Glas Javnosti

Milan Belić specijalista za terorizam i organizovani kriminal: Da li verovati svemu što se čuje, pročita ili vidi?

Intervju
Autor: Glas javnosti

Kao slobodno, racionalno i razumno biće, čovek se u donošenju odluka rukovodi raspoloživim informacijama koje prima, analizira i iz njih izvodi određene zaključke.

Plasiranje glasina, dezinformacija, obmana, predstavlja pojave koje su bile redovan pratilac konfrotacija u svim istorijskim epohama. Prvi koji ih je proučavao i prikazao, bio je proslavljeni vojni general, taktičar, filozof i pisac Sun Cu Vu (oko 600 godine p.n.e.), koji je o ovome zapisao: Svako vođenje rata počiva na obmani. Nered koji se izigrava radi obmane zahteva savršenu disciplinu; Izazivanjem lažnih utisaka, mi ćemo obmanuti neprijatelja... 
Istorijski gledano, podsetimo se i pisanja starogrčkog istoričara Polibija iz Megalopolja (oko 203 – 120 godine p.n.e.) koji je zabeležio da je jedan od najboljih specijalista za dezinformisanje antičkog doba bio vojni komandant drevne Kartagine, Hanibal Barka (247. – 182. godine p.n.e.), dok je rimski aristrokata, vojskovođa i pisac Sekst Julije Frontin (Sextus Julius Frontinus 40. – 103. godine p.n.e.) pisao o obmanama istaknutih grčkih i rimskih vojskovođa.
Tehnikama obmana i psihološkog delovanja uspešno se koristio i mongolski ratnik i vladar koji je stvorio najveću imperiju na svetu Džingis Kan (1162 – 1227. godine), koji je pred pohode širio lažne informacije o brojnosti i surovosti svoje vojske.
U ratovima feudalne epohe, vitezovi su se retko odlučivali za obmane smatrajući ih nečasnim. Nomadski narodi, naročito Tatari i Mongoli, često su se služili obmanama, naročito neočekivanim prekidom borbe i fingiranim bekstvom s bojišta, a zatim brzim prikupljanjem i udarom. Vizantijski pisci navode primer Slovena koji su znali da namerno   ostave plen, što im je omogućavalo da kasnije protivnika, koji je zabavljen pljačkom, iznenade i potuku.
Kao primer početkom 19 veka možemo navesti jednog od najveštijih vojskovođa i stratega ikada,  Napoleona Bonapartu koji je pred austreličku (Austerlitz) bitku novembra meseca 1805. godine, uporno proturao glasove o slabosti francuske armije, ne bi li naveo Ruse i Austrijance da počnu napad  pre nego im stignu pojačanja.
Obmane zbog svog velikog značaja postaju predmet izučavanja u svim armijama i neka od tih saznanja se, u prvoj polovini 20 veka, unose u zvanična pravila i instrukcije, kao na primer: u armiji SAD u Upustvu za maskiranje - Camouflage for all Arms iz 1926 godine; u Francuskoj vojsci - u Privremeno tehničkom uputstvu za maskiranje - Instruction provesoiore technique sur le camouflage iz 1927. godine; u  Crvenoj armiji – u Pravilu o borbenom koriščenju inžinjerijskih jedinica - Boevoe ispolljzovanie inženernljih voisk iz 1928. godine. Što se tiče naše zemlje, to je bio  Uput za maskiranje iz 1933. godine što nameće zaključak da se obmanjivanje najbolje postiže korišćenjem dezimformacija, demonstracija...
Tehničkim razvojem naoružanja i opreme i stvaranje armija u drugoj polovini XIX  veka, a naročito kasnije u Prvom i Drugom svetskom ratu, značaj obmana se bitno menja i u kvalitativnom i kvantitativnom pogledu. Angažovanjem milionskih armija na ogromnim prostranstvima mogućnosti obmanjivanja postaju znatno povoljnija, ne samo u sferi taktike i operative već i strategije. U taktičkom pogledu najviše je primenjivano lažno prikazivanje vlastitih snaga i sredstava, a u operativnom i strategijskom dezinformacije i demonstracije. 
U svim područjima vojne, bezbednosne, političke, ekonomske, naučne i druge delatnosti sve države se služe dezinformacijama i u tom cilju koriste najrazličitija sredstva. Kada je u pitanju politika, citiraću reči bivšeg predsednika SAD Ruzvelta ,,U politici se ništa ne dešava slučajno, ukoliko se i dogodi, tako je bilo planirano.
Danas su obmane razvijene do perfekcije, one se baziraju i proučavaju na naučnom nivou. Primer sukob u Ukrajini, prema najnovijem istraživanju koje je sproveo NewsGuard, čak preko 226 različitih sajtova kontinuirano  šire dezinformacije o sukobu, uključujući brojne anonimne sajtove, fondacije i istraživačke veb-sajtove.
Ko su najčešće nosioci tih aktivnosti?
„Obmana“ je najsličniji termin „zabludi“ i ova dva termina se zakonski često izjednačuju, za razliku od termina „prevara“ kojim se opisuje biće krivičnog dela. Obmanjivanje se najbolje postiže korišćenjem dezinformacija.
Dezinformacija predstavlja širenje ili proturanje lažnih obaveštenja, vesti, podataka, informacija i sl., da bi se protivnik (potencijalni ili stvarni) doveo u zabludu i naveo na pogrešne zaključke i akcije.
Dezimformacija je kako mirnodobska tako i ratna kategorija. Posebnu ulogu u  obmanjibanju imaju organi obaveštajne i kontraobaveštajne službe, koji se često javljaju kao osnovni nosioci mera dezinformacija krupnih razmera, posebno u planiranju tajnih operacija.
Neagresivni i agresivni obaveštajni rad?
Obaveštajne službe prate važne događaje i procese u zemlji i inostranstvu, analiziraju prošle i aktuelne događaje i procenjuju budući razvoj sličnih procesa kako bi se preventivno reagovalo i smanjio rizik po vitalne interese uz prethodnu svestranu analizu obaveštajnih zahteva upućenih od strane političkih odlučilaca. Opredeljuju se za one postupke prikupljanja podataka koji garantuju najveći mogući nivo uspešnosti.
Zbog narastajućih izazova, rizika i pretnji koji zbog svoje prirode u sve većoj meri nameću postupanja obaveštajnih službi izvan konvencionalnih moralnih normi, obaveštajne službe vrše i druge poslove po nalogu u šta spadaju i neobaveštajne aktivnosti odnosno ofanzivna dejstva: špijunaža, diverzija, sabotaža, izazivanje kriznih situacija, terorizam i ubacivanje naoružanih grupa, nasilni prevrat, likvidacija. Razlozi zbog kojih se neka bezbednosna služba opredeljuje za neagresivni ili agresivni obaveštajni rad, su pre svega stepen bezbednosnih pretnji u toj zemlji i najadekvatni način da se na te pretnje odgovori.
Neagresivni koncept razdvaja prikupljanje informacija, kao autentični obaveštajni rad, od represivnog delovanja (ofanzivnih akcija) koje se po svom opisu poklapaju sa najtežim krivičnim delima. Drugim rečima pored prikupljanja, obrade i dostavljanja podataka, obaveštajne službe aktivno učestvuju u oblikovanju pa i realizovanju državne politike, primenjujući pri tom sopstvene metode i sredstva (ubistva pojedinaca i grupa, podmetanje eksplozivnih naprava u pojedine ustanove i javne objekte, plovne objekte, železničke saobraćajnice, trovanja vode i hrane i sl).
U sastavu obaveštajnih i kontraobaveštajnih službi  postoje posebne strukture koje se bave planiranjem, pripremanjem i plasiranjem dezinformacija operativnog i strategijskog značaja. U njihov rad je po pravilu upućen samo najviši krug rukovodstva svake službe, posebno kada je u pitanju korišćenje otkrivenih agenata strane obaveštajne službe, koji se nalaze na osetljivom i bezbednosno značajnom mestu. Kada se ta lica pridobiju za saradnju, organi kontraobaveštajne službe nastavljaju da šalju informacije (često i potpuno tačne) za koje je protivnik zainteresovan, da bi u odlučnom trenutku poslali lažne podatke u koje protivnik neće da posumnja.
Koja je metodologija tajnih operacija obmane?
Metodologija izvođenja takvih operacija u potpunosti podseća na pravo pozorište, za predstavu su određeni glumci, napravljena scenografija, kulise, pomoćna sredstva itd. „Glumci“ u pojedinim ulogama u tajnoj operaciji deluju uverljivije od glumaca u pozorištu a cilj je postizanje uverljivosti u svim elementima ,,predstave, u kojoj ništa ne sme da omane, gde protivnik ne sme da  otkrije nijedan detalj prevare. Princip koji glasi no miss operation, znači da se ne sme ni u čemu pogrešiti. Cilj svake takve tajne operacije je u osnovi vrlo konkretan, svi potezi se planiraju i vuku tako da dovedu do tog cilja a to je da se neprijatelj navede na pogrešne zaključke, odluke i postupke. Tajne operacije, u odnosu na dužinu trajanja, možemo podeliti na: dugotrajne, kratkotrajne i ad hoc. Pod dugotrajnim tajne operacijama podrazumevamo višemesečno sprovođenje određenih mera i radnji, pojedinačno ili kombinovano. Kratkotrajne tajne operacije podrazumevanju razdoblje od mesec dana a ponekad na razdoblje od samo nekoliko dana pa čak i sati. Ovakvu podelu treba upotpuniti i mogućnošću kombinovanja, kada imamo višestruko kratkotrajno sprovođenje tajne operacije, ali kroz duže vremensko razdoblje. Ad hoc tajne operacije su uslovljene nemogućnošću odlaganja sprovođenja tajne operacije, stoga se ista sprovodi što je pre moguće i uz što kraće vreme pripreme, stoga iste ne smeju biti složene.
Da li se pripadnici tajnih službi posebno obučavaju za primenu obmana i dezinformacija u svom radu?
Sve obaveštajno-bezbednosne službe kroz svoje specijalizovane operativne kurseve obučavaju svoj operativni sastav, između ostalog i, kako da što uspešnije koriste dezinformacije u svom radu. Primer: u jednoj obaveštajnoj akademiji, na zidu u holu stoji krupno ispisan slogan da će kandidati ,,putem prevara i obmana voditi svoje bitke. To znači da protivnika treba obmanuti, dovesti ga u zabludu, navesti ga da donese pogrešnu odluku, podesiti stvari tako da protivnik misli da je u pravu a potom  iznenadnom akcijom sebi stvoriti prednost.
Koje su metode širenja dezinformacija?
U zavisnosti od cilja koji se želi postići, lica ili organa koji protura dezinformaciju, i načina na koji se to čini, sadržaj i obim dezinformacije može biti veoma različit, počev od beznačajne vesti, pa do najsloženijih dezinformacija strategijskog značaja.
Različite su metode širenja dezinformacije. To su sva sredstva informisanja: pisma, knjige, štampa, radio, televizija, dokumenti svih vrsta, korišćenje tehničkih sredstava, agentura (agenti od uticaja) propagandno-psihološke akcije i dr.  Kada će se, kojim putem i kakvim sredstvima dezinformacija plasirana, zavisi  pre svega od subjekta od kojih je planirana i cilja koji se želi postići. Uspeh pri tome ne mora biti u srazmeri sa obimom i masovnošću sredstva koji se upotrebljava. Vešto isplanirana i podmetnuta lažna vest može imati u određenoj situaciji i uslovima veći efekat od dezinformacije većeg obima, u koju protivnik posumnja. Na temu „sejanja“ lažnih priča po medijima u svrhu ostvarenja određenih interesa i postojanja specijalnih Odeljenja za te aktivnosti, list New York Times je u februaru 2002. godine objavio i otkrio kako je Pentagon imao planove za snabdevanje medija lažnim pričama, kako bi to obezbedilo podršku politici. Tako je Pentagon osnovao Odeljenje za Strateški Uticaj - Office of Strategic Influence - OSI za ove svrhe. Za vođu ovog Odeljenja izabran je general vazduhoplovnih snaga po imenu Simon P.Vorden. Pored pomenutog Odeljenja za dezinformacije, kako drugačije zovu OSI, u svetu su kao eksperti za obmanjivanje priznati i Fear and disinformation campaign - FDC, Izraelski LAP - Loh Ama Psicologit - psychological warfare, Odeljenje za psihološka dejstva, dezinformacije i konstrukciju priča kao i Britanska Sekcija za dezinformacije i propagandu.

Da li se obmane koriste i kod  tajnih likvidacija?
Podatke o tajnim likvidacijama uglavnom možemo naći u publikacijama bivših agenata tajnih službi, pogotovo ako se one poklapaju sa paralelnim podacima i informacijama koje su zabeležili mediji. 
Tajne likvidacije postoje otkako postoje države i njene tajne službe. Organizatori tajnih likvidacija mogu biti vlade u nekim sistemima, primer Izraela, kada je bez suda i zakona vlada odlučila da likvidira brojne lidere PLO (Palestinska oslobodilačka organizacija) posle Minhenske tragedije 1972. godine. Tajne likvidacije takođe mogu biti organizovane i od strane uticajnih političara na vlasti s ciljem uklanjanja političkih protivnika ili nekih drugih uticajnih ličnosti u društvu koji im ometaju ostvarenje njihovih ciljeva. Organizatori tajnih likvidacija mogu biti i šefovi tajnih službi. Mete mogu biti lica koja predstavljaju smetnju u ostvarenju ciljeva tajne službe, zatim svedoci čije bi svedočenje u javnosti moglo naneti nepopravljivu štetu službi kao i operativaci i saradnici koji deluju protiv sopstvene službe.
Koje su karakteristike tajnih likvidacija?
Opšta karakteristika tajnih likvidacija tajnih službi jeste ulaganje maksimalnih napora da se to što bolje sakrije. Sprečava se svaka pa i najmanja mogućnost da se bilo šta otkrije, eliminišu se dokazi, sprečava se i najmanji rizik da se otkriju počinioci i organizatori. U tom cilju tajne službe pristupaju različitim oblicima obmana putem dezinformacija i demonstrativnih izrežiranih aktivnosti koje se realizuju kod likvidacija i uglavnom imaju za cilj: da obmanom žrtvu dovedu na željeno mesto, kao i druge situacije koje će omogućiti da se likvidacija mnogo lakše realizuje; da se prikriju pravi izvršioci likvidacije; da se ,,napakuje čin likvidacije pripadnicima druge grupe ili države.
Navešću Vam par interesantnih primera iz druge polovine prošlog veka:
Primer planiranja tajne likvidacije rumunskih disidenata i političkih emigranata 1981/82. godine, Paula Gome i Virgila Tanasea, pisaca koji su iz izbeglištva kritikovali tadašnjeg predsednika Rumunije Čaušeskua. Naime, kada je vlast u Bukureštu procenila da im Goma i Tanasea nanose veliku političku štetu, odlučili su da ih likvidiraju. Tajna služba Securitate je Gomi u više navrata slala pisma-bombe, ali srećom su to na vreme otkrile i sprečile francuske tajne službe. Jedno od tih pisama-bombi je 1981. godine teško ranila bivšeg rumunskog ministra unutrašnjih poslova Nikolaea Penescua, koji je takođe bio u egzilu u Parizu i politički je sarađivao sa Gomom. Godinu dana kasnije šef tajne službe Securitate naredio je agentu Securitatea, Matei Haiducu da likvidira Gomu. Ne želeći da izvrši naređenje, Matei se predao i sve ispričao operativcima Francuske kontraobaveštajne službe DST- Direkcija za nadzor teritorije (Direction de la surveillance du terriitoire). Da bi ga zaštitili i osigurali njegovu saradnju DST je izrežirala scenu likvidacije u luksemburškom parku (Jardin du Luxembourg) u Parizu, u kome su učestvovali  operativci DST, pisac Tanasea i rumunski agent Haiducu. DST je to  zvanično objavila u medijima, nakon čega je pisac sklonjen u sigurnu kuću, dok je agent Haiducu poslat u Rumuniju da uveri rukovostvo službe da je sve proteklo po planu. U ovoj obmani doprineo je lično i predsednik Francuske, Fransoa Miteran, koji je u izjavi na televiziji pomenuo Tanaseov nestanak, otkazavši već zakazanu službenu posetu Rumuniji rekavši sledeće: ,,Te događaje sam pratio svakodnevno i ukoliko je tačno da je Tanasea nestao, to će ozbiljno naškoditi odnosima naših zemalja. Ova izjava je omogućila rumunskom agentu da se vrati u Rumuniju i tamo nastavi sa radom ali ovoga puta za Francusku obaveštajnu službu. Goma je umro od korone 25. marta 2020. godine u Pariskoj  bolnici La Pitie Salpetriere. Ovaj primer pokazuje da bi obmana bila potpuna neophodna je bila demonstrativna  izrežirana aktivnost, kojom je trebalo da se javno vidi samo ono što se želi prikazati i na taj način uveriti protivnika u svoje lažne namere. 
Interesantan je primer tajne operacije ,,Ben Barka“ 1965. godine, koju je izvela Marokanska tajna služba uz pomoć Mosada, tajne službe Izraela. Marokanskom  kralju Hasanu II i njegovom režimu Izraelci su davali svoju pomoć i savete jer se suprotstavljao radikalnoj politici Arapa. Kraljev režim je uz pomoć izraelske tajne službe kontrolisao aktivnosti unutrašnje opozicije u samom Maroku gde je glavni protivnik marokanskog kralja bio poznati sindikalni i opozicioni lider Mehdi Ben Barka, nekadašnji predsednik marokanskog parlamenta i lider političke partije koja se zvala ,,Unija narodnih snaga- UNPF. Ben Barka je bio sindikalni lider koji se zalagao za demokratizaciju i obuzdavanje samovolje monarhističkom režimu. Zbog takve svoje aktivnosti bio je progonjen, postao je politički disident, bio je prinuđen da napusti zemlju i u odsustvu je osuđen na smrt. Nalog da to izvrši dat je tajnoj službi, koja je ubrzo uvidela da to nije u stanju sama da uradi, te je pomoć potražila od Mosada. Dogovoreno je da marokanski operativci uhvate Ben Barku i da ga likvidiraju a da stručnu pomoć kao i organizaciju pruži Mosad.
Operativci Mosada su u Ženevi prikupili sve potrebne informacije o meti: kuda se kreće, s kim održava veze, kakve su mu navike itd. Pošto su tajnim praćenjem i prisluškivanjem telefona ustanovili da je imao vezu sa nekim filmskim producentima u Parizu, koji su mu ponudili da snime film o njemu, operativci su koristeći taj podatak rešili da ga namame u Pariz. Pozvali su ga telefonom, predstavljajući se kao ljudi sa filma, čija su imena lako saznali, i u razgovoru podstakli ideju o snimanju filma. Ne sumnjajući ništa Ben Barka je u to poverovao. Ugovorili su sastanak u Parizu kako bi se definitivno dogovorili o tobožnjem filmu. Sastanak je dogovoren u određeno vreme u pivnici na bulevaru Sen Žermen. U zakazano vreme Ben Barka je došao na ugovoreno mesto, gde ga je na ulazu u pivnicu „zaskočila“ grupa marokanskih operativaca uz učešće i nekoliko francuskih policajaca, uhapsila ga i odvezla u jednu vilu kraj Pariza gde su ga ubili i zakopali.
Ove tajne operacije i pored uspešne likvidacije nisu zabeležene kao uspešne akcije, jer su na kraju ostavile određeni trag na osnovu kojeg se došlo do otkrivanja počinioca.
U navedenom slučaju Francuska je uvela Izraelu embargo na isporuku vojnih sredstava i opreme, a De Gol je naredio da se zatvori stanica Mosada u Parizu. Kako se ove situacije ne bi dešavale, najbolje je prevariti istražne organe na taj način što će se za to delo optužiti nekog drugog, odnosno poturiti dokaze drugima i tako odvući istraga u drugom pravcu. A kako se i na koji način poturaju dokazi može se videti na primeru likvidacije Mosadovog agenta u Parizu i poturanje likvidacije Libancu 1981. godine. U tajnoj operaciji juna meseca 1981. godine, likvidiran je Arafatov predstavnik u Briselu, kome je Arafat poverio svoju nameru da povede mirovne pregovore sa izraelskim MIP-om. U Mosadu su znali da je ta Arafatova zamisao bila ozbiljna te su odlučili da je spreče po svaku cenu, uključujući i likvidaciju sopstvenih ljudi koji su se sa time slagali. Tako se na tapetu našao operativac Mosada u Parizu Jakov Barsimantov, koji nije imao ništa protiv da se uspostave neki kontakti i da se proceni realnost takve inicijative. O njegovim nastojanjima došli su podaci brzo do desničara u vrhu Mosada, koji su naložili njegovu likvidaciju. Jakov Barsimantov je ubijen  3. aprila 1982. godine, pred vratima svoga stana, upravo kada je krenuo na sastanak sa jednim pripadnikom PLO. O ovom slučaju lansirani su podaci da je ubica operativca Mosada Libanac Georg Ibrahim Abdala, pripadnik frakcije LARF - Libanese Armed Revolutionary Faction, koja je delovala pod uticajem sirijske Nacionalne partije. Organizatori ubistva su pribavili unapred materijalne dokaze protiv ,,ubice. U stan Libanca poturili su pušku čehoslovačke proizvodnje kojom je izvršeno ubistvo, a potom su dostavili anonimnu prijavu policiji koja je izvršila pretres stana i pronašla ,,dokaz. 

Spomenuo bih i jedan primer novijeg datuma.

Ubistvo istaknutog kritičara vlade u Rijadu, novinara iz Saudijske Arabije, Džamala Kašogija u saudijskom konzulatu u Instambulu, oktobra meseca 2018. godine. Turski tužioci su za ovo ubistvo optužili bivšeg zamenika šefa saudijske obaveštajne službe Ahmeda al-Asirija i savetnika za medije kraljevskog suda Sauda al-Katanija navodeći da su rukovodili operacijom i davali instrukcije. Ostalih 18 su optuženi da su ugušili Kašogija. S druge strane, Rijad je saopštio da je bivši novinar „Vašington posta” ubijen u „odmetničkoj operaciji” od strane tima agenata poslatih da ga ubede da se vrati u Saudijsku Arabiju.
Zainteresovanima kojima ova tema privlači pažnju, preporučujem  studije slučaja: „Operacija „Hanibal“- likvidacija u  Ženevskom hotelu „Beau Rivage“ zapadnonemačkog političara, predsednika vlade pokrajine  Schleywig Holstein Uve Barčela, oktobra meseca 1987. godine; atentat na papu Jovana Pavla Drugog 13. maja 1981. godine na trgu Svetog Petra u Vatikanu i Operaciju „Gladio“ - otmica i ubistvo italijanskog premijera Alda Mora, maja meseca 1978. godine u blizini Rima.
Na prethodnim primerima smo videli da su određene ličnosti morale biti uklonjene, a kao način prikrivanja tragova tajne službe su poturale dezinformacije i razne dokaze drugima, a  najčešće su to  neprijatelji tih službi. Likvidacija  je ovde  primarna, dok  je optuživanje drugih sekudarna stvar. Naime, likvidirane osobe za tajne službe nisu potencijalna opasnost. Ovde nije bitno ko će biti žrtva već je primat stavljen, da je to učinio neko ko predstavlja smetnju interesima tajne službe, te mu se sve to ,,potura i pakuje kako bi se iste (ličnosti, grupe ili država), optužile, napale i uništile. Tu je akcenat stavljen na poturanju optuženoj osobi.
Obično osobe kojima se ,,pakuju laži su visoko pozicionirane ličnosti, koje se nalaze na samom vrhu svoje države. Ne retko su to premijeri ili predsednici država. Njihovim kompromitovanjem, oni se smenjuju sa vlasti i na njihovo mesto dolaze vodeće ličnosti opozicije koje ovakve usluge „ne bi smele da zaborave“. Za njihovo kompromitovanje se pored dezinformacija vrše i veoma „prljava“ demonstrativna dejstva, među kojima i likvidacije.

Kako otkriti, prepoznati i osujetiti neprijatelja u svojoj nameri?
Da bi obaveštajno-bezbednosne strukture došle do saznanja o ovim vidovima neprijateljskih aktivnosti, pre svega moraju sagledati koji su to elementi koji čine obmanu, kako se stvaraju i na koji način proturaju do cilja.  Presecanje tih aktivnosti postiže se dobrom analizom svih događaja koji nas okružuju i dobrim operativnim radom na blagovremenom prepoznavanju.

BONUS VIDEO


SKINI APLIKACIJU

glas javnosti android
glas javnosti IOS


POVEZANE VESTI




KOMENTAR



 


AKTUELNE VESTI S MREŽA



HOROSKOP