Obišli su i manstire u Crnoj Gori, i na osnovu razgovora sa igumanima, zaključio je da je malo vernika, da ih je nešto više u Boki, a u unutrašnjosti su prava retkost.
Prilikom posete Morači akademik Medaković zapisuje u dnevničke knjizi "Dani, sjećanja":
„U Morači nas dočekuje otac Maksimilijan, živi sam u konaku, ali je stigao da se u toj pustinji ugoji. Deluje kao prečanski popa iz Banata i čudno odudara u onom herojskom pejzažu.
Morača je nekada bila skrivena i nepristupačna. Valjda zbog dugih godina u kojima je čuvala svoju netaktnuost, sada je kažnjena magistralom, koja prolazi tik uz manastir.Zbog toga je na udaru posjetilaca, ali uglavnom iz inostranstva i Srbije, iz Crne Gore malo ko dolazi.
Otac Maksimilijan se brani, ponekad je i neljubazan, ali turisti su nezaustavljivi. S ogorčenjem priča o crnogorskoj neduhovnosti, divljoj prirodi, bezverju i bezbožništvu.
To nije uobičajena kaluđerska tugovanka. Sve je istina i još gore je od onoga što kazuje ovaj kaluđer zalutao u crnogorska brda.
Crnogorski narod je dehristijanizovan. Vekovi stradanja i neljudskog življenja učinili su ono najgore, stvoren je čovek s dvostrukim moralom. Oni su opterećeni lažju, u mreži satkanoj od toliko suprotnosti. To je sredina obuzeta moralnim propadanjem.
S tugom mislim na Njegoša, na svoga pretka Milorada, na pradedu Danila, koji su tako verno služili jednoj našoj zabludi; poverovali su u crnogorski mit. Nisu bili kadri da razlikuju istinu i laž, pisali su s tako mnogo iskrenog žara, duboko uvereni da otkrivaju nekakvu srpsku Spartu.
I Njegoš je povećavao tu zabludu. Gorostas je bio tragičan, a moji preci opsednuti njegovom vličinom, proširili su divljenje i na njegove saplamenike. Bila je to još jedna zabluda srpske romantike.
Sat kasnije prolazimo kroz vreli Titograd. Bože, šta li bi rekao Njegoš, pitam se, na činjenicu da glavni grad srpske Sparte nosi ime po čovjeku koji je uništavao sve što je srpsko."