Dr VELJKO ĐURIĆ MIŠINA: To su sve pripreme da se KiM otpiše iz Srbije: Oj, Kosovu, rode da ti pojem

U ovim turobnim vremenima, u kojima je glavna tema (predstojeća?) izdaja Kosova i Metohije, setih se jednog detalja mog životopisa.

Pre 33 godine, tačnije 1989. objavio sam u „Pravoslavlju“, glasilu Srpske Patrijaršije, kratak tekst pod naslovom „Dalmatinsko Kosovo i Kosovo i Metohija“. U stvari, to je bio deo teksta objavljenog u beogradskom nedjeljniku NIN. Računao sam da će malo ko to pročitati ali sam prevideo da je u tim godinama umirućeg komunističkog sistema bilo dovoljno onih kojima je to bio posao: čitali su „između redova“, tragajući skrivene poruke koje su se krile u rečima!

Potom su pisali službene beleške i dostavljali onima gore, na odlučivanje. Uskoro su se uključili čelnici raznoraznih političkih organizacija Splita, Dalmacije i Hrvatske. Tako sam, pukim slučajem, postao ime koje je napadano zbog javno napisanih reči koje su upozoravale da će sve ono što se dešavalo pripadnicima srpskog naroda na Kosovu i Metohiji uskoro događati Srbima u Dalmaciji.

Danas, posle 33 godina od tada, Srba gotovo i da nema u Krajini niti Dalmatinskom Kosovu. A Kosovo i Metohiju spremaju da otpišu od Srbije!

Deo srpskog naroda je nedostojan svojih predaka
Rođen sam u mestu koje je oko 40 kilometara jugoistočno od Dalmatinskog Kosova. A o Kosovu i Metohiji saznavao sam od strina i baba. Neke od njih znale su gotovo kompletan kosovski ciklus narodnih pesama, a to su obično iskazivale onih dana kada bi kod nas dolazio rođak koji je imao gusle i znao da gusla. Tako sam stekao prva saznanja o Kosovu, Lazaru, Obiliću, Brankoviću…

Kasnije sam saznao o balkanskim ratovima u kojima je osvećeno i vraćeno Kosovo…


Kao gimnazijalac imao sam obavezu da čitam stihove i tekstove poznatih srpskih književnika. Jedan od njih, Milan Rakić, diplomata i ratnik u Prvom balkanskom ratu, ostavio nam je mnogo rodoljubivih pesama koje su generacije i generacije učenika znale napamet. Jedna od njih, „Na Gazimestanu“ napisana na početku 20. veka, u desetercu, ima dve celine: prva govori u kosovskim junacima, to jest o slavnoj prošlosti, dok je drugi posvećen savremenim danima u kome pesnik naglašava gubitak rodoljublja. Jedna od strofa glasi:

„Danas nama kažu, deci ovog veka,

da smo nedostojni istorije naše,

da nas zahvatila zapadnjačka reka

i da nam se duše opasnosti plaše!“

Mada u nastavku potire te reči naglašavajući da je spreman na veliku žrtvu, potonjim generacijama je ostavio u amanet obavezu da preispituju sebe i svoje vreme.

Vek i deceniju godina kasnije, sadašnjost nam na mnogo primera ukazuje da je deo srpskog naroda nedostojan svojih predaka, da je batalio svetlu prošlost, okrenuo se lažima koje dolaze sa zapada.
Hajdemo da ovu tvrdnju potkrepimo primerima:


Prvi i najveći svetitelj u našem pravoslavlju, Sveti Sava, zadužio je za vjek i vjekove srpski narod. Narod je, međutim, uz neki blag glas protivljenja, prihvatio promenu imena osnovne škole u selu Dojeviće, u kraju u blizini manastira Studenice, neki kažu blizu mesta gde je svetitelj i rođen, iz „Rastko Nemanjić Sava“ u „Halifa bin Zaid al Nahjan“. To je 2016. godine ozakonjeno kroz Privredni sud u Kraljevu voljom napredno-radikalnog svedržitelja i njegovih slugu! Srblji „mukom ponikoše i u crnu zemlju pogledaše“ – ni reč protesta se ne ču!
To znači da će biti sve isto kada pomenuti bude menjao imena beogradskih ulica Miloša Velikog i Karađorđeve, Srblji će da ćute jer će ih u međuvremenu napredni drugosrbijanci i zapadne NVO ubediti da su ta dvojica vodili nezakonite ustanke protiv legalne turske vlasti, da je nabijanje na kolac izmišljotina, da je danak u krvi bila dobra prilika da mladići brzo napreduju u vojnoj službi, da je …
Autor teksta čiji nastavak možete pročitati OVDE je istoričar Dr Veljko Đurić Mišina