Nastao je 1. decembra 1250. godine, predstavlja neku vrsta pravnog dokumenta koji je govorio o raspodeli i posedu zemljišta na Braču. Najstariji, dakle, dokument s hrvatskim jezikom na sebi nosi sadržaj ostavljen ćiriličnim pismom.
Sa lingvističkog i grafičkog stanovišta, Povaljska listina je interesantna kao konkretan jezički spomenik pisan 1250. godine. Samim svojim postojanjem Povaljska listina i, nešto stariji, Povaljski prag, koji se takođe odnosi na događaj iz 1184. godine, svedoče o živom prisustvu ćirilice kao jednog od hrvatskih istorijskih pisama (i slovenskog bogoslužja kom je prvenstveno služila) u srednjovekovnoj Dalmaciji.
Njena nediferencirana grafika ukazuje na poznavanje različitih ćiriličkih "škola" tog vremena s jedne strane i uticaja latiničnog pisma na drugoj, ali to nediferenciranje otkriva i važnu jezičku činjenicu. Naime, nesistematska (mešovita) upotreba grafema u grafičkom nizu e (jat) – i (jeri) – i – e ukazuje da je ikavski refleks jata već određen u datom prostoru i vremenu (sa mogućnošću postojanja nekih reči sa ekavskim refleksom),prenosi Sputnik.
Danas se čuva u Župnoj kancelariji u Pučišćima na Braču, gde je stigla sa arhivom manastira Povalje, koju su u Pučišća kao svoj novi konak doneli poslednji povaljski monasi u 19. veku. Jedan je od najstarijih hrvatskih jezičkih i kulturno-istorijskih spomenika, koji svojim obimom i sadržajem posredno pruža niz zanimljivih uvida u različite životne aspekte prostora i vremena u kom je nastao.