Miro Lompar: Vučić vlada korupcijom, propagandom i nasiljem
Autor: Glas javnosti
Vlast nastoji da je još neformiranu studentsku listu prikaže kao izdajničku, dok opozicija želi da je predstavi kao građansku, a studenti će najviše postići ako uravnoteže nacionalnu i građansku dimenziju svoje liste.
Zapad toleriše režimsko nasilje i to će trajati dok ne pronađe alternativu koja će garantovati očuvanje učinaka Vučićeve vlasti. Umesto da podrži demokratske i opozicione činioce koji bi, na podlozi rusofilskih osećanja naroda, mogli obezbediti dugotrajni ruski uticaj kod nas, Moskva se opredelila za kratkoročni aranžman sa režimom koji zemlju vodi u potpunu zavisnost od zapadnih činilaca. Opozicione stranke su bitan učesnik vladajućeg „parlamentarnog kretenizma“ (Marks). Kritikujući studentski protest, oni brane sistem u kome su njihove privilegije zaštićene. Vlast nastoji da je još neformiranu studentsku listu prikaže kao izdajničku, dok opozicija želi da je predstavi kao građansku. Studenti će najviše postići ako uravnoteže nacionalnu i građansku dimenziju svoje liste. Zbog stavova o „srpskom integralizmu“ napadaju me sa svih strana. Dakle, u pravu sam – rekao je prof. dr Lompar u intervjuu sa Predragom Popovićem.
Kao kandidate na svojoj budućoj izbornoj listi, studenti traže ličnosti koje nisu politički, profesionalno i privatno kompromitovani, koji nisu učestvovali ni u jednoj izvršnoj vlasti i čija opredeljenja su miroljubiva, rodoljubiva i građanska, kao i njihova.
Takvi zahtevi predstavljaju skicu za portret dr Mila Lompara, profesora Filološkog fakulteta u Beogradu.
Kako će se završiti ova društveno-politička kriza: izborima, vanrednim stanjem ili na neki treći način?
LOMPAR: Izgubivši jedan deo podrške u zemlji, opterećen obavezama koje je preuzeo u odnosu na zapadne političke činioce, kao i ličnim obavezama nosilaca vlasti, Vučić-Brnabić režim sve više počiva na njihovoj podršci. On poklanja nacionalne resurse da bi oni nastavili da podržavaju njegov opstanak na vlasti. Ruskim činiocima prevashodno servisira političke ustupke, da bi nastavili da tolerišu njegov izvoz granata u Ukrajinu.
Što više bude gubio oslonac u zemlji, grčevitije će se držati zapadne podrške. Ona će trajati dok zapadni činioci ne pronađu alternativu koja će garantovati očuvanje učinaka Vučić-Brnabić režima. Njima je potrebno meko prizemljenje tog režima. Šta to znači? Potrebno je da se oblikuje vlast koja će obezbediti dosadašnje učinke i njihovo produžavanje. Taj režim je i došao na vlast kada je garantovao učinke koje je ostvario Tadićev režim (sporazumi oko KiM) i njihovo produženje i pojačavanje.
Ima mnogo opozicionih kandidata za tu ulogu, ali nijedan za sada nema biračku podršku koja bi obezbeđivala uspostavljanje mehanizma smene režima. Otud je decenijsko uništenje nacionalne opozicije, korupcijom i propagandom, bio osnovni posao režima. Građansku opoziciju kontrolišu stranci i otud intenzitet njenih protesta zavisi od njihovih podsticaja. Vrtoglavo zaduživanje zemlje deluje kao naum stranih činilaca da vlast koja bi došla posle pada ovog režima ne može, i da hoće, da se kreće izvan zadatih pravaca.
Zašto Vučić odbija da prihvati zahtev studenata za raspisivanjem vanrednih parlamentarnih izbora? Da li se plaši poraza ili naprosto tera inat?
LOMPAR: Nije prisiljen da ga prihvati. Okolnost da društvo propada njega ne dotiče, jer on brine o vlasti i svojim poslovima, a ne o društvu. U društvenu patologiju spada okolnost da režim nije spreman da izgubi ni mesnu zajednicu. To najbolje ocrtava njegove totalitarne impulse. Oni su kombinovani sa kriminalnim. Jer, totalitarni režimi su najčešće policijski, pa mafija radi za državu, dok su kriminalni režimi takvi da država postaje servis mafije. Tako je bilo dugo u Latinskoj Americi.
Takav sistem je nastao kod nas. Kao da se razvija utisak da ćemo ostati dugo u njemu. Još je Vili Vimer 1999. godine pisao tadašnjem kancelaru Šrederu kako je odlučeno da Srbija ostane u polurazvijenom stanju i bez ulaska u EU. Neka vrsta društva koje se neprestano raspada. Nema boljeg garanta tog nauma od Vučić-Brnabić režima. Zapadni činioci tolerišu nasilje koje režim sprovodi, mediji su zabavljeni policijskim podmetačinama.
Suprotno propisima, Vučić je 5. jula, na godišnjicu otvaranja Železničke stanice u Novom Sadu, pustio u rad nezavršeni tunel prema Požegi. Znam da je to pitanje za psihologe i psihijatre, ali kako Vi objašnjavate njegovo morbidno insistiranje na tom datumu?
LOMPAR: Osim zlokobnog infantilizma, jer mentalni tirani su često infantilni, otud deluju odvratno (Dugin), u njegovim postupcima mogla bi se prepoznati – kako je pisao Andrić – „drskost roba kome je garantovana nekažnjivost“.
Da li je pomilovanje četvorice naprednjačkih aktivista, koji su optuženi za nanošenje teških fizičkih povreda jednoj studentkinji, takođe simptom Vučićeve sklonosti ka patološkim političkim porukama?
LOMPAR: To je racionalnije nego što izgleda. Ulični batinaši treba da se osećaju podržano. Vlast počiva na njima. Poruka koju predsednik države šalje glasi: ulicu ne dam, jer nije samo vlast na ulici nego je ulica vlast. Otud se sve pretvara u uličarstvo: oblačenje, ponašanje, govor.
Koliko daleko je Vučić spreman da ide u pružanju otpora studentima i pobunjenom narodu? Dok protesti ne splasnu ili dok neko ne strada na ulici?
LOMPAR: Dokle god mu je to dopušteno. EU nema primedbi, opozicija glumi parlamentarizam, korupcija servisira potrebe aktivnog dela stanovništva, pasivni deo stanovništva je zainteresovan za penzije kao za poklone, mediji razigravaju prostačku znatiželju u svim pravcima. Sve se to finansira kreditnim novcem. Dok bude tog novca, biće mogućnosti za kombinovane metode manipulacije i nasilja. Novca bi moglo biti dok ima nečeg za prodaju. Kada se prodaju preostala javna preduzeća, ići će se na dalje otuđivanje teritorije. Jedna narkomanska situacija u društvenom smislu.
Kao što je zemlja nastala nacionalnom borbom, tako se raspada pod lažnom nacionalnom zastavom. U kulturološkom smislu, srpski narod se od autentičnog naroda (sa realnom istorijom i mitom, zavetom i prosvećenošću) pretvara u sintetički narod. Cilj je obeležen duhom samoporicanja: sve srpsko treba pretvoriti u srbijansko. Pokazuje se da je sve što su radili u 35 godina bilo lažno. Lažna linija Karlovac – Ogulin – Karlobag – Virovitica biva zamenjena lopovskom linijom Kaluđerica – Beograd na vodi – Batajnica. Tako se program Srpske radikalne stranke pretvorio u program Saveza komunista Srbije i LDP-a. To je politička linija koju predstavlja Vučić-Brnabić režim.
Slobodan Milošević je pao kad su mu poslušnost otkazali najbliži stranački saradnici, policija, vojska i deo pravosuđa. Šta treba da se desi pa da to snađe i Vučića?
LOMPAR: Da zapadni činioci ujedine opoziciju, pruže joj fizičku zaštitu, obezbede medijsku podršku i aktiviraju strah u državnim telima da bi njihovi rukovodioci mogli odgovarati. Zašto bi to činili kad se građani ponašaju kao da nisu zainteresovani da im život bude normalniji, ako ne i nešto bolji? A litijum je potreban uvek doslednoj nemačkoj politici i privredi. Zapadni činioci nastoje da kontrolišu sve činioce sistema: vlast i opoziciju, vojsku i policiju, privredu i banke, medije i obrazovanje. Budući da im to polazi za rukom, jer se svaki akter političkog dejstva mora njima javiti da dobije odobrenje za ono što je naumio, svako se trudi da pogodi njihovo očekivanje, uključiv i neočekivane pojave u sistemu, oni ne vide potrebu da se promeni zatvoreni sistem, koji predstavlja Vučić-Brnabić režim.
Koliko još mogu da traju studentske blokade univerziteta i ulica?
LOMPAR: Ne mogu da procenim.
Kako objašnjavate odluku većine fakulteta da se, kroz razne modalitete, sprovodi nastava?
LOMPAR: Ucenom. Kad živite u logoru, borba za koru hleba bačenu u blato postaje dramatična. To nije za osudu, premda je neprijatno za gledanje. Uostalom, profesori su se jedini pobunili zbog opšte stvari i izdržali su duže od svih zainteresovanih posmatrača. Koji su uredno išli na posao i primali platu. Svedoci smo društvenog licemerja: ruže se ljudi kojima se poveravaju deca na vaspitanje i obrazovanje. Znači: ili ne brinete o deci ili znate da lažno optužujete ljude. U oba slučaja, pretvarate se u moralnu nakazu. Dobro došli u Vučić-Brnabić raj.
Kako objašnjavate odnos većine parlamentarnih stranaka prema studentima, čije postupke često kritikuju žešće nego režim?
LOMPAR: Parlamentarne stranke su deo sistema. Ne žele da ugroze legitimnost vlasti tako što bi napustili Skupštinu. Njihove veze sa narodom su tanke: nisu u stanju da obave kontrolu izbora na svim biračkim mestima. Njihova politika nije rad u narodu nego davanje izjava i nagađanje šta bi stranci mogli želeti. One su bitan učesnik vladajućeg „parlamentarnog kretenizma“ (Marks). Kritikujući studentski protest, oni brane sistem u kome su njihove privilegije zaštićene.
Za koga buduća studentska izborna lista predstavlja veći problem, za vladajuću koaliciju ili aktuelnu opozicionu garnituru?
LOMPAR: Ona može uzeti mnogo glasova opozicionim strankama, premda je njena osnovna snaga u aktiviranju pasivnih birača. Ona, istovremeno, sistematski uništava predstavu o vladajućoj koaliciji kao neprikosnovenoj. Zato vlast nastoji da je prikaže kao izdajničku, dok opozicija želi da je predstavi kao građansku, ne bi li na njenom talasu uspela da mobiliše glasove za sebe. Ako budu dozvolili da ih tako oblikuju, da nestane nacionalna komponenta njihove politike, ako ih ustraše famom o srpskom nacionalizmu, što je cilj histerične kampanje koja se vodi od vidovdanskog skupa, onda će studentska lista biti idealna meta za režimsku propagandu. Jer, biće predstavljena kao anacionalna. Ukoliko ponesu nacionalnu agendu, ugroziće glasače režima i aktivirati pasivne glasače. Najviše će postići ako uravnoteže nacionalnu i građansku dimenziju svoje liste.
Da li je u pravu Zdravko Ponoš, predsednik stranke Srbija centar, kad kaže da Vučić hoće da uništi univerzitet, a da mu „taj posao završavaju studenti“?
LOMPAR: On ponavlja „mudrost“ koju su izneli profesori sociologije i filozofije kao predstavnici režimske inteligencije sa suprotnih polova: RT Balkan, Peščanik, Politika i NSPM. Nije u pravu. Ako je režim naumio da uništi univerzitet, ako je to kolonijalni zadatak koji je donela agenda na kojoj su mu stranci odobrili da dođe na vlast, on će izgovor uvek pronaći.
Zašto zapadni centri moći, Vašington i Brisel, ignorišu studentske i građanske proteste u Srbiji, pa i brutalnost s kojom Vučić pokušava da ih ugasi?
LOMPAR: Zato što im on čini usluge na štetu srpskih nacionalnih i državnih interesa koje teško da bi iko mogao učiniti. Kao koruptivno određen režim, u kojem protagonisti višestruke izdaje brinu samo o svojim ličnim interesima, Vučić-Brnabić režim je najjeftiniji mogući režim sa stanovišta zapadnih interesa. Jer, njih ništa ne košta to što naša vlast pljačka sopstvenu zemlju i narod.
Kako objašnjavate da je najoštrija kritika Vučića stigla iz Moskve, od Aleksandra Dugina?
LOMPAR: Zakasnelo i nedosledno. Moskva je nedopustivo dugo podržavala Vučić-Brnabić režim u unutrašnjim pitanjima srpske politike da joj se to ne bi obilo o glavu. Umesto da podrže demokratske i opozicione činioce koji bi, na podlozi rusofilskih osećanja naroda, mogli obezbediti dugotrajni ruski uticaj kod nas, koji bi bio vidljiv i ako budu opozicija, ruski činioci su se opredelili za kratkoročni aranžman sa režimom koji zemlju vodi u potpunu zavisnost od zapadnih činilaca. To neodoljivo podseća na put kojim je išla Crna Gora.
U istorijskom smislu, to podseća na ponavljajuća vijuganja ruske politike, kakva smo imali tokom poslednja dva i po veka: ona nas je čas davala zapadnim činiocima, a čas nagovarala da istrajemo u samostalnosti. Zapadna politika je bila doslednija: ona nas je ostavljala u turskoj sferi, dok ne dođemo pod njenu upravu. Njihova procena je glasila: kao kultura ne zaslužujemo slobodu. I ruska politika nas je ocenjivala kao inferiorne, ali nam nije osporavala da budemo slobodni. Ako im to odgovara.
Iz Moskve, iz Spoljne obaveštajne službe Rusije stigle su i optužbe na račun Srbije zbog isporuke naoružanja Ukrajini. Da li je to znak da je Vučić ostao bez podrške Kremlja?
LOMPAR: Možda. Ali, obaveštajne strukture Kremlja su saopštile da nije bilo zvučnog topa 15. marta 2025. godine u Beogradu. Kome je to išlo u korist? I inače, oni bolje „znaju“ šta je bilo u Beogradu nego što su sposobni da zaštite generale i avione u Rusiji. Ako dođe do promene ruske podrške Vučić-Brnabić režimu, onda će do toga doći usled političkih ili vojnih, a ne policijskih saznanja: usled neke nagodbe sa zapadnim činiocima ili usled problema koje ta podrška stvara kod njih tokom rata.
Da li će do pada naprednjačkog režima doći tek kad i Zapad otkaže podršku Vučiću ili će građani Srbije morati sami da se izbore za oslobođenje?
LOMPAR: Kada građani Srbije toliko uzdrmaju režim da zapadni činioci postanu nesigurni da li će taj režim moći da im ispuni data obećanja. To ćemo videti u času kada se odjednom počne profilisati sinergijsko dejstvo u pravcu osporavanja režima i kada se bude profilisala zamena koja će biti garant očuvanja dosadašnjih odluka režima.
Podrškom studentima i, naročito, govorom na vidovdanskom protestu izazvali ste novi talas napada režimskih medija. Šta više smeta kreatorima te hajke, Vi lično ili poruke koje šaljete?
LOMPAR: Bio sam meta hajke režimske inteligencije i predsednika države u decembru 2024. godine zbog govora na tribini Proglasa u Lučanima. Tada su oni koji su tvrdili da studentski protest utire put secesiji Vojvodine procenili da sam „fikus“ i „korisni idiot“ Proglasa. Koliko su bili pametni i pošteni, pokazuje čitav vidovdanski skup: opšte raspoloženje, govori i zastave. To posebno pokazuje sadašnja kampanja režima i drugosrbijanske falange, duboko razočarane studentskim rodoljubljem, zbog mog pominjanja „srpskog integralizma“ u vidovdanskom govoru. Jer, oni tvrde da je to pominjanje dokaz da sam „ekstremni nacionalista“.
Ceo propagandni pogon režima (Blic, Politika, Večernje novosti), ceo propagandni pogon drugosrbijanskih medija (Peščanik, N1, Nova S, Danas, Autonomija info, Kurir), regionski sustav (Večernji list, zagrebačke Novosti, Radio Sarajevo, Pobjeda, Radio Kotor, Analitika) i međunarodne adrese (Frankfurter Allgemeine Zeitung, Deutsche Welle), bezbrojni elektronski portali, uzbudili su se zbog petominutnog govora jednog profesora. Nikakvog, dakle, nosioca vlasti. U trenutku dok predsednik hrvatske vlade prisustvuje generalnoj probi pevača koji ima pesme o „Jasenovcu i Gradiški Staroj“ i o hrvatskoj ruci koja će ubijati i u Srbiji. To ih je mnogo manje potreslo: neke nije uopšte.
Ako uporedite dvonedeljnu kampanju koju Danas vodi protiv mene, lako uočavate da je ona istovetna sa prirodom kampanja režimskih adresa: iz dana u dan, isti stav, ista laž, skrivanje činjenica. To pokazuje čemu teže Danasovi zagovornici kritike vlasti. Kad je – oko 2006. godine – tadašnja urednica Danasa, po želji Ljiljane Smajlović, postala urednica kulturnog dodatka Politike, taj deo novine je zauvek postao drugosrbijanski. Tako su utirani putevi Vučić-Brnabić režimu.
Sada se svakodnevno servisira glupost da moje pominjanje „srpskog integralizma“ može neugodno odjeknuti kod građana Novog Pazara. Ona je doživela razradu u izjavama tako „genijalnih“ ljudi kao što su članovi stranaka PSG i ZLF. Ovi neformalni, ali suštinski naslednici LDP-a otkrili su u toj mudrosti svoju političku agendu.
Kako se integralistički odnos između Beograda, Banja Luke i Nikšića, kao kulturni, privredni, turistički odnos, negativno dotiče ljudi u Novom Pazaru i njihovog osećanja da je Srbija njihova država? U čemu on ugrožava takvo osećanje? Da li je cena da opstane njihovo osećanje pripadnosti državi u tome da se moraju poništiti integralističke veze između Srba koje ih čine jednim narodom?
Mislim suprotno: Srbija je njihova država ukoliko su u njoj zajamčena njihova građanska i nacionalna prava, ukoliko su oni ravnopravni u zakonskom smislu, ukoliko postoji verska tolerancija, ukoliko postoji međunacionalna solidarnost i ukoliko se poštuje Ustav. Sve te stvari su pomenute u mom govoru. U jednoj formuli: građani u Srbiji, Srbi (kao državljani ili naradnosno, po izboru) pred svetom.
Ispod nametnutih paralela razaznaje se titoističko shvatanje da je srpski nacionalizam najopasniji od svih nacionalizama na ovom prostoru. (Uključiv i nacionalizam koji je stvorio koncentracione logore Jasenovac i Staru Gradišku. I danas se ponosi njima.) Odatle se razvija politika srpske krivice. Ova linija građanski orijentisanih ljudi odbija da prihvati da titoističko rešenje, kao polazište politike krivice koja se pripisuje srpskom narodu, ne može biti jemac bilo čega. Nema nikakvog rešenja na titoističkoj formuli. Da ima, ta formula ne bi bila jedan od predodređujućih činilaca raspada Jugoslavije.
Svakako je zablistala i Vesna Pešić. Ona tvrdi da je nacionalizam prepreka za demokratiju. To je toliko netačno da nije ni smešno koliko je glupo. Ali, nije slučajno. To je dubok komunistički zasad. Pronalazimo ga na osnivanju Beogradskog kruga, kada je Radomir Konstantinović rekao da je najveće čudovište na ovim prostorima – demokratski nacionalista. Toj formuli, koja treba da prikrije tragični komunistički bilans u istoriji srpskog naroda, nastoji se udahnuti nova legitimacija – EU. Ali, EU podržava Vučić-Brnabić režim.
Milan St. Protić je ocenio da su moja shvatanja unutrašnje i spoljašnje slobode kao kod nacionalnog romantizma. Ona su anahrona – veli on – u današnjem vremenu. Ova progresistička shema, koju je usvojio, upravo u današnjem vremenu, u dominantnim sadržajima kritike uma u XX veku, opisana je kao problematična. A shvatanje liberalnog nacionalizma nije afirmisano samo kod Jael Tamir u njenoj knjizi iz 1993. godine, kod nas prevedenoj, već i u njenoj neprevedenoj knjizi iz 2019. godine. Takvo je i shvatanje kulturnog nacionalizma kod Kaj Nilsen. Ako o tome neće da čita u mojim knjigama, neka pročita u odličnim tekstovima Slobodana Divjaka. Ima ih i u Danasu. Treba ipak nešto i znati: umesto da se parazitira na studentskim znanjima i mudrostima iz kafića.
Liberalni nacionalisti (Nikola Milošević, Kosta Čavoški, Vojislav Koštunica) uvek su bili tolerantniji od neotitoističke linije srpskih građanista. Njima nije smetalo da minijaturna stranka Vesne Pešić ima svoje mesto u opoziciji i u vlasti. Niko se od nacionalista koji podržavaju studentski protest nije negativno izrazio o studentskom putovanju – kroz Hrvatsku – do Strazbura i Brisela. Pre ili kasnije, pogotovo ako želi da sruši Vučić-Brnabić režim, građanska opozicija će morati da nauči dve stvari: da ima istu toleranciju prema nacionalistima kakvu oni imaju prema njoj i da ne može ona da određuje ko je prikladan za drugu stranu.
Kako se snalazite u ulozi tzv. Državnog neprijatelja broj 1?
LOMPAR: Beležim sve što se spušta na moju glavu i pišem novo poglavlje svoje knjige Manekeni laži. Evo nekoliko crtica.
Dušan Petričić je nacrtao karikaturu na kojoj jašem trojanskog konja sa glavom Radovana Karadžića, a na konjskim sapima je žig BIA. Tako je prikazao ono što dolazi iz fekalnih odvoda interneta. Kako čovek koji nije bio član Saveza komunista u vreme jednopartijskog sistema, koji je kritikovao Miloševića i Đinđića, dao ostavku Koštunici, kritikovao Tadića, Nikolića i Vučića, može biti povezan sa BIA, kojom su oni upravljali? Navršavati osmu deceniju života i lišiti se poštovanja koje starost daje čoveku veliki je Petričićev podvig: biti star, a dripac.
I kod Basare je vidna ova „vrlina“. Normalno je da se priključio svom omiljenom sportu: biti pod zaštitom i tući vezanog. On je vodao opanke Koštunici da bi postao ambasador na Kipru, pa je vodao opanke Koštuničinim protivnicima, kao maroder kružeći nad Đinđićevim lešom, pa je vodao opanke u stranci koja je – kao servis Mila Đukanovića – lobirala za odvajanje Crne Gore od Srbije, u tu svrhu vređajući mitropolita Amfilohija, da potom napravi tako ulagivački intervju sa Tadićem da mu je sagovornik rekao: „Neprijatno mi je koliko se slažemo.“ Koliko mora biti poltronski intervju u kojem vas sagovornik opominje da nije svrsishodno toliko dodvoravanje? Deceniju potom, kad Tadić više nije bio predsednik, Basara ga hrani fekalijama u svojoj kolumni. To su šampioni evropejstva u Drugoj Srbiji. Rijaliti programi su samo derivat rijaliti karikaturista i komentatora.
I za kraj: po gluposti je isprednjačio „div junak mrijet naviknut“ koji se potpisuje kao Nebojša Vučinić. U njegovoj objavi, koju sam dobio Viberom, piše da sam „jedini Lompar u istoriji, koji se izjašnjava kao Srbin“. Volim ovo „jedini u istoriji“: klasično istrčavanje neznalice koja računa na efekat. Da je pročitao moju knjigu Duh samoporicanja našao bi uputnicu ka faksimilima đačkih svedočanstava iz 1915. godine, sa pečatom Kraljevine Crne Gore, na kojima je nacionalnost Lompara upisana kao „srpska“. I ne samo njih: u članu 92 Krivičnog zakonika knjaza Danila, iz 1855. godine, piše da u Crnoj Gori nema drugog naroda do srpskog, ni druge vere do istočno-pravoslavne. Kako su prvi Lompari zapisani u okolini Cetinja u XVI veku, onda to znači: ne samo da nisam jedini nego su svi Lompari do 1945. godine bili srpske nacionalnosti. Čak i da je tačno, kao što nije, da ih posle 1945. godine nema koji su srpske nacionalnosti, da li ih je više od XVI veka do 1945. godine nego u poslednjih 80 godina? No, za onu pamet i poštenje za koje vreme i „istorija“ počinju sa „neumrlim“ drugom Titom, nema ničeg osim svagdašnje podrške vlastima.
Obzirom na količinu i vrstu napada, da li ste zabrinuti za svoju bezbednost?
Lompar: Napadaju me sa svih strana: dakle, u pravu sam.
Magazin Tabloid
Stavovi izrečeni u kategoriji Lični stav nisu nužno stavovi redakcije Glasa javnosti
SKINI APLIKACIJU
POVEZANE VESTI
.png)
KOMENTAR
