Glas Javnosti

PRE 35 GODINA SARAJEVSKA GRUPA 'CRVENA JABUKA' DOŽIVELA JE TRAGEDIJU: Dan kada su otišli Dražen i Buha! (VIDEO)

Pop kultura
Autor: Glas javnosti

Ovoga septembra navršava se 35 godina kako su u saobraćajnoj nesreći živote izgubili pevač i basusta sarajevske pop grupe "Crvena jabuka", Aljoša Buha i Dražen Ričl.

Na putu ta Mostar na mestu je poginuo basista grupe Aljoša Buha, dok je frontmen i jedan od osnivača grupe Dražen Ričl (zvan Zijo i Para) zadobio teške ozlede. Preminuo je u bolnici 1. oktobra iste godine.

Njihov koncert na mostarskom stadionu Kantarevac bio je dugo najavljivan, a trebao je označiti početak ambiciozne turneje mladog sastava.

Majka Dražena Ričla je davne 1989. godine, dala intervju za magazin Ćao, a on glasi ovako:

Jun 1989.:

Elvira Ričl, majka Dražena Ričla:

 - Sećam se, bila je nedelja pre nesreće. Svi zajedno bili smo na Romaniji, gde moj brat ima vikendicu. Bilo nam je baš lepo. Kad smo se vratili, snaja i brat svratili su kod nas na kafu. Tad je Dražen pričao o predstojećoj turneji, o tom drugom albumu. Ja sam zapamtila dobro njegovu rečenicu: 'Voleo bih da se sve ovo odgodi.'

Kamo sreće da se ikako moglo odgoditi!

Posle toga, dok smo tako lepo pričali - jer Dražen je zaista mnogo voleo mog brata - moja snaja nam je rekla kako je, još uvek, interesuje hiromantija (čitanje sa dlana) i da je tu jako uznapredovala. Onda je Dražen strogo pogledao u nju, okrenuo joj dlanove i radoznalo upitao: "Koliko ću ja živeti?"

Kasnije, kad se kakva slična nesreća dogodi, učini nam se da je sve ovo bilo kao neko predosećanje, znate...

Jedna moja komšinica, kasnije mi je to ispričala, videla je mog Dražena baš tog nesrećnog četvrtka, kad je pošao u Mostar. Sva deca, koja su bila tu napolju, kao i obično, pošla su za njim, niz stepenice, prema ulici. On je stao, svakoga od njih pomilovao po kosici, i svakom od njih nešto rekao. Kao da se s njima zauvek opraštao.

Baš su ga voleli. Znao im je deliti bombone, kolače... Često je znao izaći i pričati s njima, šaliti se: 'Đe si ti, jarane, a?' Oni bi se sjatili oko njega, pa ih se posle nije mogao otresti. Pratili bi ga do vrata...

Kako sam ja, kao i svaka majka, svaki put znala brinuti kad krene na put, Dražen je uvek dogovarao prevoz- od kuće. Ako mu ne bi nešto odgovaralo, jednostavno to ne bi ni prihvatio. Ja sam ga baš tada uoči tog njihovog kobnog putovanja, pitala kakva su to kola kojima ide?!

Umirio me je rečima: "Zlajin Fića ne valja, ali se ti ništa ne brini; ja i ne idem Zlajinim Fićom, idem sa Žerom, Golfom. Golf je nov, a Žera je dobar šofer."

A kako se dogodilo da se i on našao u Zlajinom Fići, ja stvarno ne znam. Moj Dražen je bio čak i jako visok: Ne znam, zaista, kako se uopšte i smestio u Fiću...

Zlaja mi je, kasnije, pričao da su oni hteli nešto prezalogajiti tamo negde prema Jablanici. Kako tamo nije bilo ništa od onoga što su želeli, Dražen je predložio da skoknu do hotela Ruža, u Mostaru. Čuo je da je tamo lepo. Taman da jedu i da na vreme stignu na koncert.

Zlaja mi to nikad nije objasnio - otkud Dražen s njim. Jednom prilikom pitala sam to i Žeru, je li to bilo nefer s njihove strane, ali bilo je u kući puno ljudi pa je tako i prošlo. Pitala sam ja to i Cunju (bubnjara), i on mi je ovako rekao: "Ja ništa ne znam, teta Elvira. Znam samo da je bio dogovor da Žera i ja idemo zbog opreme, Golfom, a oni Fićom."

Nisam nikada saznala pravu istinu. Da li se moj Dražen tada nešto naljutio, pa promenio plan, nažalost to ni sad ne znam. Tu tajnu odneo je zauvek sa sobom...

Žera mi je javio za nesreću

Kad sam 18. septembra 1986. godine otišla na posao, nisam čak ni slutila što će mi se sve dogoditi. Moj Dražen ostao je da spava. Kad sam se vratila, pročitala sam poruku. Otišla sam do grada da nešto kupim.

Samo što sam ušla u kuću, zazvonio je telefon. Bilo je oko 11 navečer. Javio mi se Žera i smušeno rekao: "Teta Elvira, ovde Žera. Zovem vas iz Mostara."

I sad ja, ne sluteći ništa - da bi moglo neko zlo biti - na to njegovo: "Šta je bilo? Jeste li se to tamo u Mostaru, što posvađali, pa nećete doći kući?"

Onda je nastupila mala pauza, pa će meni Žera, tiho: "Pa, teta Elvira, jeste li vi čuli za ovu nesreću?"

Ja se malo štrecnem i kažem mu da nisam ništa čula. Onda on skrušeno i tužno da ga jedva mogu čuti: "Bila je nesreća, Aljoša je poginuo, a Zlaja i Dražen su u Mostaru, u bolnici."

Onda sam odmah nazvala brata i svog direktora, doktora Đokovića također. On je brže-bolje nazvao svoje kolege u mostarskoj bolnici. Rekli su mu da je Zlajo lakše povređen, a da moj Dražen ima teške i preteške ozlede.

Mi smo se odmah spremili i otišli u Mostar. Tamo smo bili u četiri sata ujutro. Primila nas je dežurna doktorica, izuzetno dobra žena, koja nam je ponudila i svoj ležaj - da malo odmorimo. Rekla nam je da nije nikad, u svojoj praksi a ni u životu uopšte, to videla: "Celi Mostar bio je tu. Ljudi su došli da daju krv. Bilo je sigurno jedan sat noću, kad se ta omladina razišla."

Tako je pričala doktorica. Kad sam ja ušla u sobu da vidim mog Dražena, on nije znao za sebe. Bio je već u intenzivnoj nezi. Zlaja nije bio. Mislim da je već sutradan prebačen kući. Međutim, ja sam ostala u Mostaru. Tada su svi, iz Jabuke, pokazali da su zaista pravi prijatelji i - pomogli su mi kako to samo pravi drugovi mogu. Dražena je trebalo što pre prebaciti na VMA, u Beograd. Tu se Žera puno angažovao.

Poslali su helikopter u Mostar. Ja to nikada neću zaboraviti. Bilo je užasno nevreme nad Mostarom. Duvao je jak vetar. Zbog okolnih planina, izgledalo je kao da je stadion Veleža u nekom velikom loncu.

Čekali smo helikopter spasa. Ja sam njemo gledala u to užasno nebo, i čekala. Međutim, neko je došao i saopštio mi da se helikopter vratio, jer se nije mogao spustiti. Nešto me je bolno probolo u grudima. O, bože! Brzo sam otišla na telefon, jer sam bila u stalnoj vezi sa Žerom, i rekla mu: 'Žera, dragi, što ćemo? Helikopter se ne može spustiti?!'

Onda je on meni: 'Znamo mi to već, teta Elvira, ne brinite! Poslali smo već avion!'

Mi smo, zatim, otišli do aerodroma. Javili smo bolnici da spreme moga Dražena. Kad je avion sleteo, mene su čuvali pred aerodromskom zgradom, da ne otrčim pred avion.

(Stala je. Uzdahnula duboko i obrisala suze. Potom je tiho nastavila... )

Videla sam samo hitnu pomoć i nosila na kojima je bio moj Dražen, pokriven čaršavom. Moj brat i lekar, ušli su s njim u avion. Bio je to petak uvečer. Ja sam se vratila u Sarajevo.

U ponedjeljak otišla sam da vidim Zlaju, jer je bio kod kuće. Razmišljala sam o svemu. Shvatila sam da je, u toj celoj nesreći, verovatno taj Fićo bio kriv - jer je bio, kako su mi kasnije pričali, star i raskliman.

Kad se to desilo, sedište je bukvalno palo na Zlaju i zaklonilo ga. Udarilo ga je po nosu, i imao je samo te ozlede. Posle su mu nešto sređivali na maksilofacijalnoj hirurgiji, ali je brzo došao k sebi, kao da se ništa nije ni dogodilo...

Na sahrani mog Dražena bilo je 10.000 Sarajlija. Ja toga nisam ni bila svesna. Posle su mi to pričali, da se satima i satima odlazilo s groblja. Celu noć, na hiljade mladih, sedeli su i plakali pored humke mog Dražena. To je moj Dražen zaslužio jer su ga svi zaista neizmerno voleli.

Njegova mi je razrednica rekla, kad je došla kod mene, posle sahrane: 'Dražen je bio takvo dete, koje je moralo biti voljeno.'

Eto, Dražen je sam postigao svu tu popularnost, odanost, tu dirljivu ljubav toliko hiljada mladih - tom svojom pojavom, svojim ponašanjem, svojom veselošću i dobrotom...

Mogu vam samo reći: proleće ga donelo, jesen ga odnela. Kratak je bio vek njegov. Ali, mislim da je - za te svoje godine - postigao mnogo više nego što bi ko drugi za neki duži, dupli život. Život mu je bio stvarno sadržajan..."

(Glas javnosti)

 

SKINI APLIKACIJU

glas javnosti android
glas javnosti IOS


POVEZANE VESTI




KOMENTAR



 


AKTUELNE VESTI S MREŽA



HOROSKOP