Kada iz šporeta neke od vranjskih domaćica zamiriše tepana pogača, to je znak da svi ukućani treba da se nađu za stolom. Kada svako od njih okrajak pogače napuni komadom tvrdog sira i ovako ukusnim zalogajem počasti svoje nepce, tada prestaje svaka priča za stolom. Ona se pretvori u potpunu tišinu tek kada oni sve preostale zalogaje začine po komadićem prženice i suvim mesom iz domaće radinosti.
Iz Donjeg Vrtogoša kod Vranja Maja Đorđević kaže da su takve naredbe za stolom u njihovoj porodici bile najslađe i da niko nije čekao da bude ponovljena po drugi put.
- Kod nas na selu pogača ima dušu i simbol je porodične sloge, a so sa kojom se mesi označava blagostanje porodice. Ljudi koji žive na selu to dobro znaju i zato se u seoskoj sredini još uvek neguje običaj da se gost pre odlaska obavezno ponudi hlebom - priča Đorđevićeva i dodaje da većina domaćica na selu još uvek praktikuje da pogačom dočeka svoje drage goste, a i da se ni jedna svadba ne počinje bez nje.
Ovu pogaču ona svojim ukućanima mesi kad god joj se pruži prilika. Kaže da joj za njeno spremanje treba najmanje vremena i da je zato uvek na njenom jelovniku. Postupak spremanja ove pogače počinje tako što u vanglicu odseje kilogram brašna i doda dve kafene kašičice soli i jednu sode bikarbone, a pre nego što testo zamesi, mlakom vodom sodu obavezno rastvori u malo hladne vode.
Mnoge vranjske domaćice prilikom mesenja ove pogače znaju da testo bacaju na sto sa određene visine kako bi ga što bolje umesile. Prestajale bi sa tim tek kada bi pod prstima osetile glatkoću testa koji bi im garantovao željeni ukus. Zbog toga je ona i dobila naziv tepana pogača.
Iako Đorđevićeva nikada ne primenjuje ovu tehniku mesenja tepane pogače, ona prilikom pravljenja ovog tradicionalnog vranjskog specijaliteta uvek dobije fantastučan ukus, a njena ispečena tepana pogača je uvek tanka i rumena.
Njena ispečena pogača je uvek meka, ima tanku koricu, a zbog sode bikarbone i žućkastu boju. Miris je fantastičan, a ukus božanstven.