Dobijamo mučninu kada dođe do sukoba među našim čulima. Recimo da se vozimo na ringišpilu i da nas okreće naopačke. Naše oči vide jedno, naši mišići osećaju drugo, a naše unutrašnje uši osećaju nešto treće. Naš mozak ne može da primi sve te pomešane signale. Zato na kraju osećamo vrtoglavicu i mučninu.
Naše unutrašnje uši, posebno, pomažu u kontroli osećaja ravnoteže. One su deo mreže koja se zove vestibularni sistem. Ovaj sistem sastoji se od tri para polukružnih kanala i dve vrećice, koje se nazivaju sakula i utrikula. Oni u mozak šalju informacije o tome šta se oko nas dešava.
Polukružni kanali sadrže tečnost koja se kreće sa okretima naše glave. Sakula i utrikula su osetljivi na gravitaciju. Oni javljaju mozgu da li stojimo ili ležimo.
Mozak sakuplja sve ove podatke i oni se obično spajaju i imaju smisla. Ali ponekad naš mozak dobija zbunjujuće signale. Recimo, u avionu koji leti osećamo se kao da se krećemo, ali naše oči mozgu govore da kao da nigde ne idemo. Tačno je i suprotno. Nakon dugog putovanja morem, možemo mirno da stojimo na kopnu, ali se i dalje osećamo kao da se krećemo. Rezultat je isti: bolest kretanja.
Svako može da dobije bolest kretanja, ali je najčešća kod dece i trudnica. Za razliku od prehlade, ne može da se prenese na druge ljude. Nije zarazna.
Bolest kretanja može brzo da nastupi, da nas oblije hladan znoj i da se osećamo kao da moramo da povratimo. Ostali uobičajeni simptomi su:
Pored toga, neki ljudi imaju glavobolje, osećaju se veoma umorno ili imaju plitko disanje.
Za većinu ljudi simptomi obično ne traju dugo. Često nestaju kada se naviknemo na situaciju, bilo da je u pitanju ljuljanje čamca ili kretanje voza. Ali postoje neke jednostavne stvari koje možemo da uradimo ako bolest kretanja ne nestane sama od sebe:
Ako možete, u avionu tražite sedište pored krila, na brodu kabinu na gornjoj palubi ili mesto na prednjem sedištu ako ste u automobilu.
Neki ljudi osećaju se lakše ako uzmu:
Glas javnosti/T02S