Zapad ne može pobediti u novom hladnom ratu

Ako stvari ne odu predaleko i ne izrode se u globalni svetski rat uz korišćenje nuklearnog oružja, sve ukazuje da će ishod novog hladnog rata biti drugačiji od ishoda onog prvog

Neposredno nakon otpočinjanja ratnih dejstava u okviru ruske vojne intervencije u Ukrajini, tenzije na relaciji „kolektivni Zapad“ i Rusija dosegli su veće razmere nego na vrhuncu „kubanske raketne krize“ 1962. godine (Mutton, Welch 2011). Ovo je, zapravo, bio logičan sled naglog pogoršanja rusko-američkih odnosa od vremena predsednikovanja Buša do Obame (vidi Stent 2014), koji se, sa svim specifičnostima tokom Trampovog mandata (Tsygankov 2019, 235-254, Stent 2019, 302-305) nastavio i za vreme Bajdena. Svega nekoliko meseci nakon pokušaja „mekog reseta“ (Trapara 2022, 514-521), usledila je zapaljiva retorika (američki predsednik Bajden je optužio Putina za „genocid“ u Ukrajini i nazvao ga „ratnim zločincem“, dok je Ursula fon der Lajen (nakon posete Buči) izjavila kako je zgrožena i šokirana (Geopolitika news 05.05.2022), praćena jednodušnim osudama i nizom mera/sankcija sa ciljem da se Ruska Federacija oslabi do nivoa da ne može da predstavlja stratešku pretnju Zapadu. Moskva je uzvratila kontra-sankcijama i nastavila sa sprovođenjem invazije na Ukrajinu, uz pojačanu retoriku suprostavljanja NATO-u koji smera da uništi Rusiju. I šira i akademska javnost bili su jednodušni: nakon 24. februara 2022. započet je „novi Hladni rat“.

Odlike prvog „Hladnog rata“

„Hladni rat“ predstavlja naziv za period globalne geopolitičke i vojne konfrontacije između SAD i Sovjetskog Saveza kao dve supersile u periodu nakon završetka Drugog svetskog rata. Iako se istoričari ne slažu u vezi sa određenjem dužine trajanja ovog perioda, za njegov početak najčešće se uzima momenat obnarodovanja Trumanove doktrine (12. mart 1947), a za njegov kraj raspad Sovjetskog saveza (26. decembar 1991) (Service 2015). Tokom ovog razdoblja obe supesile su kao svoju osnovnu političku vodilju usvojile vojnostrateški pristup ne samo povodom međusobnog nadmetanja, već i prema svim drugim, manjim akterima unutar međunarodnog sistema. Usled straha od međusobnog uništenja u nuklearnom sukobu, SAD i SSSR su izbegavali direktnu vojnu konfrontaciju, tako da se sukobljavanje odvijalo preko posrednika (Proxy wars). Odatle i sam naziv „Hladni rat“: višedecenijsko nadmetanje se odvijalo bez direktnog sukoba širih razmera između dve supersile kao dva pola svetskog poretka, ali su obe stajale iza i podržavale svoje štićenike u nizu regionalnih ratova i prevrata koji su im donosile dobiti i nove geopolitičke pozicije (Gaddis 2007). Uverenje da bi direktan sukob supersila izazvao uzajamno uništenje i kraj života na planeti zemlji dovelo je do uzdržavanja od ratne eksalacije velikih razmera i stvorilo stabilnost u međunarodnom sistemu usled odvraćajuće uloge oružja za masovno uništenje, pre svega onog nuklearnog.

Osnovna karakteristika stvorenog poretka bila je da je on bio ustrojen oko dva pola moći: SAD su bile hegemonska sila jednog pola (Prvi, kapitalistički svet) a Sovjetski Savez hegemon u komunističkom bloku (Drugi, real-socijalistički svet). Oba pola svetske moći imala su svoje interesne sfere koje su štitili njihovi vojni savezi – NATO pakt i Varšavski pakt. U bipolarnom svetu, Vašington i Moskva bili su na čelnom mestu unutar svojih tabora, sa uglavnom neospornim uticajem u vezi sa svim tamošnjim ključnim političkim, vojnostrateškim i ekonomskim odukama. Ako su se povremeno i pojavljivala protivljenja saveznika, supersile su bile u stanju da ih nadvladaju i nametnu svoju volju – bilo političkim, bilo vojnim merama. Zemlje smeštene izvan dva ideološka i geopolitička bloka, mahom one Trećeg sveta, svoju suverenost su branile pozicijom nesvrstavanja i laviranja između dva tabora, stalno prateći njihov odnos snaga. Iako su u globalnim razmerama SAD bile hegemon moćnijeg pola (usled većeg udela u svetskoj privredi te kontroli mora i trgovinskih tokova) koji je neretko uzimao za sebe pravo da se ponaša kao svetski policajac i prema zemljama Trećeg sveta, ovakva ponašanja bila su, na sve moguće načine, osporavana delovanjima od strane suprotnog, komunističkog pola globalne moći.

Sukob dva hegemona u bipolarnom svetskom poretku bio je pre svega onaj ideološki: sukob liberalnog kapitalizma i marksizma-lenjinizma i, na njihovim osnovama, stvorena dva različita socijalna, politička i ekonomska sistema. Prvi je bio kapitalistički i slobodnotržišni, sa demokratskim višestranačkim političkim uređenjem, i drugi, real-socijalistički, sa komandnom, podržavljenom ekonomijom i jednopartijskim sistemom. Ovaj sukob ideologija i društveno-ekonomskog uređenja preslikavao se na njihove narative koji su se nadmetali za „srca i umove“ naroda širom sveta. Jednom kada bi se ovi narodi opredelili i svrstali uz jedan od dva pola tadašnjeg sveta, kontakt između različito opredeljenih naroda postao bi veoma slab usled međublokovskih ograničenja. Tome je doprinosio i relativno uzak obim transnacionalnih aktivnosti između istočnog i zapadnog tabora koji nije dozvoljavao nastanak inicijativa za izgradnju održivog detanta – popuštanja međublokovskih tenzija. Stepen ekonomske međuzavisnosti ovih blokova bio je takođe mali; istočni blok bio je praktično isključen iz najširih svetskih trgovinskih i investicionih tokova i, samim tim, okrenut ka od strane države kontrolisanoj, autarhičnoj proizvodnji te klirinškoj razmeni između svojih članica. Između ova dva sveta bile su postavljene neprobojne barijere; svaka strana je težila pre svega da opstane i poveća svoje blagostanje bez kontakta sa onim drugim i tek posledično da ga nadigra i, tako, pokaže nadmoćnost svog ideološkog i društvenog ustrojstva, ali bez da rizikuje da u toj igri dovede do globalnog rata i uzajamnog uništenja.

U geopolitičkom pogledu, hladnoratovsko nadmetanje nastavlja staru talasokratsku strategiju onemogućavanja kontinentalnih sila da prodru na obode svetskog mora i ugroze njihov postojeći primat na svetskim morima. Kako se u srcu kontinenta (Makinder ga je nazvao „srcem zemlje“ (Hartlandom)) ugnezdila svetska komunistička revolucija i pretvorila rusku zemlju u svoju bazu, zapadni geostratezi (pre svih Spajkman (vidi Vuković 2007) samo su delimično modifikovali staru britansku kolonijalnu strategiju opkoljavanja i zaprečavanja, uz pojačano interesovanje za rubna područja starog kontinenta (Rimland) kao svojevrsnih mostobrana koji zauzdavaju pretnju prelivanja moći iz središta kontinenta na obale okeana. Nastala na osnovu predloška čuvenog „Dugog telegrama“ (Kennan 1946) (a kasnije razrađenog u tekstu „Izvori sovjetskog ponašanja“ objavljenog u časopisu „Foreign Affairs“ (Kennan 1947)) američkog diplomate Džordža Kenana, američka politika obuzdavanja (Contaiment Policy) predstavljala je višedecenijsku konstantu američkog geostrateškog odnošenja ka rivalskom bloku (Gaddis 2005) i znatno uticala na posthladnoratovsko ponašanje Amerike prema Istočnoj Evropi i postovjetskom prostoru, ma koliko ga je kasnije kritikovao sam Džordž Kenan.

Američko nastojanje da obuzdaju Sovjete po svaku cenu istovremeno je za cilj imalo da spreči svaki pokušaj da se umanji američka strateška premoć kako u zapadnom taboru, tako i širom prekomorskog sveta. Sa druge strane, glavni cilj sovjetske spoljne politike bio je da pojača svoj sveopšti uticaj na zemlje realnog socijalizma u istočnoj Evropi i tako se zaštiti od direktnog napada zapadnog tabora (Hyland 1981, 6-7). Pored toga, dalji cilj Sovjeta bio je da se parira aktivnostima zapadnih sila širom sveta i utiče na razvoj komunističkih i drugih oslobodilačkih, antikolonijalnih pokreta. Posledično, obe supersile bile su uključene u strateško rivalstvo širom Trećeg sveta čije su zemlje uglavnom težile da ostanu izvan blokovske podele sveta i, kao nesvrstane, sačuvaju svoju novostečenu nezavisnost. Većina ovih zemalja (uključujući tu i komunističku Kinu koja se tokom pedesetih godina izdvojila i osamostalila od uticaja Sovjetskog Saveza), nisu bile dovoljno ekonomski jake niti integrisane u međunarodnu ekonomiju tako da su zavisile od privrednih i političkih tokova prva dva sveta i njihovih međusobnih veza.

 „Novi Hladni rat“

Prilike u savremenom svetu su drastično izmenjene u odnosu na eru klasičnog Hladnog rata. Savremeni antagonizam na liniji SAD (kao predvodnika „kolektivnog Zapada“) i Rusije nema razmere globalnog strateškog nadmetanja. SAD/NATO i Ruska Federacija imaju suprostavljene interese pre svega na prostoru istočne Evrope, gde se širenje NATO pakta do ruskih granica doživljava kao direktna vojna pretnja bezbednosti Rusije (Turner 2015, 2-4). Tek u daljoj perspektivi, SAD i Rusija su suprostavljeni i na Bliskom istoku, ali je taj antagonizam (iako deo šireg strateškog pozicioniranja obe strane) od sekundarne važnosti i tiče se veoma komplikovanog geopolitičkog ambijenta sa mnoštvom manje ili više samostalnih igrača, od malih država do regionalnih sila koje su, takođe, međusobno suprostavljene (vidi Janković 2022, 107-135).

Zapadni geopolitičari i stručnjaci za međurodne odnose, pored toga, apostrofiraju i kako je savremena Rusija „sila u opadanju“, što je prilično diskutabilna teza, te da ona sa svojim strukturnim slabostima ne može da predstavlja nezavisan i punopravni pol moći savremenog sveta, a kamoli supersilu, već tek jednu regionalnu silu čija moć postupno iščezava (Nye 2016). Naravno, po jednodimenzionalnim ekonomističkim pokazateljima Rusija je nominalno slabija od Zapada, pa i od samih SAD. Ipak, Rusija je resursno i razvojno potentna, sa dobrim kadrovskim potencijalima, dok na vojnom polju ne samo da je u stanju da parira zapadnoj vojnoj moći, već je u nekim segmentima (hipersonično oružje) i nadmoćna (Karganov 2019, 88). Uprkos nespornoj činjenici da je u finansijskom i trgovinskom smislu, kao i u haj-tek inovacijama dosta iza Zapada, Rusija predstavlja ogromnu, samodovoljnu velesilu čiji se pravi proizvodni potencijali ne mogu meriti pukim BDP-om (čak ni onim paritetnim), niti obimom učešća u svetskoj trgovini zbog toga što ona raspolaže mnogim neprocenjivim dobrima mimo spoljašnjih pravila, cena i ekonomskih odnosa (Kruk 2023).

Na Zapadu se stalno ukazuje kako je moć Rusije mnogo manja od nekadašnje sovjetske, i resursno i po privrednim kapacitetima. Zbog toga se i nadmetanje SAD i Rusije naziva „asimetričnim rivalstvom“ (Tsygankov 2019), te se smatra da Rusija nije u stanju da parira SAD na globalnom nivou, već samo da joj se defanzivno odupre, pre svega u Istočnoj Evropi (Tsygankov 2019, 19). Naročito se ukazuje na ruske negativne demografske trendove (koji su pre desetak godina bili prvo uspešno preokrenuti, a posle opet spušteni gotovo do „pozitivne nule“), kao da slični trendovi ne postoje na Zapadu samo se prikrivaju masovnom imigracijom (koja takođe postoji kao nimalo zanemarljiv faktor i u Rusiji ka kojoj gravitira stanovništvo iz područja bivšeg SSSR-a).

Faktor Kina

Sergej Karganov čak smatra da se Rusija ne može posmatrati kao samostalni, „pol“ bez pripadućeg „bližeg susedstva“ (Karganov 2019, 86) u procesu renitegracije u zajednički ekonomski (EAEU) i vojno-bezbednosni prostor (ODKB, delom i ŠOS) – a to se u ukupnom skoru približava nekadašnjim sovjetskim gabaritima, uz vrlo bliske, više nego partnerske odnose ka Kinom kao narastajućom silom koji sve više dobijaju oblike strateškog savezništva.

Zapadni stratezi, uprkos tome, bagatelizuju razmere rusko-kineskog savezništva i naizgled „brinu“ za ruske perspektive u zagrljaju svog ekonomski i demografski višestruko jačeg istočnog partnera, uz procene kako Kina samo čeka da se infiltrira i, u pogodnom trenutku, proguta svog naivnog, slabijeg partnera (Geopolitika news 05.05 2022). Ove stavove ponekad, prihvataju i domaći istraživači (Trapara 2022, 525). Premda nema sumnje da Kina kroz strateško partnerstvo želi da pojača svoj udeo u ruskim bazičnim industrijskim delatnostima (gde im Rusija ne dozvoljava značajnije učešće), svest o tome da su ruski vojni (pre svega nuklearni potencijali) jedini sposobni da odvrate Zapad od ratnih eskalacije širom Evroazije, Kini su više nego jasni. Takođe, prostori ruskog Sibira kao sirovinske baze za kinesku privredu i kineska roba široke potrošnje za rusko tržište savršeno su kompatibilni, tako da bi malo ko rizikovao konfrontaciju kada kroz partnerstvo može da dobije sve što mu treba, a kroz suparništvo da sve izgubi, naročito u vremenim kada obe sile imaju zajedničkog strateškog protivnika koji im preti.

Državi sa hiljadugodišnjim imperijalnim iskustvom, kao što je Kina, ove su stvari savršeno jasne. Zbog svga toga, mada nevoljno, neki ozbiljniji zapadni eksperti priznaju kako su Rusija i Kina, naročito od 2014. naovamo, dosegle „pik“ partnerstva i pojačale veze da se balansira kontra zapadnom uticaju (Stent 2019, 188). Oni ne samo da su uspostavili svestranu saradnju, već i podršku po svim glavnim međunarodnim pitanjima (Stent 2019, 189), te zajednički deluju u nekim svetskim regijama (npr. Srednjoj Aziji) kao svojevrsnim „kondominujumima“ gde su jasno podelile svoje uloge i nadležnosti (Stent 2019, 203).

Ideološko pitanje

Dve karakteristike savremenih međunarodnih odnosa u potpunosti odudaraju od onih iz vremena klasičnog Hladnog rata: kao prvo, ideološka dimenzija konfrontacije je sasvim drugačija i, kao drugo, struktura savremenog sveta se dramatično razlikuje od one nekadašnje, bipolarne (Oguzlu 2021, 4-5).

Savremeni centri moći ni izbliza se ne nalaze u globalnom  ideološkom takmičenju poput onog između socijalizma (marksizma-lenjinizma) i liberalnog kapitalizma iz vremena izvornog Hladnog rata. Svima je jasno da savremeni kineski komunizam, više „haj-tek“ digitalni autoritarizam sa podržavljenom kapitalističkom privredom, ima vrlo malo veze sa marksističkom doktrinom a mnogo više sa kineskom konfučijanskom tradicijom. Ruska „suverena demokratija“ teško da se može i nazvati doktrinarnim pogledom na svet: „ako Rusija pruža alternativu zapadnom modernom ideološkom narativu, teško da je u pitanju ideologija, već više skup tradicionalnih vrednosti koje podupiru život ukupne međunarodne zajednice i svakog pojedinca: poštovanje suvereniteta, fokus na nacionalne interese; odbijanje mešanja u unutrašnje poslove; pravo da se izabere sopstveni politički, ekonomski i kulturni model razvoja; vera u Boga, tradicionalne vrednosti, patriotizam i samorealizaciju (ne individualizam) kroz služenje društvu, zemlji i svetu.“ (Karganov 2018, 86) Radi se o jednoj neideološkoj, tradicionalnoj viziji sveta koja ne teži nikavom vidu doktrinarne konfrontacije.

Postoje i oni koji problematizuju ovakve ruske pozicije i kvalifikuju „antiliberalizam“ kao osnovu „nove ruske ideje“ (Stent 2019, 34-43).  Sa druge strane, međutim, američka liberalna demokratija u svom globalističkom izdanju poprimila je dimenzije nihilističkog odnošenja prema svemu tradicionalnom, ali i prema konceptima klasične suverenosti i slobodnih opredeljenja za alternativne vidove razvoja svakog ko izmiče liberalnoj hegemoniji. Globalizovani liberalizam uz pomoć hipertrofiranog individualizma smera da sve vrednosti rastvori i potčini svom modelu hirovitog voluntarizma kome je glavni cilj povećanje profita (vidi Reljić 2106). Pri tome zapadni liberalizam ne samo da počinje da sistematski kriši svoje osnovne principe, već i da se ponaša krajnje neliberalno i netrpeljivo prema svakoj drugosti koja pokazuje nekave vidove kvalitativne diferencijacije. Drugim rečima, u „novom hladnom ratu“ samo jedna strana je ideološki profilisana – ona zapadna (mada ima mišljenja kako se u savremenom Hladno ratu odigrava i ideološka konfrontacija između liberalizma i ruskog „velikosilstva“ (Trapara 2022, 523; Trapara 2020)). Američko nastupanje u međunarodnoj areni ne privlači druge, nezapadne države, već ih odbija svojom agresivnošću i isključivošću. Nasuprot tome, Rusija i Kina u međunarodnim odnosima ne uslovljavaju svoje potencijalne partnere zahtevima da se ovi upodobe njihovim vrednostima i potčine im se, što predstavlja veliku i obećavajuću razliku u odnosu na zapadne navike da nameću jednu uniformnost koja ništi kulturne razlike.

Ključna razlika

Uz izostanak (bar što se tiče nezapadnih „velikih igrača“) ideološkog nastupa u međunarodnoj sferi, još jedna stvar razlikuje savremeni momenat u odnosu na onaj pređašnji hladnoratovski. Rusija i Kina su ne samo dobro integrisane u svetski kapitalistički sistem, već on bez njih ne može da funkcioniše. Situacija tokom prvog „Hladnog rata“ bila je iz korena drugačija: sovjetski sistem (barem u periodu 1965-1991) počivao je na neefikasnoj komandnoj ekonomiji koja se iznutra samorazarala, dok je Kina u ovom periodu bila siromašno agrarno društvo koje je tek zakoračilo u procese ubrzane industrijalizacije. Iako se može reći da Kina i Rusija danas imaju različite modele kapitalizma u odnosu na onaj zapadni, liberalni – novi hladnoratovski sukob nipošto ne poprima dimenzije antagonizma fundamentalno različitih društveno-ekonomskih sistema. Pre bi se moglo reći da novonastali polovi moći sa svojim privredama predstavljaju sve jaču alternativu zemljama u razvoju u odnosu na razvijene zemlje Zapada te da je njihovo ekonomsko nadmetanje usmereno pre svega u ovom pravcu, a ne međusobnom rivalstvu.

Druga, daleko najvažnija karakteristika savremenog sveta je strukturalni razvoj međunarodnog sistema u pravcu multipolarnog, i to – iz hladnoratovskog biloparnog, preko „unipolarnog momenta“ dominacije SAD koji je trajao nepune dve decenije. Iako SAD i dalje predstavljaju pojedinačno još uvek najači pol svetske moći, konsolidovani su i njegovi drugi, samostalni polovi na evroazijskom kontinetu: pored Rusije i Kine, tu je i čitav niz regionalnih, u velikoj meri samostalnih sila (Indija, Pakistan, Iran, Turska, Brazil, Južna Afrika). Saradnja i udruživanje ovih centara moći dovoljno je za pariranje zapadnom uticaju. Oko i između ovih sila se formiraju saveznički blokovi i sfere uticaja, u mnogome različiti od onih starih, hladnoratovskih: ovi savezi nisu monolitni, sa neupitnim liderima i nametnutim kosenzusima, već fluidni, sa mnogo više prostora za slobodno manevrisanje, višestruka savezništva i višestepena povezivanja.

Nema više oštrih linija razdvajanja između blokova i saveza, između različitih „svetova“. Pojave presecanja, ukrštanja, preklapanja, višedimenzionalnih i višesmernih veza su transformisale svet u mnogo manji a međusobno jače povezan prostor nego što je ikada zabeleženo u svetskoj istoriji (Oguzlu 2021, 5). Čak ni američki primat unutar zapadnog sveta nije zagarantovan, već samo do daljnjeg postignut, te stoga mora stalno da se potvrđuje i dokazuje. Uprkos svemu tome, Zapad predvođen od strane SAD u međunarodnoj areni najstavlja da deluje u svom nekadašnjem maniru, kao jedini superiorni svetski centar, rukovođen svojim normativnim parametrima (proklamovanim za univerzalne) iza kojih su smešteni samo (ili pretežno) njihovi interesi, a ne projekcije sopstvenog interesnog preklapanja sa onima potencijalnih partnera.

Uz to, strukturna transformacija svetskog sistema u multipolarni, po svemu sudeći nezaustavljiva, sve jače poprima karakteristike opadanja značaja međunarodnih organizacija i tela (MMF, Svetska banka i ceo Bretonvudski sistem) formiranih i rukovođenih od strane Zapada. Na drugoj strani, današnjica svedoči usponu višestranog regionalizma širom zemljine kugle, odnosno udruživanja zemalja iz istog regiona u svojevrsne ekonomske saveze. Iako unutrašnji faktori doprinose različitim razmerama i dubinama regionalnih integrisanja u ekonomskom, kulturnom, socijalnom, pa i vojno-bezbednosnom smislu, ova iskustva se vrlo široko pozajmljuju i primenjuju i u drugim svetskim regionima. Postojeći trend predstavlja težak udarac unipolarnom globalizmu koji je pokušao da izvrši integraciju svih regiona oko samog sebe i u (pretežnu) korist samog sebe.

Promena vojne moći

Postoji još čitav niz procesa i fenomena važnih za razumevanje samog toka strukturne transformacije međunarodnog sistema koji ili nisu postojali tokom prvog Hladnog rata ili su bili u samom svom začetku. Kao prvo, vojna nadmoć Zapada (zahvaljujući kojoj je izvršena viševekovna kolonizacija Trećeg sveta) od 1920-ih godina počinje da iščezava. Sa početkom 21. veka gotovo da potpuno nestaje: sada su, u tehnološkom i organizacionom smislu, i zemlje u razvoju u stanju da se odbrane i vode savremeni rat te da nanesu ozbiljne gubitke najmoćnijim armijama.

Takođe, oblici ratovanja sa razvojem informatičkih tehnologija proširili su se i na sajber-prostor. „Kibernetički rat“, koji po svojim savremenim dometima može da bude jednako razarajući kao i nuklearni sukob taktičkim oružjem, nije ograničen međunarodnim sporazumima i bezbednosnim ograničenjima poput sporazuma o nekorišćenju nuklearnog oružja. Uz sve to, nekim od hladnoratovskih sporazuma o nuklearnom oružju je istekao rok trajanja, i pitanje je da li će biti obnovljeni usled drastičnog opadanja komunikacionih kanala između SAD i Rusije. Ovo je još jedno odstupanje od ere klasičnog „Hladnog rata“, kada su ovi komunikacioni kanali između supersila bili veoma živi. Uz sve to, današnje međusobno poverenje i spremnost za razgovor je na najnižim granama. Kao drugo, ekonomska nadmoć Zapada i njegovih vidova ekonomskog globalnog upravljanja uspostavljena Bretonvudskim sistemom, naročito od vremena svetske ekonomske krize (2007-2009) je u najvećoj meri urušena, pogotovo na polju ekonomske regulacije.

Unutrašnja dezintegracija

Postoje autori koji ubedljivo pokazuju da SAD napuštaju globalizaciju i okreću se, doduše parcijalnom, protekcionizmu (Nikolić, Ćurčić 2022, 150-151), „Uz sve slabiju konkurentsku poziciju, SAD imaju tendenciju da razbiju liberalni ekonomski sistem nastao u Breton Vudsu. Talas protekcionizma, koji pre svega dolazi iz Sjedinjenih Država, sve više dobija na snazi. Međunarodni ekonomski odnosi se politizuju ili čak militarizuju, a sankcije postaju nova norma.“ (Karganov 2019, 88).  I konačno, opadanje moći SAD i Zapada u globalnim razmerama, kao i krajnje kontroverzni učinci globalizacije, pojačali su unutrašnje socijalne i kulturološke rascepe ne samo unutar zapadnog tabora i njegovih zemalja, već i unutar društava pojedinih zemalja. Unutrašnje polarizacije, nestajanje srednje klase, kulturni ratovi (vidi Hunter 1992), otuđenje elita i potpuno nepoverenje osiromašenih masa u vladajuće krugove (vidi Leš 1996), kriza demokratije (postdemokratski sindromi), manipulacione operacije globalnih medija i dezavuisanje izbornih procesa – sve to su pojave koje iznutra izjedaju zapadna društva (najviše same SAD).

U drugim kulturama (izuzev kod sve tanjih prozapadnih slojeva koji se protive retradicionalizaciji) pretežno vidimo jačanje društvenog konsezusa i sve veće slaganje elita sa osnovnim vrednosnim opredeljenjima masa. Na primer, podrška Putinu na početku njegovog trećeg mandata (u vreme protesta na „Blatnom trgu“) bila je u opadanju (Stent 2014, 247-248) da bi, nakon otpočinjanja „specijalne vojne operacije“, dostigla istorijski maksimum. Ove pojave pokazuju dramatičnu razliku kretanja društava i različitih kultura od vremena prvog „Hladnog rata“ do danas: na Zapadu, gde je nekada postao bazični društveni i kulturni konsenzus oko hrišćanskog nasleđa i demokratije, sile globalizma potpuno su razorile vrednosti na kojima su ova društva počivala, dok su nezapadna društva, u kojima se socijalistička modernizacija nekada antagonizovana sa tamošnjim tradiconalnim predmodernim vrednostima, postigla održivi konsezus o društvenom razvoju ne nasuprot, već na osnovu tradicionalnih vrednosti.

Umesto zaključka

Uprkos drugačijim tvrdnjama, otpočinjanje „novog Hladnog rata“ ne leži u oživljavanju starih neprijateljstava, već, pre svega, u strukturnoj transformaciji savremenih međunarodnih odnosa u pravcu multipolarizma kroz novu raspodelu svetske moći koju dojučerašnja dominantna, hegemonska svetska sila želi da spreči ili, barem, da uspori. Novohladnoratovskim sukobljavanjem i pokušajima slabljenja svojih evidentnih takmaca, SAD žele da zaštite svoje od ranije stečene pozicije i oslabe svoje rivale. Sadašnje prilike, međutim, ne idu u prilog uspehu ovakvog delovanja – iz prostog razloga što se svet dramatično promenio u odnosu na onaj od pre više od tri decenije, kada je završen prvi „Hladni rat“.

Kao prvo, moć SAD i celog Zapada je u stalnom opadanju. Iako su SAD vojno i politički još uvek pojedinačno najjača svetska sila, Rusija joj uspešno parira, što je vidljivo na svim poljima: od stepena otpornosti na uvedene sankcije, preko pojačavanja diplomatskih i privrednih veza širom nezapadnog sveta, sve do njenog držanja na ukrajinskom ratištu. Kina vidno prestiže SAD u ekonomskom domenu. Dok su u originalnom „Hladnom ratu“, već od kraja pedesetih godina, Sovjeti i Kina bili protivnici, sada su ove dve velike sile u bliskom savezništvu (Stent 2019, 189, 208). Njihovi kombinovani kapaciteti (broj stanovništva, vojna sila, naoružanje, resursi, proizvodnja, otvorenost za neuslovljeno savezništvo sa trećim država) gotovo u svakom segmentu (izuzev bankarstva i pomorske moći) značajno nadmašuju moć Zapada.

Udeo svih zapadnih sila u globalnom društvenom proizvodu polako se spušta ka trećini, dok produktivnost svih drugih raste. Ostatak sveta, nekada pokoran volji Vašintona, sada sve više balansira između više sila i svoje interese pokušava ostvariti na ovaj način, neretko delujući mimo Zapada, čak i protiveći mu se. Istraživanja javnog mnjenja u nezapadnim zemljama pokazuju spremnost da se priklone i pokore američkom vodstvu u iznosu od samo 30% (2018). Početkom veka ta brojka se kretala iznad 60% u većini zemalja, a u Evropi je iznosila više od 80% (Karganov 2019, 87). Iako je američki dolar i dalje rezervna globalna valuta a njena finansijska tržišta još uvek glavna, ekonomski procesi u svetu sve više se odvijaju mimo Zapada koga odlikuje trajno krizno stanje (vidi Gajić 2011). Glavni izvozni ideološki produkt Zapada – liberalna demokratija, sve manje se „prima“ u nezapadnom svetu, naročito nakon „Arapskog proleća“ i neuspešnih pokušaja da se ovaj društveni model na silu izveze u niz nezapadnih zemalja, čime je samo postignut kontraefekt.

Sadašnji pokušaj „opkoljavanja“ Rusije po staroj geopolitičkoj šemi, uz postavljanje „nove gvozdene zavese“ između nje i ostatka Evrope, može da dovede ne samo do remilitarizacije EU i širenje konflikta na druga područja (Kavkaz, Severna Afrika, Artik), već i do drastičnog siromašenja i daljeg slabljenja Evrope. Ovo je mogući ishod ne samo energetske krize i isisavanja evropskih privrednih i ekonomskih potencijala od strane prekoatlanskog „velikog Brata“ (seljenje firmi iz EU i SAD zbog četiri puta manje cene energenata te mogućnosti državnog subvencionisanja), već pre svega usled novih ogromnih migrantskih talasa koji mogu zapljusnuti zapad Starog sveta sa eskalacijom krize (glad usled nestašice žita) čije je novo poglavlje otpočelo sa ratnim sukobima u Ukrajini. Kakav god njen ishod da bude, jedno je sigurno: EU neće biti više u stanju da izraste u samostalni pol moći u nastajućem mulipolarnom svetu, već će biti u prilici samo da bude štićenik onoga koji u novom globalnom nadmetanju nad njom stekne prevlast (to su, po svemu sudeći, SAD).

Najveći problem

Najveći problem SAD i celog Zapada je unutar njega samog: narasli socijalni problemi, niska stopa poverenja u sopstvene elite, porast nejednakosti, pretvaranje demokratskih izbora u praznu formu sa unapred određenim ishodima (Bajdenova problematična „pobeda“ 2020), masovna imigracija koju Zapad nije u stanju da asimiluje i vrednosno preobrati u „svoj kulturni kod“ – izazvali su lomove u socijalnom tkivu ovih društva, polarizovali ih na ekstremno suprotstavljene tabore koji prete dramatičnim društvenim sukobima.

Novohladnoratovska antagonizacija po starim šemama demokratija – autoritarizam, služi pre svega da se ove unutrašnje protivrečnosti samog Zapada potisnu i prikriju, a da se njihova društva homogeniziju i disciplinuju nasuprot neprijateljskom Drugom, koji im, navodno, preti. Problematičnost ovog šematizma primećuju i zapadni eksperti, ukazujući da kvalifikovanje antagonista autokratama ne vodi nigde i ne postiže, van Zapada, skoro ništa (Tsygankov 2019, 16). No, mere ekonomskog, diplomatskog, medijskog i političkog rata, sve uz direktno naoružavanje svog „proksija“ u Ukrajini, i permanetno kibernetičko i obaveštajno nadmetanje sa Rusijom, a u drugom planu i sa Kinom, ne donose željene rezultate.

Uprkos medijskom presingu, uspostavljena monolitnost „kolektivnog Zapada“, ne može da ostane nepromenjena jer ovim aktivnostima zapadne zemlje nanose veliku štetu pre svega sopstvenim ekonomskim i socijalnim interesima. Mere ekonomskog rata, namenjene da osakate Rusiju, takođe žestoko pogađaju našire slojeve stanovništa samog Zapada usled energetske i prehrambene krize koju su sami izazvali. Na ovim poljima „novog Hladnog rata“, Rusija za sada dobro stoji, preko svih očekivanja, mada šteta koju će tokom narednog perioda trpeti neće biti mala. Na klasičnom ratnom polju, Rusija se, takođe, povoljno drži, iako je medijski spin na Zapadu tokom prve godine ukrajinskog sukoba za Ruse prognozirao sraman poraz. Efekti sankcija i specijalnog rata ne samo da nisu podelili rusko društvo i antagonizovali ga, već su ga samo homogenizovali. Veza društvenih elita i naroda nikada od vremena borbe za opstanak u Velikom otadžbinskom ratu (1941-1945) nije bila bliža i jednodušnija, i što je najavažnije: ona se u svakom smislu pred postojećim teškoćama okrenula tradicionalnim vrednostima i patriotizmu. Sa druge strane, „rusofobna“ medijska histerija nije zacelila lomove unutar zapadnih društva, koja će ekonomske i socijalne krizne udare tek da osete, sa dobrim izgledima da prodube podele i još izraženije podstaknu tamošnje nemire. Tendencija umanjivanja građanskih prava i sloboda, pojačavanje sprege korporativno-oligarhijskog i javno-političkog segmenta vlasti nauštrb demokratije, povećanje represije i medijskih manipulacija – jasno ukazuju da su zapadna društva u dubokom unutrašnjem problemu.

Mada se propagandno i dalje predstavlja kao „međunarodna zajednica“ i „svet“ (ili, po starohladnoratovskom receptu – „slobodni svet“), jasno je da je Zapad ne samo sve manje slobodan, nego da predstavlja manjinu sveta koja, uporno i tvrdoglavo, odbija da shvati i prihvati da ne može da uzurpira za sebe poziciju glasogovornika većine zemalja koje se s njim ne slažu i ne žele da ga slede u njegovim odlukama. Više od sedamdeset odsto zemalja u svetu nije se pridružilo sankcijama koje je „kolektivni Zapad“ uveo Rusiji. Njihov udeo u stanovništvu čovečanstva iznosi blizu 88%. Očigledno je da u svom novohladnoratovskom poduhvatu Zapad postaje sve više usamljen i da se pokušaji nanošenje štete takamacima oko podele svetske moći odvijaju nasuprot njihovim očekivanjima i sa potpuno suprotinm rezultatima. Po svemu sudeći – aktivnosti Zapada će pre ubrzati nego usporiti ili preokrenuti po njega nepoželjne procese. Isto tako – pokušaji izolovanja novih centara moći vrlo verovatno se mogu vremenom pretvoriti u neki vid samoizolacije Zapada, uz međusobno povezivanje i produbljivanje saradnje između ovih centara moći. Sve to, osim ako stvari ne odu predaleko i ne izrode se u globalni svetski rat uz korišćenje nuklearnog oružja, ukazuje da će ishod novog Hladnog rata biti potpuno drugačiji od ishoda onog prvog.

UPUTNICE:

Vuković, Nebojša. 2007. Logika imperije, Beograd: Konras.

Gajić, Aleksandar. 2011. Duhovne osnove svetske krize, Beograd: Konras.

Janković, Slobodan.2022. „Odjeci ukrajinskog rata na Bliskom istoku“; Nacionalni interes vol.43 3/2022, str.107-135. Beograd: Institut za političke studije.

Kruk, Alister. 2023. „Neoprostiva greška imperije“, Novi Standard, 29.01.2023. https://standard.rs/2023/01/29/neoprostiva-greska-imperije/?fbclid=IwAR03ZwF0HNvjniih7FhK-_oo44_efhnH8TDNSwDmNJYLTIxIac8zSc5ceGY pristupljeno 31.01.2023.

Reljić, Slobodan. 2016. Mediji i Treći svetski rat, Beograd: Katena Mundi.

Nikolić, Goran, Ćurčić, Petar. 2022. „ „Novi Hladni rat: definicije, perspektive i ishodi“, Nacionalni interes br.44 2/2022, str. 149-169. Beograd: Institut za političke studije.

Gaddis, John Lewis.2007. The Cold War, London: Penguin Books.

Gaddis, John Lewis. 2005. Strategies of Containment: A Critical Appraisal of American National Security Policy during the Cold War, Oxford: Oxford University Press.

Karganov, Sergei. 2018. „The New Cold War and the Emerging Greater Eurasia“, Moscow: Journal of Eurasian Studies 9 /2018.

Kennan, George. 1946. Long Telegram, 22.02.1946, Wilson Center, Digital Archive, https://www.google.com/search?channel=trow5&client=firefox-b-d&q=john+kennan+long+telegram pristupljeno 07.12.2022.

Kennan, George. 1947. The Sources of Soviet Conduct, Foreign Affairs, july 1947,  https://www.foreignaffairs.com/articles/russian-federation/1947-07-01/sources-soviet-conduct pristupljeno 07.12.2022.

Laš, Kristofer.1996. Pobuna elita i izdaja demokratije, Novi Sad: Svetovi.

Legvold, Robert. 2014. “Managing the new Cold War”, Foreign Affairs 6/2014.  https://www.foreignaffairs.com/articles/united-states/2014-06-16/managing-new-cold-war. pristupljno 07.12.2022.

„Medij: Novi hladni rat bi se mogao zahuktati“, Geopolitika.news, 05.05.2022. https://www.geopolitika.news/vijesti/medij-novi-hladni-rat-uskoro-bi-se-mogao-zahuktati pristupljeno 06.12.2022.

Military Doctrine of the Russian Federation, article 12, sub a, sec. 2. 2014.
https://rusemb.org.uk/press/2029 pristupljeno 06.12.2022.

Mutton Don, Welch David. 2011. The Cuban Missile Crisis – A Concise History, Oxford: Oxford Univesity Press.

NBC News, Interview with Rex Tillerson, 04. 05.2017, https://www.nbcnews.com/meet-the-press/video/full-interview-tillerson-on-russia-%20comey-and-his-relationship-with-trump-943466051827 pristupljeno 06.12.2022.

Nye Joseph. 2015. “The Future of Russian-American Relations”, Horizons, No.2 Winter 2015, Belgrade: CIRSD, str. 34-42.

Ogluzlu, Tarik. 2021. „Are We on the Eve of New Cold War?“, Antalya Diplomatic Forum, 2021. https://antalyadf.org/wp-content/uploads/2021/02/Are-we-on-the-eve-of-a-new-Cold-War-1-1.pdf pristupljeno 10.12.2022.

Painter, David. 2002. The Rise and Fall of the Second Cold War 1981-1991, from Cold War: An International History, London: Routledge.

Biden, Joseph. 2021. „We are not seeking a new Cold War or a world divided”, BBC News, 21.09.2021, https://www.bbc.com/news/av/world-us-canada-58644091 pristupljeno 06.10.2022.

Sakwa, Richard. 2020. The Putin Paradox. London: I. B. Tauris

Service, Robert. 2015. The End of the Cold War: 1985–1991, London: Macmillan.

ABC News. 2017. https://www.nbcnews.com/meet-the-press/video/full-interview-tillerson-on-russia-%20comey-and-his-relationship-with-trump-943466051827 pristupljeno 06..2022.

Shuya, Mason Connor. 2019. The New Cold War: Geostrategic Rivalry and a Return to Political Warfare, El Paso: Scholarworks – University of Texas at El Paso.   https://scholarworks.utep.edu/cgi/viewcontent.cgi?article=3899&context=open_etd pristupljeno 06.12.2022.

Stent, Angela. 2014. The Limits of Partnership: U.S.-Russian Relations in the Twenty-First Century. Princeton and Oxford: Princeton University Press.

Stent, Angela. 2019. Putin’s World: Russia Against the West and With the Rest. New York and Boston: Twelve.

Trapara, Vladimir. 2020. Ratovi Rusije 1999-2019. Beograd: Institut za međunarodnu politiku i privredu.

Trapara, Vladimir, 2022, „Perspektive odnosa Rusije i SAD u svetlu sukoba u Ukrajini“:obuzdavanje 2, Međunarodni problemi 4/2022 str. 505-529, Beograd: Institut za međunarodnu politiku i privredu.

Tsygankov, Andrei. 2019. Russia and America: The Assymetric Rivalry. Cambridge
and Medford: Polity Press

Trenin, Dimitri. 2014. „Welcome to Cold War II“, Foreign Policy 3/2014. https://foreignpolicy.com/2014/03/04/welcome-to-cold-war-ii/ pristupljeno 07.12.2022.

Turner, Ian. 2015. „The New Cold War“, Political Science 2024: Research Methods. https://www.researchgate.net/publication/319252693_The_New_Cold_War pristupljeno 10.12.2022.

Halliday, Fred. 2017. Making of the Second Cold War, London: Verso.

Hunter, James Davison. 1993. Culture Wars: The Strugle to Define America, New York: Basic Books.

Hyland, William. 1981. Soviet-American relations: A new Cold War?, Santa Monica: Rand.