Beščašće Vladimira Arsenijevića
Autor: Glas javnosti
Dovodeći u kontekst ubicu iz „Ribnikara” i stihove „kad se vojska na Kosovo vrati”, Arsenijević postavlja nove standarde zlonamernosti, logičke osakaćenosti i intelektualnog nepoštenja.
Stav da osnovno obrazovanje podrazumeva nedvosmisleno razlikovanje logičkih odnosa u kojima korelacija ne znači kauzalnost, odnosno da dve podudarne pojave ne moraju da budu u uzročno-posledičnoj vezi, može voditi u nepotreban akademski elitizam. Ne mora prosečan ili prosečno obrazovan čovek uvek da primeti da je veza između dve naizgled uzročno povezane pojave potpuno iluzorna i da je podudarnost među njima čista slučajnost. Iz literature znamo da na pristrasnost potvrđivanja, tendenciju da tražimo i tumačimo podatake i događaje na način koji potvrđuje naša verovanja ili stavove, nisu ostali imuni ni najbesprekorniji umovi.
Međutim, kad je vrlo očigledno da jedan složen, analitički i dijagnostički gotovo nerazjašnjiv događaj, kakav je masovno ubistvo u OŠ „Vladislav Ribnikar“ u Beogradu, ne da ne može biti sveden na jedan banalan uzročni lanac, nego i da njegovo fenomenološko i sociološko poreklo pripada potpuno drugačijem društvenom miljeu od onoga u kome se tendenciozno locira, pa još kada to čini ugledni pisac – koji bi po definiciji trebalo da ima suptilniji i dublji odnos prema stvarnosti – onda to nije samo greška u mišljenju. To je onda veoma providna, po svojim intelektualnim domašajima skromna, a po ideološkom ishodištu vrlo jednoznačna politička agenda.
Dva moguća rešenja
Kad najmlađi laureat NIN-ove nagrade, nekada perspektivni pisac, a danas direktor udruženja „Krokodil”, koje, mada tako zvuči i izgleda, nema nikakve veze sa opasnom sintetičkom drogom istog imena, u nizu detektivskih zapažanja primeti da je „prosto neverovatno da niko nije doveo u vezu činjenicu da ispred ulaza kroz koji je dečak (K.K) prošao i počeo da puca sa leve strane piše Grobari Vračar, da preko puta ulaza se nalazi mural Putinu, da 10 metara od ulaza, u parku kod Mitićeve rupe, stoji grafit „Kad se vojska na Kosovo vrati”, 70 metara dalje ogroman portret Mladića sa porukom: „Đenerale, tvojoj majci hvala”, kao i „Srpska Sparta” – onda su moguća dva rešenja.
Prvo je na tragu misli čuvenog mađarskog biohemičara Alberta Sent Đerđija, dobitnika Nobelove nagrade za otkriće strukture vitamina C, koji je svojevremeno izjavio: „Dobar naučnik je onaj ko misli isto kao i svi ostali, a vidi nešto što niko drugi ne vidi; genije je onaj ko vidi isto što i svi ostali, a misli nešto što niko drugi nije pomislio.”
Moguće da je Vladimir Arsenijević toliko dobar pisac, da je obdaren istim umnim sposobnostima kao ostali, ali da vidi nešto što drugi ne mogu da vide. Kao, na primer, vezu između masovnog ubistva u OŠ „Vladislav Ribnikar” i Putinovog murala. Moguće je i ovo drugo: da je Vladimir Arsenijević čak i genijalan pisac, koji vidi isto što i svi ostali, ali mu na pamet padaju stvari koje nikome drugom nisu pale. Na primer, da opevani povratak srpske vojske na Kosovo i Metohiju i zločin u „Ribnikaru” stoje u nekakvoj vezi. Slutimo po tome što je Politika – list koji je osnovao stric Vladislava S. Ribnikara – izlazila i na Kosovu.
To je sve jedno rešenje Arsenijevićeve neshvaćenosti. Drugo rešenje je, međutim, dosta prozaičnije i daleko verovatnije. To što niko, ili bar niko sa kapacitetom racionalnog mišljenja, nije doveo u vezu navijačke grafite i ulični portret generala Mladića sa maloletnim masovnim ubicom iz OŠ „Vladislav Ribnikar” je zato što takva veza ne postoji. Ili postoji samo kao ideološka iluzija i tendenciozna konstrukcija, toliko udaljena od realnosti da je bliska samo Arsenijeviću i nekolicini njegovih otuđenih, autokolonijalnih istomišljenika.
Proizvoljno učitavanje
Arsenijevićeva besprimerna dedukcija najviše podseća na onu vrstu zaključivanja iz „Fukoovog klatna” kad je izvesni Žan Pjer Adam ustanovio da je dužina pulta nekog kioska 149 centimetara, što je jedan stomilijarditi deo od razdaljine između Zemlje i Sunca. Ili ako se visina zadnje strane kioska, koja iznosi 176, podeli sa širinom prozora od 56 centimetara, dobiće se 3,14. Visina prednjeg dela iznosi 19 decimetara što odgovara broju godina u grčkom lunarnom ciklusu, itd. Drugim rečima, sa numeričkim ili prostorno-vremenskim korelacijama možete raditi šta god hoćete i samo ako ste dovoljno (ne)maštoviti možete pronaći bezbroj proizvoljnih veza i učitavati im značenja koje vi želite, a koja objektivno ne postoje.
Po prvi put u istoriji ste kao pojedinac i društvo suočeni sa masovnim copycat zločinom, tzv. „kolumbajningom” ili „school shooting-om”, čiji prauzor je po svojoj statističkoj zastupljenosti i frekventnosti skoro endemski fenomen u angloameričkim društvima. Imate mladog masovnog ubicu, za koga je istraga nedvosmisleno utvrdila da je veče pre maskara gledao i nadahnjivao se dokumentarcem „Američka tragedija”, u kom se govori o patnji i sunovratu majke jednog od tinejdžera ubica iz školskog masakra u Kolumbajnu u američkoj saveznoj državi Kolorado, 1999. godine, etalonu i standardu za ovakve zločine. U istrazi dolazite do plana ili skice masakra u OŠ „Vladislav Ribnikar”, koji je dečak ubica ranije napisao na engleskom jeziku – engleskim alfabetom.
I onda se pojavi neko, taman to bio najmlađi dobitnik NIN-ove nagrade, koji, protivno svim ovim činjenicama, postavlja nove standarde zlonamernosti, logičke osakaćenosti i intelektualnog nepoštenja, pitajući se kako to da niko nije doveo u vezu dečaka ubicu iz „Ribnikara” i stihove „kad se vojska na Kosovo vrati”. Nije, ali za vezu sa MekDonaldsom, koji se nalazi na nekih 500 metara i sedam minuta hoda od OŠ „Vladislav Ribnikar”, uopšte ne bih bio tako siguran.
Kada ste nas petog oktobra 2000. godine, u svom evrofiličarskom oduševljenju, zasuli kofom punom fekalija, prodajući nam priču kako će fekalije da zamirišu samo da se strpimo i izdržimo tranzicione porođajne muke, pošli ste od implicitne pretpostavke da je neoliberalna demokratija švedski sto sa koga možete da uzimate samo ono što želite i da je praktično moguće, nekritički i bez zadrške, usvojiti samo neke elemente stranih kultura i tuđih društveno-ekonomskih formacija, bez usvajanja neželjenih ostataka. Ali ispostavilo se da nije i da fekalije nikada nisu zamirisale.
Vesternizacija društva
Kada ljudi i društva više nisu u stanju da afirmišu bilo koji poseban način života u odnosu na model koji je proglašen za univerzalan i nametnut kao optimalan, ona postaju preokupirana materijalnim dobitima, žive u ekonomskom svetu posvećenom zadovoljenju mnogobrojnih malih potreba tela, a u individualnim interakcijama na tržištu iscrpljuju se svi društveni odnosi.
„Ekonomija je sredstvo, cilj je da se promeni duša” glasi rezime ove atlantističke bezalternativnosti, koji nije formulisao vođa nekog mističnog kulta već Margaret Tačer, poznata po odricanju svih oblika kolektivnog društvenog identiteta: „Ne postoji takva stvar kao što je društvo. Postoje pojedinačni muškarci i žene i postoje porodice.”
Poverovali ste i ubedili narod pre 23 godine da je moguće prosperitetno društvo zasnovano na ličnim interesima i principima samoregulišućeg tržišta, a ono se, pod šok terapijom razobručenog tranzicionog neoliberalizma, kao ogledalo iz priče o Snežnoj kraljici, razbilo u sitne froncle, postalo je pohlepno i zasnovano na surovoj samoživosti. U takvim nihilističkim bespućima od kolevke počinje da raste bezbroj malih egocentrizama, koji, otuđeni od zajednice, emancipovani od porodičnog autoriteta i svih vaspitno-disciplinskih ustanova i svesrdno potpomognuti da podignu digitalne kule od slonovače u svojim ajfonima i androidima, dobijaju sve najvažnije sastojke zapaljive, eksplozivne smeše čiju detonaciju više nismo u stanju da predvidimo.
Stavljajući lično samoodržanje uvek i po svaku cenu na prvo mesto, postali smo jalovi, sebični, lišeni određenih ljudskih mogućnosti u moralnoj i teorijskoj sferi koje su kroz istoriju oblikovale srpsko društvo i njegov identitet. Prema Ničeu, velikom dijagnostičaru zapadne dekadencije, živa stvar ne može da bude zdrava, jaka ili produktivna ako ne živi unutar određenog horizonta ili skupa vrednosti i verovanja koja su apsolutno i nepodeljeno prihvaćena.
„Umetnik neće naslikati svoju sliku, vojskovođa neće izvojevati svoju pobedu, nijedan narod neće postići svoju slobodu”, bez takvog horizonta, ako ono što rade ne vole „beskrajno više nego što to zaslužuje da bude voljeno”, oštroumno je zaključio Fridrih Niče dok je pisao O koristi i šteti istorije za život.
To je objašnjenje za zapažanje reditelja Danila Bećkovića „da nekoliko filmova nastalih 1990-ih godina i dalje nose veći kulturni kapital od gotovo svega što je usledilo kasnije: Kusturičino ‘Podzemlje’, Dragojevićeve ‘Rane’ i ‘Lepa sela’, Stojanovićevo ‘Ubistvo sa predumišljajem’ predstavljaju verovatno poslednje ozbiljne pokušaje da se sa svojim narodom komunicira o važnim temama bez podilaženja i bez agresivne ideološke agende”.
To je odgovor na pitanje zašto se izgubio kult košarkaške reprezentacije. Tu treba tražiti razloge zašto smo kao država tako lako pristali i pristajemo da budemo (polu)kolonija. I baš odatle treba poći da bismo do kraja shvatili kako nas je „Kolumbajn efekat” stigao u jednoj elitnoj osnovnoj školu na Vračaru – beogradskoj opštini sa najvećom prosečnom platom u Srbiji.
Sad već bivši ministar prosvete Branko Ružić, iako to nije objasnio na baš najspretniji i najsrećniji način, jeste bio u pravu kada je posle masakra u OŠ „Vladislav Ribnikar” ocenio da je „evidentan kancerogen i poguban uticaj interneta, video igrica, takozvanih zapadnih vrednosti” (kad je Emanuel Makron početkom jula za nasilja na ulicama Pariza i drugih francuskih gradova okrivio Snepčet, TikTok i nekoliko drugih mreža i demonstrante optužio da su „otrovani video igrama”, naišao je na daleko više razumevanja od ministra Ružića).
Jedino što se taj destruktivni uticaj vesternizacije ne reflektuje u banalnom fizičkom podražavanju sajberbulinga ili gejmerskih pucačina, nego u tržišnoj manipulaciji primarnim potrebama, fetišizmu robe, dehumanizaciji, razgradnji socijalnih veza u jednom kolektivističkom društvu, uživanju u večnoj sadašnjosti, preziru prema svemu što nam ne pruža zadovoljstvo sad i odmah, itd.
Kultura otkazivanja (cancel culture) pojavila se kao socijalni, digitalni i medijski fenomen upravo kao reakcija očajnika na sve ove oblikotvorne silnice koje vode ka njegovoj autodestrukciji. Prema Žirarovoj (René Girard) teoriji mimetičkog nasilja, postoji jedan zajednički imenitelj svakog lova na veštice, svih prinošenja žrtve koji ih čini manje ili više efikasnim. Taj zajednički imenitelj je unutrašnje nasilje, prinošenje žrtve u prvom redu teži da otkloni razdore, suparništva, sujetu, ljubomoru i raskole među bliskima, da uspostavi sklad u zajednici i pokuša da povrati jedinstvo društva.
Kultura otkazivanja je postala moderni surogat za narušenu društvenu koheziju zapadnog čoveka i njemu potčinjenih društava, izazvanu atlantističkim idolima hiperindividualizma, dženderizma, transhumanizma… Onima koji žive u svetu binarnih relacija i misle u okviru autokolonijalnih svetonazora za sve će ostati krivi stihovi „kad se vojska na Kosovo vrati”. A vratiće se.
AUTOR: Aleksandar Divović je pravnik i publicista iz Požege.
SKINI APLIKACIJU
POVEZANE VESTI
KOMENTAR
