Zašto je napadnut Andreas Jurka?

Do napada na Andreasa Jurku dolazi u vreme snažnog rasta podrške AfD-u, na koji su pojedini političari sa vlasti, kao i nedeljnik Špigl, reagovali pozivom na zabranu stranke

Među standardne optužbe na račun „populista”, koje se mogu pročitati u levo-liberalnim medijima, ali i u akademskoj literaturi, spadaju i one da „populisti” šire strahove, nude laka rešenja te da, na kraju krajeva, polarizuju društvo i prizivaju unutrašnje sukobe. Tako se tvrdi da desnica i „populisti” žive od podela koje sami stvaraju. U skladu s tim, objašnjenje uspeha desnice deluje više nego jednostavno. Naime, desničari prvo preuveličavaju ili čak izmišljaju probleme, da bi zatim za te iste nevolje krivicu svaljivali na određene grupe i tako mobilisali birače. Na taj način „populisti” podgrevaju strahove i šire resantiman, odnosno dele i antagonizuju društvo, nudeći brza i laka rešenja za predimenzionirane probleme.

Alternativa za Nemačku na putu ka statusu najjače stranke u Nemačkoj

Ovakvim tumačenjem uspeha desnice se, zapravo, želi reći da je u društvu sve u najboljem redu, jedino što je narod suviše naivan, pa je desničarima lako da ga ubede u suprotno. U svakom slučaju, ljudi samo treba da pokažu malo više strpljenja i tolerancije kada su u pitanju neke prolazne, sitnije nevolje. Drugim rečima, mediji poručuju da neobuzdana imigracija – kako legalna, tako i ilegalna – ljudi iz stranog kulturnog prostora nema nikakve veze sa rastom stope kriminala i nasilja u evropskim gradovima, i da sigurnost nije ugrožena. No go zone možda i nisu tako strašne kao što se priča. Sa druge strane, ako i dođe do nasilnih demonstracija poput onih u Francuskoj ili napada na žene u Kelnu pre nekoliko godina, sigurno je da se krivica ne može paušalno svaljivati na strance. Tada treba osuditi „strukturni rasizam”, „policijsku represiju”, „netoleranciju”, loše socijalno stanje, ili u krajnjoj liniji kapitalizam…

Rešenje za multikulturalizam

Rešenje koje se predlaže preko levo-liberalnih medija i koje prihvataju političari etabliranih stranaka nikako nije repatrijacija ilegalnih migranata i stranaca koji su umešani u kriminalne radnje. Tako nešto bilo bi jednostavno, odnosno „populističko” rešenje. Umesto toga veruje se da će se stvari popraviti ukoliko se pokaže više trpeljivosti, odnosno ukoliko se zaposli još veći broj socijalnih radnika, više poradi na integraciji i međukulturnom dijalogu, te ukoliko se snažnije krene u obračun sa rasističkim predrasudama kod domaćeg stanovništva. Izgleda da se rešenje za probleme multikulturalizma treba tražiti u snažnijem i iskrenijem multikulturalizmu. To je ukratko „komplikovano” rešenje koje se suprotstavlja onom jednostavnom – „populitičkom”.

Zbog toga je, posle svakog čina nasilja ili ubistva gde je počinilac stranac, glavna briga levo-liberalnih medija da taj slučaj postave u već dobro poznati interpretativni okvir. Tada se obavezno tvrdi da je to pojedinačan slučaj i da ga ne treba preuveličavati, a završava se sa izrazima zabrinutosti da će slučaj iskoristiti desničari. U svakom slučaju, nasilje koje dolazi od stranaca može da se tumači kao izolovani čin, ili kao rezultat diskriminacije i lošeg socijalnog položaja, tek, ono nikako ne može biti politički motivisano.

Alarm u Berlinu zbog rasta Alternative za Nemačku

U ovakvu zamku prečesto upadaju i inače dobronamerni posmatrači, pa čak i brojni liberalni konzervativci. Njima je još uvek suviše teško da poveruju da su stvari otišle predaleko i da današnja zapadna društva nisu ono što su bila pre 60 godina. Oni „populistima” zameraju što su se upustili u „kulturni rat”, pa stoga sa svoje strane pozivaju na suzdržanost, verujući da će se stvari smiriti same od sebe i da će se levičarski jurišnici u jednom momentu prizvati pameti.

Drugim rečima, za liberalne konzervativce su vokizam, dženderizam, multikulturalizam, ideologija klimatskih promena i kultura poništavanja tek moda i eksces koji neće dugo opstati. Na kraju krajeva, nisu li se i šezdesetosmaši naposletku upristojili, ošišali i vezali kravate? Čak je i Joška Fišer obukao odelo. Liberalni konzervativci pri tome olako previđaju da su levičari na kraju ipak pobedili, bez obzira na promene u stilu oblačenja, te da se od institucija koje su postale plen šezdesetosmaške levice ne može očekivati da će imati snage da obuzdaju i disciplinuju sadašnju ideološku navalu. U svakom slučaju, i liberalno-konzervativni tabor „populistima” zamera da previše pažnje obraćaju na sitne ispade.

Napad na Andreasa Jurku

Zbog toga se ne treba čuditi što su nemački levo-liberalni mediji pokušali da prećute nedavni slučaj napada na Andreasa Jurku, funkcionera Alternative za Nemačku (AfD) u Augzburgu i kandidata za pokrajinsku skupštinu u Bavarskoj. Vest o napadu se prvo pojavila na desnim portalima, a tek kada se proširila i kada je dalje ignorisanje postalo nemoguće, stidljivo su je preneli i etablirani mediji – što još jednom govori o stanju u koje je zapalo novinarsko izveštavanje. Ovaj slučaj je karakterističan pre svega po tome što se nikako ne može uklopiti u već poznati interpretativni okvir u kome desničari predstavljaju glavnu opasnost. Jer, koliko je stanje u zemlji zaista dobro, i da li „populisti” zaista preteruju ako migranti noću mogu da premlaćuju opozicione političare?

Šta se zapravo dogodilo? Kako piše Deutschland Kurier, Jurka je napadnut na putu kući u noći između petka i subote. Tada je naišao na veću grupu momaka migrantskog porekla. Jedan od mladića iz grupe je prišao Jurki i pitao ga da li je on „onaj sa plakata”, da bi se nakon potvrdnog odgovora naizgled prijateljski približio sa pruženom rukom, i iznenada političara udario u lice, nakon čega je ovaj na trenutak izgubio svest. Za to vreme grupa je nastavila da ga udara dok je ležao na zemlji. Sve se završilo sa teškim povredama po licu i telu.

Ovaj slučaj zaslužuje pažnju iz više razloga. Prvo, može se pretpostaviti da je reč o politički motivisanom napadu, budući da je jedan od napadača želeo da bude siguran da li je u pitanju „čovek sa plakata”. Tako ovaj slučaj ostaje nezgodan za levo-liberalne medije, ne samo zbog toga što su ovde migranti napadači, a desničar žrtva (a ne obrnuto), nego i zato što se sada ne može igrati na kartu socijalnih problema. Ovi napadači nisu bili ljuti zbog „nejednakih šansi” ili „loše perspektive” i nisu svoj bes usmerili ka „simbolima represije”, već su hladnokrvno napali čoveka zbog njegovih političkih uverenja.

MIROSLAV STOJANOVIĆ: Vrtoglavi rast Alternative za Nemačku

Drugo, sada se više ne može slegati ramenima i ponavljati fraza o „izolovanom slučaju”. Fizički napadi na članove Alternative za Nemačku traju već godinama, a najpoznatiji slučaj dogodio se u Bremenu kada je pre nekoliko godina metalnim šipkama skoro do smrti pretučen šef AfD-a iz tog grada, Frank Magnic. Iako se i u tom slučaju može poći od pretpostavke da je napad bio politički motivisan – napadači nisu pronađeni, a policija je obustavila istragu. Pored toga, fizički napadi na članove i političare AfD-a i njihovu imovinu nisu retkost, kao što nisu retkost ni slučajevi ubistava, ranjavanja, premlaćivanja i grupnog silovanja u kojima su počinioci stranog porekla.

Treće, nakon ovakvih napada je očigledno da se desnica i „populisti” više ne mogu optuživati da neosnovano šire mržnju i strah u jednoj zemlji u kojoj vladaju red i sigurnost. Pretučenom čoveku se ne može tek tako reći da preteruje.

Četvrto, sada se već sa pravom može postaviti pitanje odnosa prema opoziciji i drugačijem mišljenju. Naime, napad na Jurku je došao nedugo nakon što je Antifa Frankfurt pred pokrajinske izbore preko svog sajta pozvala na obračun sa AfD-om, i to na „militantan način”. Da ne bude zabune šta se pod tim podrazumeva, jasno je navedeno da je namera da se kandidatima AfD-a „napravi pakao od života”. Ne može se tačno reći da li su ova objava i napad na Jurku direktno povezani, ali ipak takvi pozivi dovoljno govore o atmosferi koja se stvara, a ni okolnost da napad dolazi pred izbore u Bavarskoj zakazane za osmi oktobar nije bez značaja.

Pozivi Antife na nasilje

Na društvenu klimu neprijateljstva i stalno demonizovanje Alternative za Nemačku ukazao je i povređeni Jurka upitavši da li je iko čuo za slučaj da je pet ili deset pristalica AfD-a na sličan način napalo nekog stranca u Nemačkoj. Na dvostruke standarde velikih medija – kako privatnih, tako i javnih – pažnju je skrenuo i Ajnar Koh, bivši novinar Bilda, postavivši pitanje šta bi bilo da je žrtva kojim slučajem bio političar iz redova Zelenih, a da su napadači bili desničari? Kakva bi tada bila reakcija medija? U istom tekstu Koh postavlja pitanje i šta je sa reakcijom institucija, odnosno zašto se ovim povodom nisu oglasili ni predsednik Nemačke Frank-Valter Štajnmajer, ni ministar unutrašnjih poslova Nensi Fezer, ni, inače u medijima dosta zastupljeni, predsednik Savezne službe za zaštitu ustava, Tomas Haldenvang (CDU). Prema Kohu, svo troje su svojim izjavama doprineli da dođe do ovakvih dešavanja.

Da li bi raskid sa Kinom bio fatalan za Nemačku?

Naime, Štajnmajer, koji je i sam u mladosti pripadao ekstremističkim levičarskim krugovima, nije se ustručavao da poziva na „odbranu demokratije” od unutrašnjih neprijatelja, a Fezer nije skrivala simpatije za bande levičarskih ekstremista. Ona je, takođe, nedavno pozivala da se AfD-u „pokažu zubi”. Uz takve izjave predstavnika vlasti ne treba da čudi što neko opozicione političare doslovno šutira na pločniku, niti to da počinioci – kao u slučaju Magnic – nikada ne budu pronađeni. Prema rečima Petera Bistona, saveznog poslanika iz redova AfD-a, Jurku nisu tukli samo migranti, nego i mediji i političari. I zaista, nije teško uočiti sličnost između izjava etabliranih političara i poziva na obračun koje stužu od antifa grupa, iako je retorika ovih drugih svakako brutalnija. Ove veze očigledno nisu puka slučajnost, posebno ako se ima u vidu da budžetski novac često završava u rukama militantnih tzv. antifašista.

I tu se stiže do još jednog momenta na koji vredi skrenuti pažnju. Naime, do ovog napada dolazi upravo u vreme snažnog rasta podrške AfD-u, na koji su pojedini političari sa vlasti (Zaskia Ezken, SPD) reagovali novim pozivima na zabranu ove stranke. Isti zahtev je u poslednjem broju nedeljnika Špigl izrazio i Ditmar Hip.

Iako takvi predlozi počivaju na slabim argumentima, a sami pokušaj zabrane bi najverovatnije bio odbačen od strane Ustavnog suda, sve češći zahtevi za zabranom kao i fizički napadi na članove AfD-a pokazuju da je u slučaju Nemačke došlo do principijelnog prestrojavanja zemlje. Naime, do sada su u toj „borbenoj demokratiji” samo dve stranke zabranjene. Prvo je 1952. godine zabranjena Socijalistička partija Rajha (SRP), da bi 1956. godine pod udar došla i Komunistička partija Nemačke (KPD).

Ovim dvema zabranama stvoren je, verovalo se, antitotalitarni konsenzus i uspostavljena ekvidistanca prema totalitarizmima sleva i zdesna. Međutim, distanca prema levom ekstremizmu se lagano smanjivala i komunisti su već 1968. osnovali Nemačku komunističku partiju/marksisti-lenjinisti (DKP/ML). Pored toga, od 1964. godine u Nemačkoj više nije zabranjena nijedna levičarska ekstremistička organizacija a zabranjivane su isključivo desničarske grupe. Tako se antitotalitarni konsenzus izmetnuo u opštu borbu protiv desnice.

Posmatrano iz ove perspektive, razumljivo je da se i Antifa Frankfurt u svojoj objavi poziva na debatu o zabrani –  čime nastoji da legitimiše pozive na nasilje. Uprošćeno rečeno, ako se opozicija ne može ugušiti pozivima na zabranu, uvek postoje grupe koje će je ućutkati na drugi način. Na to je ukazao i Peter Bistron kada je rekao da su ovakvi napadi jedno od sredstava potiskivanja i zastrašivanja opozicije i svakodnevica u Nemačkoj.

U tom kontekstu se samo od sebe postavlja pitanje kakva je to država koja mnogo više pažnje posvećuje suzbijanju opozicije, nego obezbeđivanju granica, ili čak elementarne fizičke sigurnosti svojih građana.

Dr Dušan Dostanić je saradnik Instituta za političke studije.

SKINI APLIKACIJU