Glas istražuje - kako je protekao istorijski susret Slobodan Milošević - Vojislav Koštunica: U ČETIRI OKA IZ PRVE RUKE!

Koštunica je ušao prvi i odmah se sreo sa Miloševićem. Pozdravili su se srdačno i Milošević je pokazao mesto Koštunici desno od njega, a meni levo...Pre nego što je seo Milošević nas je ponudio pićem i sam je poslužio.

Seo je i nazdravio, gledajući Koštunicu pravo u oči. Za trenutak je nastala mučna situacija... "Generale, osećam se kao da mi je kamen pao sa vrata. Ja nemam šta više da tražim. Sada sam miran i znam da ću imati dosta vremena da provodim sa svojim unukom".

                             **********

Oko 5. oktobra 2000. i rušenja režima Slobodana Miloševića na ulici, i danas, dve decenije i kusur meseci docnije, mišljenja u Srbiji su - podeljena!

Za "pobednike", koaliciju DOS - to je bio dan kada je Srbija postala demokratka, za gubitnike (da li?) to je bio dan kada je izvršen državni udar, dan kada je srušena zemlja, dan kada su "pobednici", uz pomoć "sa strane" počeli da razaraju privredu, uništavaju institucije i zemlju doveli u vazalno stanje... Naravno, niko apsolutno nije u pravu, a nama svedocima tih vrelih oktobarskih dana ostaju samo sećanje kao svedok...A, poznato je da je sećanje nepouzdani svedok...

Ipak, jedan trenutak, dan posle, dakle 6. oktobra i prvi susret "svrgnutog" predsednika Slobodana Milošević i "čoveka koji svakog sme da pogleda u oči", DOS-ovog predsedničkog kandidata i budućeg predsednika dr Vojislava Koštunice u "Lovačkoj kući" vile "Mir" i dalje je, čini se - obavijen maglom, nedoumica i mnogi zvani i neznani su ga u javnosti tumačili - "odokativno", ili kako su oni želeli da taj susret vide, ali ne i onako - kako je to zaista bilo.

Osim Vojslava Koštunice jedini svedok događanja u "Lovačkoj kući" bio je general-pukovnik Nebojša Pavković, tada Načelnik GŠ Vojske Jugoslavije, na neki način organizator, ali i garant bezbednosti Vojislavu Koštunici, da će uopšte da se sa sastanka vrati u Palatu federacije...

Mnogo puta sam o tom susretu pričao s Nebojšom, ali da ne bih prepričavao "šta je kako bilo", reč ima Nebojša Pavković:

"Do susreta Vojislava Koštunice i Slobodana Miloševića došlo je 6.oktobra oko 20,30 časova. Tog dana oko 17,30 časova nazvao me je general-major Aca Tomić i rekao da je neko iz Koštuničinog okruženja, pokrenuo inicijativu da se sretnu Miloševič i Koštunica u "Palati federa­cije" i da razgovaraju o prevazilaženju trenutne situacije.

Na moje pitanje, odakle on, Tomić, u toj priči, rekao mi je da ga je kontaktirao njegov prijatelj, novinar "Bete", koji je blizak sa Koštunicom.

Tomić me je zamolio da ja razgovaram sa Miloševišem u vezi sa tom inicijativom, jer sam ja "autoritet" u koga on ima poverenje. Odgovorio sam Tomiću da se sa Miloševićem nisam čuo od 2 po ponoći časova i da mislim da je on ljut na mene...

Ponovo je insistirao da pokušam i ja sam mu obećao...Razmišljao sam šta da radim. Znao sam da je Milošević ljut na mene i nisam znao kako će da  reaguje.  Zapravo, nisam znao ni gde se nalazi.

Razmišljao sam i šta će se dobiti tim razgovorom i zaključio da je razgovor njih dvojice u ovoj napetoj situaciji potreban.

Nazvao sam ga na MUP-ov "specijal" i on se javio. Znao je da ga ja zovem sa tog telefona.

"Šta ima generale, zašto me zoveš", rekao je.

Bio je "hladan" i neraspoložen. Počeo sam da mu objašnjavam sve što mi je Tomić rekao i on me prekinuo:

"To ne dolazi u obzir. Ko je tebe kontaktirao", pitao je.

Objasnio sam mu sve detaljno.

On je ponovio svoj stav:

"Ne dolazi u obzir, izbori nisu završeni i predstoji drugi krug", i prekinuo vezu.

Znao sam da će tako reagovati, ali me je iznenadilo da on posle svega očekuje da će se održati drugi krug izbora i da se nada da će rezultati biti povoljni za njega?!.

Nazvao sam Acu Tomića i rekao mu da Milošević ne prihvata susret i razgovor...

Posle 30 minuta, ponovo se javio Tomić i rekao da Koštunica predlaže da tom razgovoru sa Miloševišem, prisustvujem i ja! Shvatio sam da mene žele da uključe u razgovore kao nekog garanta Miloševićeve sigurnosti. Posle kraćeg razmišljanaja nazvao sam Miloševića i preneo mu predlog.

Ponovo je rekao: "generale ne dolazi u obzir" i prekinuo vezu.

Posle desetak minuta zazvonio je MUP-ov "specijal". Zvao je Milošević i rekao da će prihvatiti susret sa Koštunicom pod uslovima da On, Koštunica dođe kod njega u rezidenciju i da razgovorima osim nas trojice ne prisustvuje niko više...Da nema novinara i TV ekipa, pa čak ni konobara.

Rekao sam da ću to preneti generalu Tomiću, i pitao ga da li da ja organizujem taj sustret.

"Vi ste generale zaduženi za organizaciju, i ako to završite javite mi kakav je plan", odgovorio je.

Odmah sam nazvao Tomića i sve mu objasnio. On je odmah izrazio sumnju da će Koštunica pristati da dođe u vilu "Mir".

Posle 30 minuta, nazvao me je i objasnio da Koštunica prihvata predlog, ali da traži da ja dođem po njega u "Palatu federacije", da ga odvedem kod Miloševića, ali i da ga posle razgovora obavezno ja - vratim.

Prihvatio sam taj zahtev i o tome izvestio Miloševića.

Po Koštunicu sam krenuo sa obezbeđenjem koje je bilo smešteno u dva terenska vozila. Ispred ulaza u "Palatu federacije", sa dunavske strane stigao sam tačno u 20,00 časova. Ispred ulaza  bilo je nekoliko ljudi, od kojih mi je jedan prišao i rekao da Koštunica dolazi za 2-3 minuta...

Izašao sam iz vozila i video da Koštunica silazi niz stepenice. Bio je sam. Ja ga do tada nisam video uživo. Kada je izašao iz zgrade prišao sam i predstavio se:

"Gospodine Koštunica ja sam general Pavković".

Pozdravili smo se i on mi je rekao:

"Znam generale".

Seo je iza suvozača, a ja do njega. Išli smo najkraćim putem preko gazele i topčiderske zvezde. Jedno vreme smo ćutali, a onda sam ga ja pitao da li je umoran posle svega, što je on i potvrdio. Isto pitanje je postavio i on meni. Očigledno je bilo da još uvek nemamo prikladnu temu za razgovor.

Na kapiji u Užičkoj 15, dežurni nas je usmerio na put desno, a ne pravo, prema vili "Mir". Put nas je doveo do objekta poznat kao "Lovačka kuća". Ispred objekta je bilo nekoliko ljudi MUP-a, iz Miloševićevog obezbeđenja. Video sam i dva terenska vozila.

Kada smo izašli iz vozila, odnekud se stvorio general Tomić i još jedan civil, za koga sam znao da je novinar. Bio je to Jevtić. Nismo imali vremena za razgovor pa sam odmah poveo Koštunicu prema ulazu.

Koštunica je ušao prvi i odmah se sreo sa Miloševičem. Pozdravili su se srdačno i Milošević je pokazao mesto Koštunici desno od njega, a meni levo.

Lovačka kuća bila je potpuno izmenjena, nije bilo lovačkih trofeja, već bela salonska kožna garnitura, dva dvoseda i jedna fotelja kao i jedan veći i dva mala stočića.

Pre nego što je seo Milošević nas je ponudio pićem i sam je poslužio. Seo je i nazdravio, gledajući Koštunicu pravo u oči. Za trenutak je nastala mučna situacija. Svi smo ćutali, a Milošević je i dalje gledao u Koštunicu.

Tog trenutka sam se setio da Koštunicu nisam upoznao sa navikom Miloševića, da očekuje da onaj ko je tražio razgovor kod njega, prvi počne da govori.

Po principu: "Tražio si da razgovaraš samnom pa izvoli".

I ja sam nekoliko puta bio u takvoj situaciji dok nisam naučio. Da bi prekinuo takvu atmosveru počeo sam da govorim, i objasnio kako sam planirao ovaj susret.

Milošević se opet okrenuo prema Koštunici i očekivao da on počne sa pričom. Ništa se nije desilo, i ja sam pomislio da je Koštunica promenio mišljenje, i da ne želi da ja prisustvujem razgovoru.

Popio sam piće, ustao i na iznenađenje Miloševiča rekao da je bolje da ih ja napustim i da oni razgovaraju sami.

Okrenuo sam se i pošao prema vratima. Milošević ništa nije rekao i izašao sam napolje.

Dok smo čekali da se razgovor završi Tomić mi je pričao da je Jeftića upoznao dok je ovaj bio u vojsci i da su tako došli u kontakt. Jeftić je stalno govorio o tome da je on garantovao Koštunici da će biti potpuno bezbedan i da ja moram da ispoštujem dogovor i da ga posle razgovora vratim u "Palatu federacije".

Kroz zavese na "Lovačkoj kući" smo videli da su Milošević i Koštunica ustali i da se kreću ka izlaznim vratima. Ja sam stigao u trenutku kada su izlazili.

Na rastanku su se rukovali i Milošević je rekao Koštunici:

"E, pa sretno", a meni se obratio rečima:

"Generale ispratite gospodina Koštunicu i ostanite kod mene".

Nisam stigao ni da odgovorim, a reagovao je Jeftić rečima: "Ne nije takav dogovor".

Odgovorio sam Miloševiću da po planu moram da otpratim Koštunicu da "Palate federacije", i odmah ću da se vratim kod njega. Milošević je prokomentarisao da nema potrebe i da je Koštunica bezbedan.

Odovorio sam mu da moram ispoštovati plan i dogovor. Ušao sam sa Koštunicom u vozilo i odmah smo krenuli.

U toku puta Koštunica je bio vidno raspoloženiji nego kada smo dolazili. Pitao me je da li sam ja dobio Službeni list SRJ u kome je objavljeno da je on pobedio na izborima? Ogovorio sam mu da ne dobijam i da nisam znao za to.

"I Milošević mi je rekao da nije znao, što mi je teško da prihvatim", prokomentarisao je Koštunica.

Pokušao sam još jednom da ga ubedim da nisam znao, da to mediji nisu objavili...

"U tom slučaju Vam čestitam na pobedi i dužnosti Predsednika. Ako je tako VJ je sada pod Vašom komandom".

Dok smo putovali pitao me je za porodicu i odakle sam. Kada smo stigli, izašao sam da ga pozdravim, a on me je neočekivano pozvao da popijemo kafu. Morao sam da prihvatim. Kada smo ušli u zgradu, svi koji su nas videli su zanemeli, pojedinci su prokomentarisali "Bravo".

Ušli smo u jednu veliku salu na prvom spratu u kojoj je bio samo jedan neobično dugačak sto i stolice. Koštunica je seo u čelo stola, a ja sa njegove leve strane. Bilo mi je neugodno i zbog ovakvog ambijenta, ali još više što sedim sam sa novim Predsednikom SRJ, i mojim novim predpostavljenim.

Posle posluženja kafom, iskoristio sam priliku da novom predsedniku, kratko, referišem o stanju u VJ. Rekao sam mu da ću prihvatiti sve njegove odluke koje se odnose na VJ, i mene lično.

Odgovorio mi je da sada nije vreme za to, a ja sam ga pozvao da što pre poseti Generalštab VJ i da čuje detaljnije referisanje o borbenoj gotovosti VJ.

Prihvatio je poziv i obećao da će to vrlo brzo učiniti.

U toku povraka ka vili "Mir", razmišljao sam šta znači biti profesionalni vojnik u uslovima iznenadne promene vlasti, i da li je zaista tačno da Milošević nije znao za odluku Izborne komisije.

U vili "Mir", vladala je neočekivana "gužva". U salonu Miloševića bilo je desetak ljudi iz rukovodstva SPS i JUL-a, i kamermana i TV tehničara koji su postavljali opremu.

Milošević je telefonom razgovarao sa nekim. Kada je završio razgovor, pošao je prema meni i odmah me pitao da li sam ja znao da je objavljena pobeda Koštunice na izborima u SL SRJ.

Odgovorio sam da nisam i da mi je u povratku rekao Koštunica. Bio je opušteniji nego li pre dva sata i ispričao mi je da se čuo sa ljudima iz Komisije koji su mu potvrdili tačnost te informacije.

"Generale, osećam se kao da mi je kamen pao sa vrata. Ja nemam šta više da tražim. Sada sam miran i znam da ću imati dosta vremena da provodim sa svojim unukom".

Nisam komentarisao njegove reči i on mi je objasnio da će se preko televizije obratiti narodu Srbije i SRJ i priznati pobedu Koštunice.

Pružio mi je ruku, i prilikom pozdrava opet mi je ponovio da mu nisam izvršio ni jedno naređenje. Dok sam išao prema izlazu, osećao sam na sebi nezadovoljne poglede njegovih saradnika, i pomislio kako su ga baš oni obmanjivali o stvarnom odnosu snaga na izborima i koji su ga možda i nagovorili da raspiše prevremene predsedničke izbore.

U svojoj kancelariji, u Generalštabu, slušao sam njegov oproštajni govor. Sada, kada ponovo pročitam taj govor, sve više sam ubeđen da je za mnoge stavove i ocene, bio u pravu, ali da je o njima počeo kasno da govori. Osećao sam neku prazninu i neizvesnost. Sve se desilo brzo, iako sam imao informacije da će sigurno dogoditi smena vlasti.

(Glas javnosti)

SKINI APLIKACIJU