ALISTER KRUK: Hoće li Bajden znati kada da stane?

Da li je Bajden zarobio sam sebe svojim „pametnim” izjavama, kojima je stvorio očekivanje da će Putin izgubiti u Ukrajini? Hoće li zbog toga rizikovati nuklearnu eskalaciju?

Sastanak Šangajske organizacije za saradnju (ŠOS) u Samarkandu je izazvao geoekonomski zemljotres – baš kao i Putinova posledična najava delimične mobilizacije i referenduma u četiri ukrajinske oblasti, što će gotovo sigurno dovesti do njihove brze integracije u Rusiju. Posledice se osećaju svuda, ali naročito u Vašingtonu i Briselu. Svi čekaju da vide šta će se dogoditi sledeće.

Zapad je vrlo ograničenu rusku intervenciju u Ukrajini – specijalnu vojnu operaciju – nazvao „invazijom na Ukrajinu”, što ona nije bila (po ovom kriterijumu je i ruska podrška u Siriji predstavljala invaziju).

Kao i njen sirijski prototip, SVO je zamišljena kao minimalna ruska vojna podrška koja je trebala da podstakne i ubrza sporazum po smernicima dogovorenim u sporazumu Minsk dva. Sličnost ukrajinske SVO sirijskoj intervenciji jasno ukazuje da je njen cilj bio političko rešenje, što se gotovo i dogodilo tokom martovskih pregovora u Istanbulu – da bi na kraju bilo sabotirano od strane Velike Britanije i SAD.

BAJDEN PLANIRA I DRUGI MANDAT

Međutim, može se pretpostaviti da, opredeljujući se za tako ograničenu intervenciju, ruska visoka komanda nije računala da će Kijev biti spreman da žrtvuje toliko života svojih vojnika u odbrani neodbranjivih pozicija, kao ni da će Zapad tako bezrezervno prebacivati novac i oružje kijevskim snagama. Ne radi se samo o novcu i oružju: Zapad je eskalirao svoje psihološke operacije i prevare do nezabeleženih nivoa koji se graniče sa fantastikom. Mediji su preplavljeni pričama o slabom napretku „invazije” i tvrdnjama da su to dokazi ruske slabosti i propasti.

Sve ovo zajedno predstavlja suštinsko i smišljeno opredeljivanje za kreiranje narativa u odnosu na stvarnu strategiju, što je dovelo Vašington do pozicije da je danas sateran u opasan ugao. Drugim rečima, spori tempo ruske ofanzive u suštini je trebalo da obezbedi minimalizovanje razaranja za civile i infrastrukturu – kao i vreme obema stranama da dođu do zaključka kako su neophodni pregovori pre nego što situacija postane egzistencijalno ugrožavajuća, za jednu ili drugu stranu. Nažalost, propaganda koja je preplavila medije je bila jako uspešna – aktivirajući duboke naslage i neuralgične tačke rusofobije – da su zapadni lideri postali taoci izmišljene inscenacije o „uspaničenoj, posrnuloj i slaboj Rusiji”.

Dakle, u kontekstu ovako neprijateljskih poteza, Kremlj je konačno odlučio da inkorporira delove Ukrajine koji su u kulturološkom smislu ruski. To je rizičan potez. Logika je jasna: Konflikt će u tom slučaju ili morati da bude obustavljen, budući da će Moskva ove anektirane teritorije braniti kao „majku Rusiju” – što podrazumeva da će, u slučaju da Kijev nastavi sa napadima na ove teritorije, biti upotrebljena maksimalna sila. Ili, alternativno, Zapad će morati da eskalira. Putinov gambit podrazumeva ili kraj konflikta, a time i pretnje od nuklearnog konflikta, ili nastavak (problematičnog) NATO rata protiv Rusije koji vodi ka direktnijem riziku od nuklearnog rata. Na Bajdenovom timu je da napravi izbor.

SA BAJDENOM JE UVEK NEKI GAF: Ovoga puta dozivao mrtvu senatorku, Bela kuća pokušala da ga opravda

Međutim Bajden – iako govori da ne želi rat protiv Rusije i da neće dopustiti da se to dogodi – voli da flertuje sa idejom da je „naša demokratija” napadnuta. „Imamo obavezu, dužnost i odgovornost da branimo, čuvamo i štitimo našu demokratiju”, poručuje on. Bajden ne misli generalno na demokratiju kao takvu, već specifično na američku liberalnu hegemoniju (odnosno „našu demokratiju”), čija sklonost ka večitim ratovima u inostranstvu je pod napadom – ne samo u Ukrajini, već i u Samarkandu, gde evroazijski džinovi poput Kine, Indije, Rusije, Pakistana i Irana integrišu svoje ekonomije na novi nivo i obećavaju stvaranje rivalskog trgovinskog i komunikacionog sistema (u odnosu na dolarski).

U nedavnom govoru u Filadelfiji, Bajden – govoreći na jezivoj bini u Sali nezavisnosti – proširio je spisak pretnji „našoj demokratiji” kako bi upozorio na drugu vrstu terora, bližeg domaćem terenu – terora koji personifikuju Donald Tramp i MAGA republikanci koji „zastupaju ekstremizam koji preti samim temeljima naše republike”. Arta Moeni i profesor Karment tvrde da je američka politika prešla pun krug: od Bušovog inicijalnog upozorenja spoljnom sveta, rata preko terorizma i formule „S nama ili protiv nas” – do Bajdenovog ratnog mitologizovanja demokratije za partijske svrhe.

U široj slici, rat Bajdenove demokratije protiv amorfnog spektra MAGA fašizma na domaćem terenu i njegov proklamovani cilj da porazi autokratije u svetu su zapravo dve strane iste medalje. Ova doktrina zarobljava sve strane spektra tako što ih lažno izjednačuje: ako se suprotstaviš liberalno intervencionističkoj politici establišmenta (na primer u Ukrajini) bićeš etiketiran kao „ekstremista” ili čak „izdajnik” – kao što je etiketiran mađarski premijer Viktor Orban u Evropskom parlamentu kada je u raspravama unutar EU stao na rusku stranu. Ili: založi se za poštovanje građanskih prava i pravično suđenje za učesnike šestojanuarskih demonstracija u Vašingtonu, i opet si označen kao neko ko je na istoj strani sa Putinom.

Stvar je u sledećem: Bajdenova administracija još uvek iskazuje odlučno jastrebovske stavove kad su u pitanju zadaci svrgavanja Putina, odbrane Tajvana, obuzdavanja Irana i spasavanja „naše demokratije”. On koristi ovo nametanje egzistencijalnog okvira da napadne američke političke protivnike kod kuće, i da primora Amerikance da podrže njegovu agendu, odnosno „bitku za dušu” Sjedinjenih Država usled „izazova našeg vremena” (autokratije). Ali stavljanjem svega ovoga u isti kontekst on sebe onemogućava da odustane od samo jednog cilja, jer bi time potkopao svoje šanse da ostvari druge ciljeve.

Bajden zapretio kineskom predsedniku

Može li Bajden sebi dopustiti da se rat u Ukrajini završi pod uslovima koji favorizuju predsednika Putina a da to ne bude shvaćeno kao smanjivanje šansi da se pobedi u ratu protiv trampovskog „autoritarizma”? Da li je Bajden zarobio sam sebe svojim „pametnim” izjavama, kojima je stvorio očekivanje da će Putin izgubiti u Ukrajini? Pa ipak, ostaje pitanje hoće li rizikovati nuklearnu eskalaciju kako bi održao ideološku ravnotežu.

Moeni i Karment primećuju: „Ova logika je postala operativni princip iza nečega što bismo mogli nazvati ‘Bajdenovom doktrinom’, za koju se očekuje da bude predstavljena u sledećoj Strategiji nacionalne bezbednosti aktuelne administracije. Ona predviđa da je borba za demokratiju neprekidna, totalna i sveobuhvatna. Odnosno da je neutralisanje navodne fašističke pretnje na domaćem terenu, koju personifikuju MAGA pokret i bivši predsednik Tramp, deo šire apokaliptičke borbe za odbranu liberalnog međunarodnog poretka u svetu”.

Zapad je duboko srastao sa svojim iluzijama. Bajdenova „doktrina” bi mogla doživeti debakl.

SKINI APLIKACIJU