ZANAT TAŠNERA POLAKO IZUMIRE: Za zanat galanterista nema ni dovoljno zainteresovanih đaka

- Ne­ma di­le­me da je ovo je­dan od za­na­ta ko­ji se po­la­ko ga­se. Upo­re­do sa pa­dom za­in­te­re­so­va­no­sti kod uče­ni­ka, mi gu­bi­mo i na­stav­nič­ki ka­dar jer vi­še ne­ma­mo ko­me da pre­no­si­mo zna­nje - iskren je Bra­ni­slav Mi­le­ski, di­rek­tor Teh­nič­ke ško­le za di­zajn ko­že.

Ka­že Mi­le­ski da ovaj po­sao ni­je te­žak i da je do­bar iz­bor za de­cu ko­ja su ma­što­vi­ta i vo­le da cr­ta­ju, a ko­ja mo­gu i da na­pra­ve ono što su osmi­sli­la. A kad mo­gu sve to da na­pra­ve, on­da ume­ju i da po­pra­ve. To im pru­ža mo­guć­nost da ve­o­ma br­zo po­sle za­vr­še­ne ško­le, sa ma­lo ru­ti­ne i prak­se, otvo­re svo­je rad­nje i da se ba­ve bi­zni­som.

- Šte­ta što ne­ma in­te­re­so­va­nja, jer u ovoj ško­li mla­di lju­di mo­gu da raz­vi­ju i svo­je mo­to­rič­ke spo­sob­no­sti. Ali, za­in­te­re­so­va­nost za sva pro­iz­vod­na za­ni­ma­nja je sve ma­nja, de­ca se ra­di­je opre­de­lju­ju za po­pu­lar­ni­je pro­fe­si­je, za tr­gov­ce, fri­ze­re, ugo­sti­te­lje. Upr­kos to­me što nam Mi­ni­star­stvo pro­sve­te iz­la­zi u su­sret, mi jed­no­stav­no ne mo­že­mo da ofor­mi­mo ode­lje­nje, pa se on­da ono ma­lo pri­ja­vlje­nih pre­u­sme­ra­va u dru­ge obra­zov­ne in­sti­tu­ci­je - ka­že Mi­le­ski.

Te­ško je ra­zu­mlji­vo da upr­kos to­me što pri­vre­da va­pi za ovom pro­fe­si­jom, što pla­ta mo­že da bu­de oset­no ve­ća od ne­ke pro­seč­ne, za­in­te­re­so­va­nih ne­ma. Di­rek­tor Mi­le­ski svu tu ne­lo­gič­nost ilu­stru­je či­nje­ni­com da ga če­sto po­zi­va­ju ne­ki sta­ri maj­sto­ri i nu­de i rad­nju i po­sao, sa­mo da im ško­la po­ša­lje ne­ko de­te, ali on ne­ma ko­ga da pre­po­ru­či.

Da­nas je ma­lo "ču­va­ra va­tre" od­no­sno du­ha ne­ka­da­šnjeg Be­o­gra­da, ko­ji je bio po­znat i po vr­snim za­na­tli­ja­ma. Na in­ter­ne­tu se mo­že na­ći ne­ko­li­ko za­nat­skih rad­nji ko­je se ba­ve pro­iz­vod­njom i po­prav­kom žen­skih ili mu­ških ta­šni, ali uglav­nom ih dr­že sta­ri­ji maj­sto­ri ko­ji su odav­no na za­la­sku ka­ri­je­re. A Mi­len­ko Bo­žić se ni­ka­ko ne ukla­pa u ovu sli­ku. Ima sve­ga 28 go­di­na, vla­snik je obu­ćar­sko-ta­šner­ske rad­nje Mić­ko i maj­stor ko­ji je već sti­gao do­tle da svo­je zna­nje pre­no­si na još mla­đe.

- U že­lji da da­lje raz­vi­ja­mo i usa­vr­ša­va­mo svo­je po­slo­va­nje, kon­stant­no smo u po­tra­zi za ta­len­to­va­nim lju­di­ma. U na­šoj ra­di­o­ni­ci ima­mo jed­nog maj­sto­ra sta­rog 64 go­di­ne, a svi osta­li su u do­bu iz­me­đu 20. i 32. go­di­ne. I ni­ko ov­de ne ra­di u svo­joj stru­ci. Do­šli su, pi­ta­li za po­sao i ja sam ih učio za­na­tu - pri­ča Mić­ko i ob­ja­šnja­va da je po­zna­va­nje ve­šti­ne ste­kao od oca ko­ji je pr­vu rad­nju u Be­o­gra­đan­ki otvo­rio još 1982. go­di­ne.

Po pro­fe­si­ji fri­zer, Mić­ko ni­je že­leo da ra­di ni­šta dru­go osim da u po­slu na­sle­di oca. I us­peo je, ma­da ni­je bi­lo la­ko. Pr­vih ne­ko­li­ko go­di­na bi­le su vre­me od­ri­ca­nja i in­ve­sti­ra­nja go­to­vo sve­ga što se za­ra­di. Da­nas mo­že da se ka­že da je Mi­len­ko Bo­žić uspe­šan pred­u­zet­nik. To­li­ko da je u me­đu­vre­me­nu us­peo da otvo­ri još jed­nu rad­nju, na Dor­ćo­lu. Spo­jio je sve vred­no­sti sta­rog za­na­ta sa no­vim teh­no­lo­gi­ja­ma i pre­bro­dio svo­je­vr­snu tran­zi­ci­ju ko­ju mno­ge za­na­tli­je ni­su mo­gle.

- Si­gu­ran sam da ov­de ima me­sta za one ko­ji že­le da bu­du ozbilj­ni obu­ća­ri ili ta­šne­ri. Kon­ku­ren­ci­je se ne bo­jim, šta­vi­še uvek sam ko­le­ga­ma na ras­po­la­ga­nju ako tre­ba da se po­mog­ne, da se na­ba­vi ne­ki ma­te­ri­jal. Do­la­ze nam klin­ci da im po­pra­vi­mo škol­ske ran­ce. Do­đu i oni pri­lič­no vre­me­šni ko­ji bi hte­li da im sre­di­mo ci­pe­le ko­je su pre vi­še de­ce­ni­ja no­si­li na ma­tur­skoj ve­če­ri. Ima tu ra­znih zah­te­va, ali se tru­di­mo da svi­ma iza­đe­mo u su­sret. Ako je ma­te­ri­jal u iole pod­no­šlji­vom sta­nju, mi će­mo ura­di­ti oprav­ku - ka­že Mić­ko i do­da­je da se ne­ka vr­sta pre­kret­ni­ce u po­slu de­si­la ka­da je re­šio da se ba­vi re­pa­ra­ci­jom i po­prav­kom ko­fe­ra, on­da ka­da ni­ko u gra­du to ni­je ra­dio - jed­no­stav­no, ni­je bi­lo kon­ku­ren­ci­je.

Ma­lo­broj­ni pre­o­sta­li maj­sto­ri sta­rih za­na­ta ni­su sa­mo lju­di ko­ji po­ku­ša­va­ju da od za­bo­ra­va ot­mu ne­ke go­to­vo drev­ne ve­šti­ne. Oni su i pred­u­zet­ni­ci ko­ji hra­ne po­ro­di­ce, ali i de­lić ce­lo­kup­ne sli­ke ko­ja se stva­ra o jed­nom gra­du. U ne­kim raz­vi­je­nim, re­ci­mo za­pad­nim ze­mlja­ma za­na­tli­ja­ma se čak do­de­lju­je me­seč­na nov­ča­na na­kna­da od dr­ža­ve kao sti­mu­la­ci­ja da na­sta­ve da se ba­ve svo­jim po­slom da se ne bi na­ru­šio duh pro­šlo­sti ne­kog gra­da. Ti­me se i mla­di ohra­bru­ju da kre­nu pu­tem sta­ri­jih maj­sto­ra i ta­ko oču­va­ju i na­sta­ve vred­nu tra­di­ci­ju.

Ga­lan­te­ri­sta ko­ji za­vr­ši če­ti­ri raz­re­da sred­nje Teh­nič­ke ško­le za di­zajn ko­že ospo­so­bljen je da iz­ra­đu­je sve vr­ste pro­iz­vo­da ko­žne ga­lan­te­ri­je od pri­rod­ne i ve­štač­ke ko­že, tek­sti­la, kr­zna i du­gih ma­te­ri­ja­la. U to­ku pro­ce­sa iz­ra­de oba­vlja sve ope­ra­ci­je ruč­no i ma­šin­ski u skla­du sa za­štit­nim i eko­lo­škim me­ra­ma. Iz­ra­đu­je nov­ča­ni­ke, fu­tro­le, opa­sa­če, žen­ske i mu­ške ta­šne, sport­ske i put­ne tor­be i pro­iz­vo­de po­slov­ne ga­lan­te­ri­je. Kro­ji, obe­le­ža­va, ob­ra­đu­je ivi­ce, spa­ja de­lo­ve u pod­sklo­po­ve i sklo­po­ve, ši­je i do­ra­đu­je go­to­ve pro­iz­vo­de. Iz­ra­đu­je pro­iz­vo­de ko­žne ga­lan­te­ri­je po sop­stve­noj ide­ji ili po­rudž­bi­ni i vr­ši po­prav­ke go­to­vih pro­iz­vo­da.

Sre­do­ve­čan Be­o­gra­đa­nin Mir­ko Ga­vrić dr­ži do svog iz­gle­da, gar­de­ro­be, ali i kva­li­te­ta "pro­prat­nih" stav­ki kao što je tor­bi­ca. Se­ća se da je jed­nu ta­kvu, ču­ve­ne mar­ke "to­mi hil­fi­ger", kra­jem de­ve­de­se­tih go­di­na pro­šlog ve­ka ku­pio u Min­he­nu. Ni­je mu bi­lo žao, a ta­da se i mo­glo, da za nju da 150 ma­ra­ka. Ni­je imao sre­će pa mu se pr­vi put, sop­stve­nom gre­škom, po­kva­rio me­ha­ni­zam za za­kop­ča­va­nje, a po­tom je žar ci­ga­re­te pro­bu­šio zad­nju stra­nu.

Oba pu­ta po­tra­žio je po­moć kod ta­šne­ra ko­jih je ta­da bi­lo znat­no vi­še ne­go da­nas. I ni­su ga raz­o­ča­ra­li, tor­bi­ca je po­sle nji­ho­ve in­ter­ven­ci­je bi­la kao no­va. Da­nas bi, ka­že Ga­vrić, bi­lo be­smi­sle­no no­si­ti na po­prav­ku ne­ku od jef­ti­nih tor­bi ko­je su pre­pla­vi­le na­še tr­ži­šte. Po­kva­ri se, po­ha­ba, ode­te u pr­vu rad­nju ili čak na pi­ja­cu i ku­pi­te no­vu za 500 do 1.000 di­na­ra, ka­že ovaj Beograđanin.

Ako se go­vo­ri o sta­rim za­na­ti­ma, uklju­ču­ju­ći i ta­šner­ski, pri­ča ni­je kom­plet­na ako se ne po­me­ne Bal­kan­ska uli­ca. Naj­po­pu­lar­ni­ja be­o­grad­ska uz­br­di­ca bi­la je svo­je­vr­sni cen­tar u ko­me su rad­nje dr­ža­li maj­sto­ri ne­kih za­bo­ra­vlje­nih ve­šti­na.

Po­znat po naj­bo­ljoj će­ten-al­vi i sla­do­le­du, ovaj so­kak je ipak bio naj­pre­po­zna­tlji­vi­ji po za­nat­skim rad­nja­ma u ko­ji­ma se mo­glo na­ći ili po­pra­vi­ti sve. Ka­da je po­sta­la ne­pri­hva­tlji­vo ošte­će­na, grad­ske vla­sti do­ne­le su od­lu­ku da je re­kon­stru­i­šu, a ob­no­vu Bal­kan­ske na­rod je s pra­vom po­re­dio sa zi­da­njem Ska­dra na Bo­ja­ni bu­du­ći da su pro­bi­je­na tri ro­ka do ko­jih su ra­do­vi mo­ra­li da bu­du okon­ča­ni. Iako ova sa­o­bra­ćaj­ni­ca odav­no već ne­sme­ta­no funk­ci­o­ni­še, ni­je zva­nič­no ob­ja­vlje­no ka­da je tač­no ob­no­va i za­vr­še­na.

Ide­ja je bi­la da se Bal­kan­ska po­no­vo ro­di kao uli­ca sta­rih za­na­ta, me­đu­tim to do da­nas ni­je spro­ve­de­no u de­lo, jer je pre­ži­ve­lo sve­ga ne­ko­li­ko rad­nji ko­je i da­lje po­slu­ju. Ko­li­ko uspe­šno, sa­mo vla­sni­ci zna­ju. Do­bra je bi­la to ide­ja, jer bi se ovom kvar­tu Be­o­gra­da vra­tio ne­ki sta­ri, za­bo­ra­vlje­ni šmek, a i mno­gim su­gra­đa­ni­ma bi opet, kao ne­ka­da, bi­lo omo­gu­će­no da na jed­nom me­stu mo­gu da oži­ve ne­ke svo­je sta­re stva­ri od ko­jih ne mo­gu da se ra­sta­nu. Ni­je baš naj­ja­sni­je za­što je taj pro­je­kat za­ka­zao. Ali, ima vre­me­na...


Glas javnosti/ P02S