Oskar Vajld, veliki književnik koji je prošao put od obožavanja do osude zbog sodomije

Irski književnik, pesnik, obožavana i kontroverzna ličnost te epohe, Oskar Vajld, rođen je na današnji dan pre 168 godina, 1854. godine u Dablinu.

Šablone nije poštovao, skromnost nije vrednovao. Stekao je veliku popularnost, koja se završila siromaštvom i društvenim odbacivanjem.

Negovao je dugu kosu uvijenu u kovrdže, sobu ukrašavao perjem i porcelanom, ljiljanima i suncokretima, jer je bio mišljenja, naprednog za taj period, da muškarac može da voli ovakve stvari. Govorilo se da mrzi nasilne sportove.

Voleo je da uživa, igra, putuje, posećuje zabave, a bio je i omiljen pred publikom i u društvu jer bi u trenucima smišljao interesantne priče koje bi prisutne zabavljale.

Bio je predstavnik estetizma, pisao je priče i poeme u prozi. Njegov jedini i najpopularniji roman „Slika Dorijana Greja“, doneo mu je kako veliku slavu i popularnost, tako i ozbiljne kritike konzervativnih pripadnika društva. Kritičare su smatrali da romanom dominiraju nemoralni motivi, međutim, Vajlda to nije opterećivalo.

“Nema moralnih ili nemoralnih knjiga. Knjige su napisane dobro ili loše. To je sve.”- odgovarao bi na kritike.

Pisao je i drame od kojih je najpoznatija “Važno je zvati se Ernest”, ali se izdvajaju i “Lepeza gospođe Vindemer”, “Saloma”…

Kada je jednom prilikom premijera njegove drame naišla na slab odziv publike, Oskar je prijateljima koji su ga upitali kako je prošla premijera odgovorio:

„Oh, komad je bio golem uspeh, ali bojim se da je publika bila potpuni promašaj”.

Po Americi je putovao i držao predavanja, već kao poznat pisac, a i za carenike je imao opasku kada bi ga na granici pitali ima li šta da prijavi.  “Ništa sem svog genija”, odgovarao bi.

Po povratku iz Amerike, oženio se sa Konstant Lojd sa kojom je dobio dva sina i kojima je posvetio priče za decu: “Srećni princ i druge priče”.

Pored književnosti, bavio se novinarstvom i uređivao je časopis “Svet žene”.

Finansijski je za to vreme bio dobro situiciran, te je jednom izjavio: “Kad sam bio mlad, verovao sam da je novac najvažnija stvar u životu. Sad kad sam ostario – to znam.”

Međutim, novac i slava su ga napustili zbog afere koja ga je koštala karijere.

Vajld u žiži slave upoznaje lorda Alfreda Daglasa, zahvaljujući kojem spoznaje svoju homoseksualnost. Mladić ženske lepote, očarao je Vajlda. Zajedno su započeli ljubavnu romansu, koju su u početku krili. Viđali se po evroskim gradovima i neprekidno dopoisivali.

Međutim, glasine o Vajldovom tajnom životu su počele da se šire.

U jeku Oskarove popularnosti, pred premijeru drame “Važno je zvati se Ernest”, otac Oskarovog ljubavnika, optužuje Vajlda za sodomiju.

Rigorozni zakoni tog doba odveli su ga pred sud jer su odnosi između muškaraca u to vreme smatrani nemoralnim i nepristojnim.

Vajld je osuđen na dve godine zatvora, dok je njegov ljubavnik, Alfred Daglas, prošao nekažnjeno. Vajlda je to koštalo karijere, porodice, prijatelja.

Njegova popularnost nestala je u trenutku. Porodica mu je izbegla u Švajcarsku i promenila prezime. Prijatelji su ga se odrekli, a dela mu više nisu bila čitana.

“Samo jedna stvar je gora od toga da svi o tebi pričaju, a to je da prestanu!” – kazao je svojevremeno Oskar Vajld.

Njegova iskustva i razmišljanja iz zatvora, kasnije su objavljena pod nazivom “De profundis”, što će ujedno biti i njegovo poslednje delo.

Zatočeništvo mu je narušilo zdravlje, pratilo ga je siromaštvo, ali ono što je njemu najteže padalo jeste nedostatak podrške i divljenja publike. Umro je 30. novembra 1900. godine, u jeftinoj hotelskoj sobi u Parizu.

Citati Oskara Vajlda

Malo iskrenosti je opasno, a mnogo kobno.

Muškarci uvek žele biti ženina prva ljubav. Žene su u tome prefinjenije: žele biti njihova poslednja ljubav.

Pesimista je čovek koji od dva zla izabere oba.

Prepiru se samo intelektualne nule.

Neprijateljima treba neprekidno opraštati, jer je to upravo ono što ih najviše ljuti.

SKINI APLIKACIJU