ugla ovih stranaka, a ne o načelnim željama patriotskih glasača. Oni bi u svakom slučaju i kod svih izbornih kombinacija želeli da vide ujedinjenu patriotsko-suverenističku grupaciju, bez obzira na raspored i sadržaj svih ostalih izbornih lista.
Imperativ sabornosti
Dakle, šta imamo danas na razdrobljenoj patriotskoj sceni? Malo, vrlo malo. Da krenemo od parlamentarnih stranaka. Pokret MI se pocepao u bar dve grupacije, iz čijih poslaničkih klubova su kasnije izlazili neki poslanici i postajali nezavisni. NDSS je sačuvao izvorni izborni kapacitet, dok se u njegom koalicionom partneru POKS odvijaju turbulentni procesi. Ukoliko ne dođe do formiranja programske i izborne osovine između ove dve suverenističke grupacije, prvenstveno pokreta „MI – snaga naroda“ (prof Nestorović) i NDSS (dr Miloš Jovanović) – nikome od suverenista neće biti zagarantovan novi cenzus, posebno u slučaju ako studentsku listu bude predvodio Milo Lompar.
Naravno, potrebno je ispuniti bar dva uslova da bi sve narečeno imalo smisla. Prvi, ova osovina bi morala da se formira što pre – takoreći odmah – kao precizna programsko-izborna koalicija. Drugi, odmah bi po istom principu morale biti pozvane stranke ili grupe građana (NVO) patriotske orijentacije, kao što je, recimo grupacija oko Vladana Glišića i Dane Grujičić, pokret „Moba“ ili „Srpski demokratski savez“ (ove organizacije su navedene samo kao primer i svakako nisu jedine).
Zatim bi ovoj osovini trebalo pridružiti nekoliko istaknutih patriotskih intelektualaca (Matija Bećković, Slobodan Reljić), od kojih su neki članovi „Pokreta za odbranu Kosova i Metohije“ ili žive na Kosmetu (Ković, Samardžić, Đikić, Ćorac, Antonić…) Verovatno je da bi ovakva ukrupnjena suverenistička koalicija osvojila između 10-15 odsto glasova (sa tendencijom daljeg rasta u slučaju povoljnih okolnosti), čak i u slučaju ako studentska lista bude generisala snažnu patriotsku atmosferu oko sebe.
Režim bi bio uzdrman u slučaju da nekako ostane na vlasti, jer bi imao nategnutu većinu i utisak o mogućnosti skorijeg pada. U takvim uslovima bi dalja izdaja oko Kosmeta, Republike Srpske ili oko kopanja litijuma u Srbiji bila vidno opstruirana. U slučaju da se ne formira ovakva saborna patriotska lista, već da suverenisti izađu na izbore u više nezavisnih kolona, gotovo je izvesno da bi većina ovih kolona ostala ispod cenzusa, čime bi se po Dontovom izbornom sistemu patriotski glasovi konvertovali u briselske mandate: bilo iz naprednjačkog tabora, bilo iz NATO tabora.
Istorija se ponavlja mutirajući od drame prema farsi i obrnuto. Danas nam ponovo, kao i nekada, treba „treći put“ u sprovođenju suverenističke politike i odbrani nacionalnih interesa. Za Srbiju bi bilo kobno da se mandati u budućoj Narodnoj skupštini raspodele uglavnom između poslanika levog i desnog krila NATO alijanse, što bi se dogodilo u slučaju da suverenisti na izbore izađu podeljeni, a studenti mahom sa prozapadnim kandidatima na listi.
Ukoliko dođe do saborne patriotske liste, i ukoliko na studentskoj listi bude recipročno zastupljena suverenistička politika, najzad bismo imali osnovu za veru u bolje dane u kojima bi u Narodnoj skupštini glas patriota imao snažan odjek kakav je Srbiji neophodan. U protivnom, bićemo samo „mrtva priroda“.
Autor: Igor Ivanović je publicista iz Beograda, dugogodišnji član Udruženja književnika Srbije
Glas javnosti/Novi standard
Stavovi izraženi u kategoriji Lični stav nisu nužno stavovi redakcije Glasa javnosti
SKINI APLIKACIJU
