BRANKO PAVLOVIĆ: O slobodi i „dobrovoljnim davaocima tuđe krvi”
Autor: Glas javnosti
To što nam govore da smo „dobrovoljni davaoci tuđe krvi" je teška uvreda za većinsku Srbiju. Koju tuđu krv mi dajemo na oltar Srbije? Isključivo svoju, kad god se mora
Naša sloboda, kao i sloboda bilo kog drugog naroda na svetu, ostvarena je i branjena prolivanjem krvi najboljih među nama.
Veliki medijski prostor u našoj javnosti nekoliko decenija dobijaju zagovornici odricanja od slobode. Ne formulišu to izričito na taj način, ali veoma insistiraju da je važno da „ničija majka ne zakuka“, da se „više ne proliva krv“. Ovaj tekst pišem u odgovor onima koji nas, koji se zalažemo da se Kosovo i Metohija (Srbija) brane bezuslovno, etiketiraju kao „dobrovoljne davaoce tuđe krvi“.
Moji Pavlovići su u poslednjih 150 godina (ovo prezime nosimo od vojvode Peka Pavlovića, inače, borba je bila neprestana sve dokle pamtimo, od dolaska Ozrnića na Čevo) učestvovali u svim borbama za slobodu, srpski narod i Srbiju. U svakom ratu su sa oružjem u ruci davali svoje živote, a u poslednjoj odbrani 1999. imali smo tu „sreću“ da smo prošli sa jednom teškom ranom.
Te 1999. godine nas četvorica braće branili smo zemlju, a Zale, jedan od nas, teško je ranjen. Bio je na zadatku zaštite medicinskog osoblja koje je spašavalo ranjenike sa prve linije borbenih dejstava. Krećući se kroz šumu upali su u albansku zasedu. Zale je uočio opasnost u poslednjem trenutku i uspeo da jednovremeno sa napadačima otvori vatru. Odbio je napad, izvukao medicinare na sigurno, niko od njih nije zadobio bilo kakave povrede, a sam je teško ranjen. Srećna okolnost je bila da napadači nisu znali da je ispucao svu municiju za automat i da je ostao samo sa pištoljem i dva okvira.
Kada je ugušen toplički ustanak 1917. godine moj deda Boža se, kao jedan od dvojice pisara Koste Pećanca, u dogovoru sa njim, predao Bugarima. Bugari su pretili da će pobiti celu porodicu (oko 50 duša) ako se ne preda.
Prethodno je sa ocem Lazarom i mlađim bratom Petrom u Pasjači zakopao arhivu. Odveden je u Prokuplje na isleđivanje, ali je ishod bio unapred poznat – smrt vešanjem.
Poslednja muška glava
Saznavši od potkazivača da je bio pisar, bugarske komite, posebno poznate po svireposti, došle su u naše selo Berilje i Lazara mučili do smrti. Ništa im nije odao.
Jedno odeljenje su poslali u Pasjaču gde ih je Petar, star 15 godina, dočekao pucnjima iz puške. U kratkoj neravnopravnoj borbi Petar je ubijen.
Posle su mučili žene, pekli ih užarenim lopatama i zlostavljali na razne druge načine, a te žene nisu ni mogle da im kažu bilo šta jer zaista nisu ništa ni znale. Većina ih je, srećom, preživela. Božina baka je umrla.
Uveče je Lazar za trenutak došao svesti i tražio da vidi svog četvorogodišnjeg unuka, od najstarijeg sina koji je poginuo u borbama na Kolubari, kao jedinu preostalu mušku glavu. Niko nije mogao da pretpostavi da će se moj deda, tada 19-godišnji mladić, spasiti.
Taj dečkić, koga je pradeda Lazar poslednjeg video pred smrt, zvao se Ratko Pavlović Ćićko. Španski borac, narodni heroj i legenda Toplice u Drugom svetskom ratu. I danas glavna ulica i osnovna škola u Prokuplju nose njegovo ime. I nosiće dok je slobodarskog duha u nama. Ili dok neko drugi ne bude još veći junak od njega.
Ćićko i moj otac su braća od rođenih stričeva. Otac se ne bi ni rodio da hrabre žene Prokuplja nisu izvršile pritisak na bugarske vlasti, pa je na dan kada je Boža trebalo da bude obešen stiglo pomilovanje od bugarskog cara. Svi su deportovani u Bugarsku, u logore. Deda je pred kraj rata uspeo da pobegne, nekoliko dana se noću kretao kroz vrleti i uspeo je da se vrati u Berilje.
„Deca“ u ratu
U Drugom svetskom ratu je uhapšen i sproveden na Banjicu na streljanje kao viđeni intelektualac koji je odbio svaku saradnju sa okupatorom, ali je i to preživeo preko svojih masonskih veza.
Moj otac Bora je sa 16 godina (toliko o „deci“ u ratu) smatrao da je dovoljno jak da se bori protiv okupatora i iz stabilnog života u Beogradu otišao je u partizane. Ne u zbegu, ne bežeći od ustaškog progona i drugih nevolja, nego iz čistog patriotskog ubeđenja. Borio se hrabro (zbog čega je i odlikovan) i iz rata izašao kao trajni vojni invalid.
Kada bih pisao o svim žrtvama Pavlovića, bio bi to ceo roman. Ovde sam naveo samo najužu, direktnu vertikalu. A ne mogu a da ne dodam i pukovnika Čedu Popovića koji je moj pradeda po majčinoj liniji, osnivača organizacije Ujedinjenje ili smrt i proslavljenog oficira iz balkanskih i Prvog svetskog rata.
Ovakvih porodica kao što je moja samo u Toplici ima na desetine. U Srbiji ih ima na hiljade.
Koju tuđu krv mi dajemo na oltar Srbije? Isključivo svoju, hrabro, nepokolebljivo i kad god se mora. Zato što je sloboda iznad svega. Naša je jedina krivica što sami nismo poginuli.
To što nam govore da smo „dobrovoljni davaoci tuđe krvi“ za mene je teška uvreda. Verujem i za većinsku Srbiju.
Odbrana slobode
Takve i slične izjave imaju samo jedan cilj, da razbiju postignuto potpuno jedinstvo oko odbrane Kosova i Metohije. Ako će se zemlja opet braniti, onda će to biti samo zato što nas Zapad, sa Amerikom na čelu, na to primorava, a ne zato što je neko željan da ratuje.
Upravo mi znamo šta je rat, i niko u njega ne srlja. Ali znamo i šta je dužnost, šta je ponos i šta je slobodarski duh koji nas čini dostojnim života.
Na svu sreću, neprijatelj je danas mnogo slabiji nego što je bio pre 20 godina, a naši saveznici koji nisu i neće priznati nezavisnost Kosova su mnogo jači i svesniji da se moraju bortiti protiv Zapada, tako da je oružani sukob sada gotovo nemoguć.
Kada se prestane sa plašenjem naroda i uvredama, Srbija će biti još jača i time će još ubedljivije odvraćati svakoga ko bi pomislio da nas može silom slomiti. Samo tako možemo da odbranimo slobodu bez krvi. Odlučnošću da smo spremni da se žrtvujemo, ako se mora.
SKINI APLIKACIJU
.png)
