Na krišku hleba (a hlebovi su tad pečeni u kućnim paorskim ili, leti, u krušnim dvorišnim pećima, u cipovkama od po tri kilograma, pa su kriške bile poveće) namaže se kašičica svinjske masti iz one velike emajlirane kante (ili kačice) s poklopcem, u koju bi stalo po 10 kg masti, malo se po njoj pospe soli i tek prstohvat mlevene slatke crvene paprike (ili one tucane, iz avana) – i gozba je gotova. Pa koliko gladne dece – toliko i kriški hleba, koje bi dečurlija uzela prljavim ručicama i odjurila nazad na prašnjavi sokak, na igru.
Ako hleb padne na travu ili u prašinu, a padao je, naravno, uvek na namazanu stranu, samo se malo oduva, poljubi i nastavi sa jelom.
Danas za mnoge „sirotinjska“ hrana, ali ovo je bila energetski veoma snažna hrana koja je držala decu sitom satima.
Velika kriška hleba i masti davala je dovoljno snage za celodnevnu jurnjavu napolju, a osećaj sitosti trajao je sve do ručka ili večere. Poneka domaćica bi na hleb sa mašću dodala i koji režanj luka odgore, ali to je već bio doručak za odraslije