JOSIF PANČIĆ ROĐEN NA DANAŠNJI DAN: Izdržavao se dajući časove jezika, kasnije lečio ljude od zaraze i usput proučavao bilje
Autor: Glas javnosti
Danas je 17. april, datum kada je 1814. godine rođen naš veliki naučnik Josif Pančić (17. april 1814. Ugrini - 8. mart 1888. Beograd), prvi predsednik Srpske kraljevske akademije, naučnik, lekar, botaničar.
Danas je po njemu nazvan i najviši vrh Kopaonika - Pančićev vrh, gde mu se nalazi Mauzolej, kao i vrsta četinara - Pančićeva omorika. A nekad... Bože oprosti, da nije imao grobnicu ne bi ga bilo u Državnom savetu, a i posle smrti je stradao - u NATO bombardovanju...
Rođen je u selu Ugrini, negdašnjoj Austrougarskoj a današnjoj Republici Hrvatskoj, kao četvrto dete oca Pavla i majke Margarite. Budući da je porodica bila veoma siromašna, uzeo ga je i podigao stric, u ono vreme arhiđakon u Gospiću, gde je završio osnovnu školu, a potom i gimnaziju u Rijeci. Školovanje nastavlja u Zagrebu 1830, u tadašnjoj visokoj školi Regia Academica Scientiarum gde se, između ostalog, upoznaje sa učenim Mađarima i saznaje da se na ondašnjem Medicinskom fakultetu izučavaju i prirodne nauke. A kako ga je to interesovalo uspeo je da se domogne peštanskih visokih škola te je, sa tezom Taxilogia botanica, koju je posvetio svome stricu Grguru, septembra 1842. postao doktor medicine. Mučile su ga novčane muke i brige, te se izdržavao dajući časove italijanskog I francuskog jezika, što mu je oduzimalo vreme za studiranje te su se studije protegle na desetak godina.
Interesantno, hroničari beleže da nije hteo da bude u državnoj službi već je kao lekar obavljao privatnu praksu ali kako nije imao dovoljno pacijenata, a i oni koje je lečio bili su siromašni, opet su ga teško pritisle materijalne muke. Oko dve godine je proveo u Ruksbergu, malom mestu u Banatu, gde je ponajviše za život zarađivao baveći se vaspitavanjem dece tamošnjih bogatijih ljudi. No, za to vreme izučavao je floru Banata, Deliblatsku peščaru, peo se na Karpate...
Odlazi potom u Liku, u posetu svom dobrotvoru i stricu Grguru a bila je to prilika i da se pozabavi florom primorja. Odlazi potom u Beč gde sređuje, klasifikuje svoj herbarijum u tamošnjem prirodnjačkom muzeju a koristi priliku da prati predavanja čuvenog botaničara Endlera. Ostalo je zabeleženo da je u tom gradu na lepom plavom Dunavu ostao oko godinu dana i da se tada upoznao i sa Vukom Karadžićem, i požalio mu se na svoje finasijske muke, od kojih je, poznato je, i Vuk "bolovao". Karadžić ga je poslao u Srbiju i savetovao da traži postavljenje u Užicu.
U Srbiju Pančić dolazi maja 1846, u vreme vladavine kneza Aleksandra Karađorđevića, ali budući da je i onda i sada to bila Srbija, zemlja koja ne podržava svoje najbolje ljude, Vukovi neprijatelji su preprečili put i Pančiću te nije dobio nameštenje u Užicu ali je - dok je nadajući se čekao dotični posao - obilazio užički kraj i proučavao biljni svet.
Bio je, naravno, gotovo bez sredstava za život, no, u odsudnom momentu stiže poziv od Avrama Petronijevića, tadašnjeg ministra inostranih poslova i vlasnika fabrike stakla u Belici nadomak Jagodine, da dođe kao lekar u pomenuto mesto i pomogne u suszbijanju zaraze trbušnim tifusom koja je harala među radnicima fabrike. Prihvatio se toga posla, sa uspehom ga završio za oko pola godine a uz to, naravno, proučavao biljni svet Jagodine, Belice, Crnog vrha...
Biografi beleže da su stanovnici Jagodine zdušno prihvatili dobrog čoveka i dobrog lekara Pančića te dali sve od sebe da 1847. bude postavljen za lekara jagodinskog okruga pošto mu je prethodno ponuđeno mesto u Negotinu. A on je, naravno, istraživao bilje tih krajeva te je, kako je ostalo zabeleženo, juna pomenute godine otišao u Aleksinačku Banju, prvi put se popeo na Rtanj i Ozren ali i zatražio otpust iz austrougarskog a prijem u srpsko podanstvo (državljanstvo).
Za vreme boravka u Jagodini, biografi beleže, Pančić je odlazio i u Ćupriju gde je upoznao Ljudmilu, ćerku barona inženjera Kordona, a kada se novembra 1847. zaposlio u Kragujevcu na mestu okružnog lekara, zatražio je njenu ruku. Venčali su se januara 1849. godine u pravoslavnoj crkvi u Ćupriji.
Godinu dana kasnije, 8. januara 1850, primljen je za člana Društva srpske slovesnosti, a 1853. godine je postavljen za profesora prirodnih nauka u Liceju, najpre za kontraktualnog profesora, a kada je 1854. godine dobio srpsko državljanstvo Josif Pančić je postavljen za redovnog profesora u Liceju. Smatra se da je te 1854, po dobijanju državljanstva ime Josif promenio u Josip.
Slovio je za najboljeg poznavaoca flore Srbije a danas čuvenu beogradsku Botaničku baštu osnovao je 1874. godine.
Biografi pišu da je 1855. prvi put čuo da u Zapadnoj Srbiji postoji posebna vrsta četinara - omorika, a čitavih deset godina kasnije dobio dve njene grane. Trebalo je da prođe još desetak da bi u zaseoku Đurići, po jednima 1877 (po drugima 1855), pronašao do tada nepoznato četinarsko drvo koje danas nosi naziv Pančićeva omorika. Tokom svog dugogodišnjeg vrednog rada otkrio je 102 i opisao oko 2.500 biljnih vrsta.
Ostalo je zabeleženo da kada je trebalo da bude izabran za člana Državnog saveta u Srbiji, nije ispunjavao osnovni uslov - nije imao ni jednu nepokretnost u državi. Da bi se taj birokratski problem nekako rešio, u nepokretnu imovinu mu je ubrojana zidana grobnica koju je sebi podigao na groblju kod crkve Sv. Marka u Beogradu.
Otišao je sa ovoga sveta 8. marta 1888, kako je ostalo zapisano, usred rada, vedar, svestan i prilježan. Istoričari napominju da je, sudeći po jednom novinskom napisu iz 1940, želeo da ga sahrane na Suvom rudištu, najvišem vrhu Kopaonika, ali je to iz ovih I onih kojih razloga palo u zaborav.
Osnivač je niza naučnih disciplina, bio je član i Ugarske akademije nauka, Brandenburškog botaničkog društva, nosilac Ordena Svetog Save prvog stepena, Takovskog krsta, Krsta društva Crvenog krsta...
Najviši vrh na Kopaoniku dobio je ime po njemu, Pančićev vrh, I tu se nalazi njegov Mauzolej gde su mu posmrtni ostatci preneseni 1951. godine.
Pančićev mauzolej slovi za prvi spomenik kulture na planinama Srbije. Građen je kao zatvoreni kameni sarkofag po projektu arhitekte Vladimira Vladisavljevića, ozidan kopaoničkim granitom tamnosive boje; širok je 2,45 metara, dugačak 3,60, a visok 1,65 metara. Marko Lopušina u "Večernjim novostima" (februar 2014.) beleži da je NATO 1999. godine gađao vrhove Kopaonika sa 81 projektilom i deset sanduka kasetnih bombi i da je jedan od projektila pogodio temelj mauzoleja i tom prilikom ga teško oštetio.
Od siline eksplozije Mauzolej je napukao i kroz novonastalu pukotinu se mogao videti kovčeg od omorike, u kome su posmrtni ostaci Josifa Pančića. Oštećena je bila i desna strana krova mauzoleja. Nacionalni park "Kopaonik", Zavod za zaštitu spomenika i naš planinarski savez su već u leto 1999. renovirali mauzolej na kome stoji ploča sa porukom SANU i Planinarskog saveza Srbije: "Ostvarujući zavet Pančićev, prenosimo ga da ovde večno počiva. Objavljujemo i njegovu poruku upućenu srpskoj omladini - Da će tek dubokim poznavanjem i proučavanjem prirode naše zemlje pokazati koliko voli i poštuje svoju otadžbinu", piše Blic.
Upućeni ističu da je Pančićevo najznačajnije pisano delo prvi opis flore Srbije: "Flora kneževine Srbije" (Flora Principatus Serbie) koja je izašla iz štampe 1874. godine, a 1884. izdati su njeni dodaci (Additamenta). Nakon njegove smrti imala je brojna izdanja a sem naučnog nemerljivog značaja istican je i literarno lep stil pisanja. U njegova izuzetna dela ubrajaju se i "Živi pesak u Srbiji i bilje što na njemu raste", "Flora u okolini beogradskoj", "Ptice u Srbiji", "Šumsko drveće i šiblje u Srbiji"...
BONUS VIDEO
SKINI APLIKACIJU
.png)
